Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 12 godina, i povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G . iz sela Ugljarevac, kod Kragu jevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G . i utvrđu je da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, za jemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18925/12.

2. Utvrđuje se pravo M . G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaću je na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M. G . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2204/2019 od 1. jula 20 20. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, za jemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2204/2019 od 1. jula 2020. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji koju je tužena izjav ila protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9652/16 od 16. novembra 20 18. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknade materijalne štete.

6. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G . iz sela Ugljarevac, kod Kragu jevca, izjavio je Ustavnom sudu, 7. aprila 20 21. godine, preko punomoćnika D . Ž , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2204/2019 od 1. jula 2020. godine, zbog povrede člana 21, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18925/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Viši sud u Beogradu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev nalazeći da je potraživanje podnosioca zastarelo na osnovu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , jer se radi o potraživanju naknade štete; da podnosilac smatra da se radi o dugu, a ne o naknadi štete, jer je njegovo vozilo privremeno oduzela i koristila Vojska Jugoslavi je za vreme NATO agresi je, a da potraživanje po osnovu duga zastareva za deset godina; da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu povodom identičnih tužbenih zahteva zauzeli stav da se radi o potraživanju iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , a ne o potraživanju po osnovu naknade štete zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Viši sud u Beogradu i Viši sud u Negotinu donosio različite presude od ovde osporene . Podnosilac je predloži o da Sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporeni akt i dosudi mu naknad u nematerijalne i materijalne štete, kao i da mu naknadi advokatske troškove za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 18925/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. januara 2009. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da mu isplati određene novčane iznose zbog korišćenja njegovog motornog vozila od strane Vojske Jugoslavije za vreme NATO agresije.

Tužena je u odgovoru na tužbu od 11. marta 2009. godine osporila tužbeni zahtev i istakla prigovor zastarelosti potraživanja. Do kraja 2009. godine održano je jedno ročište, dok je ročište zakazano za 19. maj odloženo zbog zahteva tužene da joj se da rok da bi se izjasni la na podnesak tužioca.

Prvo ročište u 2010. godini je održano 28. aprila pred Osnovnim sudom , koji je istog dana doneo presudu zbog izostanka P. 59191/2010 i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Postupajući po žalbi tužioca od 24. maja 2010. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 19435/10 od 5. septembra 2012. godine, kojim je ukinuo presudu Osnovnog suda P. 59191/2010 od 28. aprila 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom je održano 24. decembra 2012. godine.

Naredna dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 20. mart i 20. maj 2013. godine, na kojima je trebao biti saslušan tužilac u svojstvu stranke , nisu održana zbog bolesti tužioca. Do kraja 2013. godine održano je još jedno ročište – 19. septembra na kome je sud doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem.

Određeni sudski veštak je 10. marta 2014. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da vrati spise predmeta do 12. marta 2014. godine kada je zakazano ročište, zbog činjenice da nije uspeo da pribavi sve potrebne dokaze. Ročište zakazano za 8. decembar 2014. godine nije održano zbog obustave rada advokata.

U toku 2015. godine održano je jedno ročište, dok dva ročišta nisu održano – jedno na zahtev tužioca „kako bi pribavio potvrdu o vrednosti motornog vozila tužioca od AMSS“, a drugo kako bi sud dostavio tuženoj nalaz i mišljenje veštaka od 6. novembra 2015. godine.

Tužilac je podneskom od 11. februara 2016. godine „uredio tužbu“, precizirajući tužbeni zahtev, a ročište zakazano za isti dan nije održano kako bi sud dostavio navedeni podnesak tuženoj. Nakon ročišta održanog 11. maja 2016. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 18925/2012, kojom je, stavom prvim izreke obavezana tužena Republika Srbi je – Ministarstvo odbrane da tužiocu na ime neisplaćene naknade za korišćenje teretnog motornog vozila isplati iznos, i to – 10.908,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. jula 1999. godine, pa do isplate, iznos od 473,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. januara 1999. godine, pa do isplate ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćene naknade za korišćenje teretnog vozila isplati preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 37.785,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. jula 1999. godine, do isplate; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na iznos duga od 473,97 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 10. jula 1999. godine, pa do 29. januara 2009. godine; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 118.830,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate, dok je u preostalom delu za period od 11. maja 2016. godine pa do dana izvršnosti, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka odbijen.

Postupajući po žalbama stranaka od 9. i 16. juna 2016. godine, Viši sud u Beogradu doneo je presudu Gž. 9652/16 od 16. novembra 201 8. godine, kojom je žalb e odbio kao neosnovan e i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 18925/12 od 11. maja 20 16. godine.

Tužena je 5. marta 2019. godine izjavila posebnu reviziju – radi ujednačavanja sudske prakse.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2204/2019 od 1. jula 2020. godine u stavu prvom izreke prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9652/16 od 16. novembra 2018. godine , ispravljene rešenjem istog suda Gž. 9652/16 od 15. januara 2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj; u stavu drugom izreke preinačene su presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 9652/16 od 16. novembra 2018. godine , ispravljen a rešenjem istog suda Gž. 9652/16 od 15. januara 2019. godine i presuda Osnovnog suda P. 18925/12 od 11. maja 2016. godine, tako što je odbi jen kao neosnovan tužbeni zahtev u celosti; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženoj isplati iznos od 12.000 dinara na ime troškova revizijskog postupka, dok je u stavu četvrtom izreke odbi jen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz činjeničnog stanj a utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi : da je tužilac bio vlasnik teretnog motornog vozila marke „TAM “ registarskih oznaka KG 160-095, koje je u periodu od 4. aprila 1999. godine, pa do 26. juna 1999. godine stavio na raspolaganje vojnim organima iz VP 5540/83, na osnovu poziva za izvršenje materi jalne obaveze koji je upućen tužiocu u smislu čl ana 4 . U redbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ( „Službeni list CPJ“, broj 36/98) ; da je p redmetno vozilo bilo na raspolaganju kod organa tužene do 25. juna 1999. godine kada je vra ćeno tužiocu; da se tužilac 2007. godine obraćao tuženoj zahtevom za isplatu naknade na koji tužena nije o dgovorila; da je prvostepeni sud prihvatio drugu verziju nalaza i mišljenja veštaka kojim je utvrđeno da naknada za korišćenje predmetnog teretnog vozila prema Uredb i o organizova nju i izvršavanju materijalne obaveze, za period od 4. aprila 1999. godine do 25. aprila 1999. godine, iznosi 10.908,48 dinara, a naknada za period od 26. aprila 1999. godine do 25. juna 1999. godine iznosi 473,97 dinara prema Uredbi o izmeni i dopuni Uredbe o organizova nju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list CPJ“, broj 32/99). Dalje je navedeno: da ni je pravila n zaključak nižestepenih sudova da je pravni osnov tužbenog zahteva neosnovano obogaćenje, a ne naknada štete, zbog čega su prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti primenili odredbu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je, u konkretnom slučaju, pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, za koju bi odgovornost snosila tužena, bez postojanja krivice; da je radnj om tužene preuzetom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca; da naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list CPJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01), predstavlja po svojoj pravnoj prirodi naknadu za pretpostavljenu štetu koju trpi vlasnik vozila, prema unapred propisanim merilima za utvrđivanje njene visine; da je ona u funkciji obeštećenja vlasnika i da se stoga i zahtev vlasnika za isplatu naknade zasniva na naknadi štete kao pravnom osnovu, a ne neosnovanom obogaćenju ili pak dugu korisnika ; da prema odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da po traživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (sub jektivni rok), a u svakom slučaju za pet godina od kada je štete nastala (objektivni rok), zahtev tužioca za naknadu štete je zastareo , s obzirom na to da je tužba podneta sudu 29. januara 2009. godine, a rok za podnošenje tužbe počeo da teče 25. juna 1999. godine , kada je tužiocu vraćeno vozilo, usled čega je protekao i objektivni rok za podnošenje tužbe ; da kako se, u konkretnom sluča ju, radi o naknadi štete kao pravnom osnovu na kome može da se zasniva zahtev tužioca, a ne o sticanju bez osnova, to se ne može prihvatiti stanovište da rok zastarelosti iznosi deset godina kao opšti rok. Pismeni otpravak revizijske presude je 8. marta 2021. godine uručen punomoćniku tužioca

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u se povred u, pored ostalih ukazu je, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96 i 44/99) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavi je na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određu je materijalna sredstva, propisu je evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidenci je koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidenci je (član 6. stav 1.); da ako se za po jedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari ko je nisu navedene u Tarifi primenju je se procenat koji je utvrđen za najslični je stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim sluča jevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje neči je imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje rani jeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom ni je određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice ko je štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. januara 2009. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 8. marta 2021. godine kada je punomoćniku tužioca uručen pismeni otpravak osporene revizijske presude donete 1. jula 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao nešto duže od 12 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo odugovlačenju postupka, jer tri ročišta za glavnu raspravu nisu bila održana zbog njegovog nedolaska, odnosno zbog toga što je on zahtevao odlaganje.

Ipak, i pored određenog doprinosa podnosioca ustavne žalbe, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja, a to se posebno odnosi na dinamiku zakazivanja ročišta, koja nije bila u skladu sa zahtevima suđenja u razumnom roku. Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. U pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, kao i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2204/2019 od 1. jula 2020. godine, sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, zbog proizvoljne primene materijalnog prava usled pogrešnog zaključka da je potra živanje podnosioca prema tuženoj Republici Srbiji zastarelo, Ustavni sud ističe da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, te ukoliko je primena zakona bila očigledno proizvoljna.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio odredbe ZOO, ko je se odnose na zastarelost potraživanja. Radi odgovora na postavljeno pitanje mora se najpre utvrditi pravni osnov tužbenog zahteva, jer se i pravila o rokovima zastarevanja razlikuju u zavisnosti od osnova iz koga je nastala obligacija.

Kako što je već navedeno, revizijski sud je u osporenoj presudi konstatovao da se radi o naknadi štete, te da je shodno tome nastupila zastarelost potraživanja podnosioca prema tuženoj , jer su protekli kako trogodišnji, tako i petogodišnji rokovi propisani odredbama člana 376. ZOO. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos uopšte mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega, mora da postoji šteta u imovini podnosioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto utuženi iznos podnosiocu pripada na osnovu propisa koji je donela država. Samim tim se pitanje potraživanja podnosioca ustavne žalbe prema tuženoj, mora sagledati kroz primenu odgovarajućih odredaba ZOO i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Ustavni sud ukazuje da je propisom – Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze (član 19. stav 1.) ustanovljeno pravo na isplatu utuženog iznosa. Dakle, osnov spornog potraživanja je proistekao iz zakonske obligaci je, odnosno obligacije proistekle iz propisa donetog od strane države. Imajući u vidu osnov nastanka predmetne obligaci je, Ustavni sud ukazuje da odredbama ZOO za ostvarivanje tog prava ni je propisan poseban rok zastarevanja. U takvoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj odluci je proizvoljno ocenio da se ne primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 371. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj revizijskoj presudi za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da utuženo potraživanje podnosioca ima osnov u prouzrokovanoj šteti, a samim tim i da je zastarelo. Ustavni sud smatra da kod dileme da li će se u nekom slučaju primeniti opšti ili poseban rok zastarelosti , treba imati u vidu da se izuzeci moraju usko tumačiti, pa ako se primena posebnog roka s razlogom dovodi u pitanje, morao bi se primeniti opšti rok zastarelosti. Ovakav stav , povodom identičnog pravnog pitanja, Ustavni sud je izrazio u više odluka, među kojima su i Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-4073/ 2012 od 26. februara 2015. godine, Už-3735/2014 od 19. maja 2016. godine, a koje su objavljene na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2204/2019 od 1. jula 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, za jemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji koju je tužena izjav ila protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 9652/16 od 16. novembra 2018. godine.

9. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporene presude, Ustavni sud nije posebno razmatrao da li je došlo do povrede člana 21, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

10. Vezano za zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta, te da će se ponovo odlučivati o izjavljenoj reviziji tužene. Stoga, nema osnova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske , broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), zbog čega je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 6. izreke odbacio zahtev za naknadu troškova postupka.

12. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.