Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosilaca iz Bosne i Hercegovine, zaključivši da redovni sudovi nisu povredili pravo na pravično suđenje. Sud je potvrdio da podnosioci nisu dokazali protivpravno postupanje državnih organa niti direktnu uzročnu vezu sa nastupelom nematerijalnom štetom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4576/2017
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, u postupku po ustavnoj žalbi O. Č. iz sela Vrelo, Bosna i Hercegovina, Z. I. iz Fojnice, Bosna i Hercegovina, S. Ć, A. M, M. O, Š. R, S. S. i G. V, svih iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O. Č, Z. I, S. Ć, A. M, M. O, Š. R, S. S. i G. V. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 398/17 od 28. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. Č. iz sela Vrelo, Bosna i Hercegovina, Z. I. iz Fojnice, Bosna i Hercegovina, S. Ć, A. M, M. O, Š. R, S. S. i G. V, svi iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, izjavili su 6. juna 2017. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 398/17 od 28. marta 2017. godine, zbog povrede prava utvrđenih odredbama čl. 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev podnet protiv Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova, kojim su tražili da im se dosudi naknada nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. Dalje ukazuju da je Apelacioni sud u Beogradu odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca, ali ne zbog toga što je potraživanje zastarelo (kako je to našao prvostepeni sud), već zbog toga što podnosioci nisu dokazali da je tužena Republika Srbija postupala nezakonito i nepravilno i nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između takvog postupanja i nastalih posledica u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja, odnosno umanjenja opšte životne aktivnosti koje je kod podnosilaca utvrđeno tokom postupka. Podnosioci smatraju da drugostepeni sud nije naveo jasne i razumljive razloge na kojima je zasnovao bitno drugačiju odluku, pa je nejasno kako je izveo potpuno drugačiji zaključak od prvostepenog suda na osnovu istog činjeničnog stanja. Takođe navode i da osporena presuda ne sadrži obrazloženje u pogledu ključnih zahteva, te da sve navedeno ukazuje na „očiglednu proizvoljnost u odlučivanju“, koja je dovela do povrede prava na pravično suđenje. Podnosioci ukazuju i na to da je Apelacioni sud morao imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih dokumenta u toj oblasti i specifičnu prirodu kršenja prava i sloboda podnosioca, kao i period u kome se predmetni događaj odigrao u kome je došlo do sistematskog kršenja prava i sloboda pripadnika bošnjačke nacionalne manjine, iznoseći i tvrdnju o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, u situaciji kada je već „izostalo vođenje krivičnog postupka protiv odgovornih lica“. Predložili su da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih prava zajemčenih Ustavom i odredi pravično zadovoljenje zbog.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 4. jula 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete nastale radnjama organa tužene. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u toku 1995. godine tužioce, kada su prešli u Republiku Srbiju, odveli u „logore“ gde su ih ispitivali i mučili; da su tužioci tom prilikom pretrpeli strah, fizičke bolove, kao i duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, a došlo je i do umanjenja životnih aktivnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) doneo je presudu P. 25584/15 od 5. oktobra 2016. godine kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca kojima su tražili da im tužena isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, zbog umanjenja životne aktivnosti; u stavu drugom izreke oslobodio tužioce plaćanja sudskih taksi; u stavu trećem izreke obavezao tužioce da tuženoj naknade troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je osporenom presudom Gž. 398/17 od 28. marta 2017. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, dok je u stavu drugom izreke preinačio rešenje o troškovima postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužioci avgusta 1995. godine, sa većim grupom Bošnjaka, sa područja Žepe ilegalno prešli granicu između Bosne i Hercegovine i Savezne Republike Jugoslavije i da su ih pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP) najpre smestili u prihvatne centre u Braneškom Polju - Šljivovici, kao i u Mitrovom Polju na planini Goč; da su tužioci tokom 1996. godine napustili navedene prihvatne centre; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno da kod tužilaca postoje posledice u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja, da je oboljenje počelo 1995. godine, te da je današnji oblik dobilo kod tužilaca u periodu između 2006. i 2009. godine. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, našao da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredaba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, već je ocenio da su potraživanja naknade štete tužilaca zastarela u smislu odredaba člana 376. istog Zakona; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio kao neosnovane tužbene zahteve, ali ne iz razloga koje je taj sud dao povodom prigovora zastarelosti potraživanja, što nije uticalo na pravilnost pobijane presude u stavu prvom izreke; da su tužioce u prihvatnim centrima obilazili radnici, kako domaćeg, tako i međunarodnog Crvenog krsta, kojima tužioci nisu iznosili nikakve primedbe na postupanje organa tužene, zbog čega tokom postupka tužioci nisu dokazali da je tužena postupala nezakonito, te ne postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je za nastanak odgovornosti tužene u smislu navedenog člana potrebno da postoji uzročno-posledična veza između postupanja organa tužene tokom boravka tužilaca u prihvatnim centrima i nastalih posledica, koje se manifestuju kao posttraumatski stresni poremećaj; da, imajući u vidu da su tužioci samim boravkom u ratom zahvaćenoj Bosni i Hercegovini, kao i kasnijem izbegličkom i emigrantskom životu bili izloženi velikom stresu, te da je sam boravak u prihvatnom centru bio jako stresan za tužioce što ostavlja trajne posledice, ali oni nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između rada državnog organa u vršenju njegovih funkcija i štete koju su pretrpeli, odnosno nisu dokazali da je posttraumatski stresni poremećaj direktna posledica postupanja organa tužene tokom njihovog smeštaja u prihvatnim centrima; da su stoga bez uticaja navodi tužilaca koji se odnose na ocenu prigovora zastarelosti i donošenja drugačije odluke.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ukazuje da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasnivaju na činjenici da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe prvenstveno ističu da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode iz njihove žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da podnosioci ustavne žalbe ističu da je zaključak drugostepenog suda o tome da oni nisu dokazali da je tužena postupala nezakonito i nepravilno, odnosno postojanje uzročno-posledične veze između rada državnih organa i nastalih posledica u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja, odnosno umanjenja opšte životne aktivnosti koje je kod podnosilaca utvrđeno tokom postupka. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je jedno od načela ZPP i načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada sudu. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog jasno proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da drugostepeni sud nije zanemario „brojne izvedene dokaze“, već je suprotan zaključak izveo i iz činjenice da su lica koja su se nalazila u prihvatnom centru, među kojima su bili i podnosioci ustavne žalbe, obilazili pripadnici domaćeg i međunarodnog Crvenog krsta koji su nesmetano razgovarali sa njima, ali da se oni nisu njima žalili na postupanje organa tužene, niti postoje bilo kakvi drugi dokazi u tom pravcu. Takav zaključak je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje prihvatljiv i za Ustavni sud. U takvoj pravnoj situaciji se kao neosnovani iskazuju i navodi ustavne žalbe da umanjenje opšte životne aktivnosti nije nastalo zbog „stresa“, već zbog postupanja organa tužene.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na to da je prvostepeni sud našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja životne aktivnosti, uz obrazloženje da su podnosioci ustavne žalbe za štetu saznali „mnogo pre obraćanja sudu, odnosno podnošenja tužbe“. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je u više svojih odluka prihvatao zaključke redovnih sudova da se rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, računa od trenutka kada je (psihička) bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu (što se dešava šest meseci do godinu dana nakon prestanka uzroka - povratka sa ratišta, prestanka mučenja i sl.) i tako poprimila oblik konačnog stanja, bez obzira na činjenicu kada je podnosiocu saopšteno da boluje od takve bolesti i bez obzira na to što lečenje nije završeno i što može trajati do kraja života (videti npr. Odluku Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs). Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje na to da se navedena psihička bolest (PTSP) kod podnosilaca ustavne žalbe ispoljila i prešla u hroničnu fazu u rokovima u kojima se uobičajeno ispoljava, te da stoga proizlazi i da je protekao rok zastarelosti propisan odredbama člana 376. ZOO. Takođe, što se tiče mogućnosti primene privilegovanog roka zastarelosti potraživanja naknade štete u konkretnom slučaju, videti Odluku Už-785/2019 od 27. januara 2022. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Identično stanovište je Ustavni sud zauzeo u Odluci Už-2165/2016 od 8. novembra 2018. godine.

Povredu prava na naknadu štete podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 25. Ustava, Ustavni sud podseća da označene odredbe garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemče da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Navedena jemstva se u odnosu na predstavnike državnih organa ogledaju prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava. S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa koja podrazumeva da nadležni državni organ, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, st. 39. i 40). Ipak, sa aspekta Evropskog suda za ljudska prava kada postoje navodi o napadu ili zlostavljanju u pritvoru ili zatvoru, pravni lek koji bi trebao da bude iscrpljen za potrebe člana 3. Evropske konvencije uglavnom će biti građanska tužba za odštetu. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su podnosioci ustavne žalbe u parnici istakli tužbene zahteve za naknadu štete, koji su pravnosnažno odbijeni kao neosnovani, a Ustavni sud još nalazi i da su potraživanja naknade štete zastarela, to nije moglo doći do povrede člana 25. Ustava, jer se pravo na uspeh u takvom postupku ne može garantovati, ukoliko za to nije bilo zakonskog osnova.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na Odluku u predmetu Ahmet Kamenica i drugi protiv Srbije, predstavka broj 4159/15 od 4. oktobra 2016. godine, u kome je Evropski sud za ljudska prava našao da je nedopuštena (neblagovremena) predstavka podnosilaca, među kojima su i svi podnosioci koji su podneli ovu ustavnu žalbu, podneta zbog povrede čl. 3, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog nepostojanja delotvorne istrage njihovog navodnog mučenja (vezanog za isti životni događaj). U obrazloženju je navedeno da su podnosioci predstavke podneli krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine 6. septembra 2011. godine - šesnaest godina nakon spornih događaja. S obzirom na datum podnošenja krivične prijave, Evropski sud je ukazao da je zastarelost sprečila krivično gonjenje bilo kog dela uz izuzetak ratnih zločina, nalazeći zbog toga da je predstavka podneta van roka, te samim tim i nedopuštena.

Osim što iz narativa celokupne ustavne žalbe proizlazi da je prema podnosiocima kao pripadnicima nacionalne manjine drugačije postupano u odnosu na druge kategorije oštećenih lica, oni nisu naveli druge relevantne razloge o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez isticanja relevantnih razloga i dostavljanja odgovarajućih dokaza, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u predmetnom postupku imali i iskoristili pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan apelacioni sud, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. To što su podnosioci ustavne žalbe nezadovoljni konačnim ishodom parničnog postupka, ne može biti dokaz o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti