Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak, u kojem su podnosioci kao oštećeni tužioci istakli imovinskopravni zahtev, trajao je preko sedam godina, što predstavlja povredu njihovog prava u pogledu građanskog aspekta postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-458/2011
29.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnih N. I . i A . I . iz B , čiji je zakonski zastupnik majka A. I, i J . S . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba maloletnih N. I . i A . I , i J . S . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu K. 625/12 (ranije pred Opštinskim sudom u Ćupriji) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni N. I . i A . I . iz B, čiji je zakonski zastupnik majka A. I . iz B, i J . S . iz B, podneli su 31. januara 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Paraćinu K. 63/10, kao i zbog povrede načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je 1. novembra 2004. godine došlo do saobraćajne nezgode „koju je izazvao M.A“, tako što je svojim putničkim vozilom udario u putničko vozilo kojim je upravljao Desimir Ivanović, otac maloletnih podnosilaca ustavne žalbe, a u kome se nalazila vlasnica vozila Jelena Stevanović, takođe podnositeljka ustavne žalbe; da je u saobraćajnoj nezgodi poginuo D. I, a da je putničko vozilo kojim je upravljao totalno uništeno; da Opštinsko javno tužilaštvo u Ćupriji „nije htelo da goni okrivljenog“, te su oštećeni „nastavili“ krivično gonjenje; da je istražni sudija Opštinskog suda u Ćupriji 5. aprila 2006. godine doneo rešenje Ki. 26/06 da se protiv M.A. sprovede istraga; da su nakon sprovedene istrage oštećeni kao tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, protiv okrivljenog M.A. 5. juna 2006. godine podigli optužnicu; da do dana podnošenja ustavne žalbe u krivičnom postupku koji se vodi pred sada Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu K. 63/10 nije doneta ni prvostepena presuda.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i naloži Osnovnom sudu u Paraćinu da donese presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Paraćinu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Maloletni N. I . i A . I , čiji je zakonski zastupnik majka A. I , i J . S . su 5. decembra 200 5. godine, u svojstvu oštećenih kao tuži laca, preko punomoćnika M. P , podneli zahetv za sprovođenje istrage protiv M.A. zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. st. 3. i 1. krivičnog zakona Republike Srbije.

Istražni sudija Opštinskog suda u Ćupriji je 5. aprila 2006. godine doneo rešenje Ki. 26/06 da se protiv okrivljenog M.A sprovede istraga za navedeno krivično delo.

Nakon sprovedene istrage, oštećeni kao tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su 5. juna 2006. godine podigli optužnicu pred Opštinskim sudom u Ćupriji.

Spisi predmeta Opštinskog suda u Ćupriji su nakon reforme pravosuđa (1. januar 2010. godine) dostavljeni Osnovnom sudu u Paraćinu na nadležnost. Predmet je u Osnovnom sudu u Paraćinu zaveden pod brojem K. 63/10.

Osnovni sud u Paraćinu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 12. aprila 20 12. godine doneo presudu K. 63/10 kojom je okrivljenog M.A. oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja . Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 2. 3554/12 od 18. septembra 2012. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Predmet je nakon toga u Osnovnom sudu u Paraćinu dobio novi broj K. 625/12.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Paraćinu je , nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 23. januara 20 13. godine doneo presudu K. 625/12 kojom je okrivljenog M.A. oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Apelacioni suda u Kragujevcu je 31. oktobra 201 3. godine, odlučujući o izjavljenim žalbama, potvrdio prvostepen u presud u Osnovn og sud a u Paraćinu K. 625/12 od 23. januara 2013. godine, čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

4. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv ‚bivše Jugoslovenske Republike Makedonije’”, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome nisu bili optuženi, već su imali svojstvo oštećenih kao tužilaca. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su u ovom krivičnom postupku podnosioci ustavne žalbe istakli imovinskopravni zahtev još prilikom podizanja optužnice 5. juna 2006. godine (koji je podnositeljka Jelena Stefanović dodatno precizirala 30. juna 2006. godine), iz čega proizlazi da su jasno izrazili svoju nameru da traže naknadu nematerijalne i materijalne štete prouzrokovane krivičnim delom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 5. juna 2006. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe istakli imovinskopravni zahtev, pa do 31. oktobra 2013. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Paraćinu K. 625/12 od 23. januara 2013. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, krivični postupak trajao sedam godina i skoro pet meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored samog vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenom u krivičnom postupku, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja i izvede više dokaza od kojih je zavisila odluka o postojanju krivičnog dela, ali smatra da složenost tih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od sedam godina i skoro pet meseci.

Podnosioci ustavne žalbe su nesumnjivo imali interes da se krivični postupak, u kome su imali svojstvo oštećenih kao tužilaca zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, što pre okonča i da se odluči o njihovim imovinskopravnim zahtevima kako bi ostvarili svoje pravo na obeštećenje, a koji su istakli i čiju su visinu opredelili još prilikom podizanja optužnice, 5. juna 2006. godine. Ovo posebno imajući u vidu da su maloletni podnosioci ustavne žalbe u saobraćanoj nezgodi koja je bila predmet krivičnog postupka, izgubili oca, a da je podnositeljka ustavne žalbe J. S . vlasnica vozila koje je u saobraćajnoj nesreći pretrpelo totalnu štetu, pri čemu je i sama tom prilikom zadobila lake telesne povrede.

Iz odgovora Osnovnog suda u Paraćinu ne proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineli dužem trajanju sudskog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon više od sedam godina.

Pored navedenog, Ustavni sud posebno naglašava da je u vreme podnošenja ustavne žalbe osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioce trajao četiri godine i sedam meseci, za koje vreme nije doneta nijedna prvostepena presuda. Ustavni sud nalazi da se ovakvo postupanje nadležnog prvostepenog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnosioci nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je našao da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocima.

6. Podnosioci su u ustavnoj žalbi istakli i povredu načela i prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 4. obrazloženja ove odluke, navoda ustavne žalbe i procesn og položaj a podnosilaca u krivičnom postupku, a imajući u vidu činjenicu da je nakon podnošenja ustavne žalbe krivični postupak pravnosnažno okončan, ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se argumentovala povreda označenog ustavnog prava, a što se tiče povrede načela iz člana 22. Ustava, kojim se u suštini garantuje pravo na sudsku zaštitu (pristup sudu), Ustavni sud naglašava da do povrede ustavnih načela ljudskih i manjinskih prava i sloboda može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom određenog prava, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti