Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Snežane Lazić i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 28 godina. Naloženo je hitno okončanje postupka i utvrđeno pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-458/2009
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Lazić iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Lazić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pod brojem P. 1112/05 Opštinskog suda u Somboru povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Lazić iz Sombora je 25. marta 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Somboru P. 1112/05 od 19. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Somboru Gž. 1769/08 od 17. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu broj P. 1112/05.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je postupak započet još 1981. godine podnošenjem tužbe radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i predaje poseda salaša i poljoprivrednog zemljišta, a po protivtužbi radi isplate i utvrđenja suvlasništva po osnovu građenja; da je pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 625/86 od 26. septembra 1995. godine raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju, a da je za predaju poseda nastavljen postupak; da je podnosilac tužbe preminuo 2002. godine, posle 21 godine trajanja spora, a da nije uspeo da povrati posed svoje nekretnine; da je nakon smrti tužioca podnositeljka ustavne žalbe, kao davalac izdržavanja po drugozaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju nastavila spor po tužbi; da je presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1112/05 od 19. februara 2008. godine, posle 27 godina, delimično usvojen tužbeni zahtev tako što su obavezani tuženi na predaju suposeda i delimično usvojen protivtužbeni zahtev tako što je utvrđeno pravo suvlasništva protivtužilaca u po 15/100 ili ukupno 30/100 delova; da je presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 1769/08 od 17. februara 2009. godine potvrđena prvostepena presuda; da se trajanje postupka preko 28 godina ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, posebno imajući u vidu da postupak još nije okončan, jer se predmet nalazi u Vrhovnom sudu Srbije u postupku odlučivanja po reviziji; da je u ovom sporu postupano po neurednoj protivtužbi, sa prekoračenjem protivtužbenog zahteva i da je presuda doneta u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe koja ne može biti pasivno legitimisana u ovom sporu. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila da Sud poništi navedene presude, da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, da odloži upis prava suvlasništva u korist protivne parnične strane u RGZ - Služba za katastar nepokretnosti po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Somboru P. 1112/05 od 19. februara 2008. godine i naloži nadležnim sudovima okončanje postupka u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Opštinskog suda u Somboru i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U ovoj pravnoj stvari parnični postupak započeo je pred Opštinskim sudom u Somboru 29. decembra 1981. godine, podnošenjem tužbe sada pok. Rajka Mijića iz Sombora, čiji je pravni sledbenik podnositeljka ustavne žalbe, protiv tuženih Radane Šikanić i Slavka Šikanića, oboje iz Sombora, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i predaje poseda svih nepokretnosti koje su obuhvaćene tim ugovorom i njegovom dopunom. Tokom postupka tuženi su 28. septembra 1982. godine istakli „eventualni“ protivtužbeni zahtev, za slučaj da tužbeni zahtev bude usvojen i raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju, a tim protivtužbenim zahtevom je traženo da im tužilac isplati novčanu naknadu za sve ono što su pružili u toku izvršavanja ugovornih obaveza. Protivtužbeni zahtev je tokom postupka preinačen tako što je traženo da se protivtužiocima prizna suvlasništvo u 2/3 dela na salašu i pomoćnim objektima po osnovu investicionog ulaganja izvršenog za vreme trajanja zajednice života sa primaocem izdržavanja. Nakon donošenja pravnosnažne odluke o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju, tuženi - protivtužioci su podneskom od 3. marta 1998. godine opredelili svoj protivtužbeni zahtev, tako što su tražili utvrđenje suvlasništva građenjem koje su stekli na 55/100 delova salašarske zgrade sa pripadajućim zemljištem koja je upisana u ZKUL 9895 KO Sombor, parcela 9323/6, kuća od 33 ara i 34 m², kao i naknadu bliže opredeljenu u navedenom podnesku. Tužilac je podneskom od 31. marta 1989. godine precizirao nepresuđeni deo tužbenog zahteva po kom je tražio predaju poseda nepokretnosti.

Prvostepeni sud je prvobitno doneo delimičnu presudu P. 1442/81 od 8. novembra 1984. godine, kojom je tužbeni zahtev tadašnjeg tužioca Rajka Mijića za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju odbijen, ali je navedena prvostepena presuda ukinuta po žalbi rešenjem Višeg suda u Somboru Gž. 418/85 od 9. aprila 1985. godine. Nakon toga je prvostepeni sud ponovo doneo delimičnu presudu P. 536/85 od 26. decembra 1985. godine kojom je tužbeni zahtev odbijen, ali je i ova presuda ukinuta rešenjem drugostepenog suda Gž. 357/96 od 22. aprila 1986. godine.

Opštinski sud u Somboru je 26. septembra 1995. godine doneo delimičnu presudu P. 625/86 kojom je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je bio zaključen između Rajka Mijića iz Sombora, kao primaoca izdržavanja i Radane Šikanić i Slavka Šikanića, oboje iz Sombora, kao davalaca izdržavanja, pa su tuženi - protivtužioci obavezani da predaju u posed nekretnine koje su upisane u ZKUL 9895 KO Sombor i određen je prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja postupka po protivtužbi u predmetu P. 1080/82. Prvostepena presuda je ukinuta presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 1334/95 od 18. januara 1996. godine, u delu u kom je određen prekid postupka i predmet je u tom delu vraćen na ponovni postupak, dok je u ostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Rešavajući o reviziji tuženih koja je izjavljena protiv navedene delimične presude, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 3152/96 od 22. oktobra 1996. godine odbio reviziju kao neosnovanu.

U toku postupka tužilac - protivtuženi Rajko Mijić je preminuo, te su tuženi -protivtužioci podneskom od 28. maja 2002. godine kao protivtužene označili Snežanu Lazić, ovde podnositeljku ustavne žalbe, i njenu majku Persidu Pejin, kao lica koja su za života sada pok. Rajka Mijića, sa istim zaključila novi ugovor o doživotnom izdržavanju.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 1128/00 od 9. avgusta 2005. godine tužba tuženih - protivtužilaca je odbačena. Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 944/05 od 7. novembra 2005. godine navedeno prvostepeno rešenje je ukinuto i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Somboru je doneo osporenu presudu P. 1112/05 od 19. februara 2008. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje - protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, obavezao tužene - protivtužioce da tužilji - protivtuženoj predaju u suposed nekretninu koja je upisana u listu nepokretnosti broj 911 KO Sombor 2, parcela broj 24724, stambena zgrada sa pomoćnim objektima u Somboru, Bukovac broj 44, ukupne površine 23 ara i 50 m², u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, a preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog, do tražene predaje poseda cele predmetne nekretnine oslobođene od lica i stvari je odbijen. Istovremeno, odbijen je "uračunbeni" prigovor tužilje – protivtužene, utvrđeno da su tuženi - protivtužioci stekli pravo suvlasništva na nekretnini koja je upisana u listu nepokretnosti broj 911 KO Sombor 2, parcela broj 24724, stambena zgrada sa pomoćnim objektima u Somboru, Bukovac broj 44, ukupne površine 23 ara i 50 m², i to u po 15/100 dela, odnosno ukupno 30/100 dela, te je izrečeno da je tužilja - protivtužena dužna da po pravnosnažnosti ove presude trpi da se izvrši uknjižba prava susvojine u korist tuženih – protivtužilaca, dok je višak protivtužbenog zahteva - od ukupno dosuđenih 30/100, do traženih 55/100 dela nepokretnosti, kao i preostali deo protivtužbenog zahteva tuženih - protivtužilaca odbijen.

Protiv prvostepene presude žalbe su izjavile obe parnične stranke. Rešavajući o podnetim žalbama, Okružni sud u Somboru je osporenom presudom Gž. 1769/08 od 17. februara 2009. godine žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je 17. avgusta 1976. godine zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju između sada pok. Rajka Mijića, kao primaoca izdržavanja i tuženih - protivtužilaca kao davalaca izdržavanja, i određeno koje su obaveze obeju ugovornih strana, između ostalog, da je obaveza primaoca izdržavanja da se za pruženo izdržavanje, nakon njegove smrti, u korist davalaca izdržavanja uknjiži pravo svojine na svim nepokretnostima koje su tada bile upisane u ZKUL 9895 KO Sombor 1; da su u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju salašarska zgrada i ekonomski objekti u dvorištu bili u dosta lošem stanju; da iako adaptacija, renoviranje i dogradnja salašarske zgrade i pomoćnih objekata nije bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, tuženi - protivtužioci su uz saglasnost primaoca izdržavanja tokom 1977. godine uložili svoja sredstva za adaptaciju i renoviranje pre svega salašarske zgrade; da je predmetna salašarska zgrada sa svim pomoćnim objektima upisana u list nepokretnosti broj 911 KO Sombor 2, na imenu sada pok. Rajka Mijića u 1/1 dela i na njoj su upisani svi tereti; da je pok. Rajko Mijić 28. novembra 1989. godine zaključio novi ugovor o doživotnom izdržavanju, a u vremenu kada ranije postojeći ugovor o doživotnom izdržavanju još nije bio raskinut - sa svojom rođakom Persidom Pejin, koja je umrla tokom ovog postupka i njenom ćerkom Snežanom Lazić, kao davaocima izdržavanja; da je 28. januara 2000. godine umro Rajko Mijić, te da je obustavljen ostavinski postupak usled nepostojanja imovine, jer je sva nepokretna imovina pokojnog bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i aneksa ugovora zaključenog sa tužiljom i njenom sada takođe pok. majkom Persidom Pejin, ali da su nekretnine i dalje bile upisane u listu nepokretnosti na ime Rajka Mijića u 1/1 dela; da su nakon smrti Rajka Mijića tuženi - protivtužioci preinačili protivtužbu i označili kao protivtužene nove davaoce izdržavanja Snežanu Lazić i Persidu Pejin, te kako je u toku postupka umrla i Persida Pejin, to je kao protivtužena ostala samo Snežana Lazić; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja i sprovedenog dokaznog postupka, žalbeni sud našao da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe i obavezao tužene - protivtužioce da joj predaju u suposed nekretninu upisanu u list nepokretnosti 911 KO Sombor 2, parcela broj 24724, stambena zgrada sa pomoćnim objektima u Somboru, Bukovac 44, ukupne površine 23 ara i 50 m2, dok je višak tužbenog zahteva, od dosuđenog pa do tražene predaje poseda cele predmetne nekretnine oslobođene od lica i stvari, pravilno odbio; da je prema članu 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, te da je ovo pravo tužilja - protivtužena stekla na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa Mijić Rajkom; da je članom 24. stav 1. istog Zakona propisano da lice koje može izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah protivio; da, prema tome, savestan graditelj, izuzetno i adaptacijom, dogradnjom i nadziđivanjem posebnog dela zgrade stiče pravo svojine na posebnom delu zgrade, i to samo ako je vlasnik zgrade znao za gradnju i nije se odmah protivio, te da su u konkretnom slučaju tuženi - protivtužioci vršili adaptaciju, dogradnju, kao i izgradnju pomoćnih objekata, čemu se Mijić Rajko nije protivio i da su tuženi - protivtužioci savesni graditelji jer su očekivali da će posle smrti primaoca izdržavanja to biti njihova svojina; da imajući u vidu visinu ulaganja tuženih –protivtužilaca, koja prema nalazu veštaka iznosi nešto malo više od 30% u odnosu na ukupnu građevinsku vrednost predmetnih nepokretnosti, da je prvostepeni sud pravilno dosudio tuženima - protivtužiocima ukupno 30/100 delova na označenim nepokretnostima, odnosno svakom od tuženih - protivtužilaca po 15/100 delova; da kako je delimično usvojen stvarno - pravni zahtev tuženih - protivtužilaca na nepokretnostima koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, to je i pravilno odbijen deo tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila predaju u isključiv posed tako označenih nepokretnosti, a pravilno delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje za predaju u suposed predmetnih nepokretnosti; da što se tiče kompenzacionog (uračunbenog) prigovora, da je prvostepeni sud taj prigovor pravilno odbio, jer tuženi - protivtužioci nisu uspeli sa obligacionopravnim zahtevom, u kojem slučaju bi se moglo izvršiti prebijanje potraživanja tužilje - protivtužene i tuženih - protivtužilaca, a saglasno članu 336. ZOO; da je preostali deo protivtužbenog zahteva prvostepeni sud pravilno odbio, ali ne iz razloga kako to navodi prvostepeni sud, zato što tuženi – protivtužioci nisu pobijali dužnikove pravne radnje (Rajka Mijića), već iz razloga što davalac izdržavanja po kasnije zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju nije u obavezi da plati prethodnom davaocu izdržavanja ono što je dato u izvršenju pravosnažno raskinutog ranije zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog sa istim primaocem izdržavanja, jer nije naslednik primaoca izdržavanja, niti se ugovorom sa primaocem izdržavanja na to obavezao, niti je takva obaveza zakonom propisana; da su tužilja i njena pokojna majka aneksom ugovora o doživotnom izdržavanju dogovorile sa primaocem izdržavanja da ne odgovaraju za dugove primaoca izdržavanja; da je, sem toga, ostavinski postupak iza pok. Rajka Mijića obustavljen i zakonska naslednica po trećem naslednom redu Persida Pejin, majka tužilje, nije ništa nasledila iza pok. Rajka Mijića, pa iz tog razloga ni tužilja ne može biti obavezana da tuženima - protivtužiocima isplati naknadu za dato izdržavanje, kao ni porez na prihod od imovine, te za izgubljenu zaradu Radane Šikanić; da su tuženi - protivtužioci porez na imovinu plaćali u momentu utvrđivanja poreza, a činjenica da je ugovor o doživotnom izdržavanju naknadno raskinut nije od uticaja za donošenje drugačije odluke; da se u konkretnom slučaju ne radi o pogrešno ili više uplaćenom porezu, pa stoga i nema osnova za povraćaj uplaćenog poreza; da su prihod od imovine ostvarivali tuženi - protitužioci; da se zbog iznetog ne mogu se prihvatiti žalbene tvrdnje tužilje - protivtužene da je prvostepenom presudom prekoračen protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca; da su protivtužioci 3. marta 1998. godine precizirali protivtužbeni zahtev i tražili da se utvrdi da su građenjem stekli pravo svojine na salašarskoj zgradi upisanoj u ZKUL 9895 KO Sombor u 55/100 delova, te da je Mijić Rajko dužan trpeti da se na osnovu takve presude u zemljišnim knjigama izvrši upis prava susvojine na ime Slavka Šikanića i Radane Šikanić, u međusobno jednakim delovima, a po pravosnažnosti presude; da je tačno da tuženi - protivtužioci nisu označili nove parcelne brojeve i novi ZKUL, a nakon sprovedenog postupka komasacije za nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, već je to pravilno označio prvostepeni sud, ali da se, međutim, iz toga ne može zaključiti da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev time što je pravilno označio podatke iz lista nepokretnosti; da se ne mogu prihvatiti tvrdnje tužilje - protivtužene da tako označene nepokretnosti ne postoje, kada iz lista nepokretnosti proizilazi drugačije, odnosno u listu nepokretnosti broj 911 KO Sombor 2, nalazi se upisana parcela broj 24724 ukupne površine 23 ara i 50 m, a i sama tužilja tužbenim zahtevom traži predaju u posed upravo tako označenih nepokretnosti; da nisu tačne tvrdnje tužilje - protivtužene da je prvostepeni sud propustio da odluči o tužbenom zahtevu tužilje za predaju 10 kj poljoprivrednog zemljišta, jer je pok. Mijić Rajko tužbom od 29. decembra 1981. godine tražio raskid ugovora i predaju poseda, a takav tužbeni zahtev je samo precizirao podneskom od 31. marta 1998. godine time što je označio parcele bliže navedene u obrazloženju; da se ne mogu prihvatiti žalbene tvrdnje da tužilja - protivtužena prema protivtužbenom zahtevu nije obavezna da trpi da se na osnovu presude, a nakon njene pravosnažnosti, izvrši uknjižba prava susvojine sa imena sada pok. Rajka Mijića u korist Radane Šikanić u 15/100 delova i Slavka Šikanića u 15/100 delova; da ne stoji istaknuti prigovor tužilje - protivtužene o promašenoj pasivnoj legitimaciji, što je pravilno utvrdio i prvostepeni sud; da je tužilja - protivtužena po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju stekla suvlasništvo na nepokretnostima koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, pa je ona i dužna da trpi da se u korist protivtuženih izvrši uknjižba prava susvojine u označenim suvlasničkim delovima kao iz prvostepene presude.

Protiv drugostepene presude podnositeljka ustavne žalbe je 26. marta 2009. godine podnela zahtev za zaštitu zakonitosti i izjavila reviziju. Po oceni da nema mesta podnošenju zahteva za zaštitu zakonitosti, spis je 11. maja 2009. godine prosleđen Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o reviziji.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu i da počinje pokretanjem postupka, u konkretnom slučaju podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u konkretnom predmetu traje više od 28 godina i da još uvek nije okončan, odnosno da se nalazi pred Vrhovnim sudom Srbije u postupku odlučivanju po reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, samo trajanje sudskog postupka više od 28 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Ustavni sud ističe da se i u odgovoru Opštinskog suda u Somboru ne spori da je konkretan predmet najstariji predmet u Opštinskom sudu u Somboru, a kao obrazloženje dužine trajanja ovog postupka je navedeno da je dužini trajanja postupka "doprinelo" to što je u pitanju složen predmet sa tužbom i protivtužbom.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje autoritet i delotvornost.

6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudama Opštinskog suda u Somboru P. 1112/05 od 19. februara 2008. godine i Okružnog suda u Somboru Gž. 1769/08 od 17. februara 2009. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u ovom delu ustavna žalba preuranjena, iz razloga što je podnositeljka ustavne žalbe protiv osporene drugostepene presude izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije, te da postoji mogućnost da eventualna povreda navedenih Ustavom zajemčenih prava bude otklonjena u postupku po poslednje izjavljenom pravnom sredstvu. Na osnovu navedenog, Sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio u predmetu broj P. 1112/05 Opštinskog suda u Somboru povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno članu 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu i nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti