Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nerazumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv više sudskih rešenja u parničnom postupku radi isplate zarade. Sud je utvrdio da ne postoje ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao dve godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4580/2010
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Stankovića iz Trgovišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milorada Stankovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Vranju P1. 453/08 od 23. jula 2009. godine, rešenja Opštinskog suda u Vranju P1. 453/08 od 12. oktobra 2009. godine, rešenja Višeg suda u Vranju Gž1. 133/10 od 19. jula 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Vranju P1. 453/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Stanković iz Trgovišta podneo je Ustavnom sudu 23. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Vranju P1. 453/08 od 23. jula 2009. godine, rešenja Opštinskog suda u Vranju P1. 453/08 od 12. oktobra 2009. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž1. 133/10 od 19. jula 2010. godine, zbog povrede ustavnog načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Vranju P1. 453/08.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac podneo Opštinskom sudu u Vranju 2008. godine (3. juna 2008. godine) tužbu, radi isplate zarade.

Opštinski sud u Vranju je osporenim rešenjem P1. 453/08 od 23. jula 2009. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom.

Podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, zajedno sa žalbom protiv navedenog rešenja.

Opštinski sud u Vranju je osporenim rešenjem P1. 453/08 od 12. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovan predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem Gž1. 133/10 od 19. jula 2010. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje od 12. oktobra 2009. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio žalbu kao neblagovremenu.

4. Ustavni sud najpre ukazuje da je podnosilac dužan da u ustavnoj žalbi istakne ustavnopravne razloge i navode kojima se obrazlažu povreda ili uskrađivanje označenih prava osporenim pojedinačnim aktima, imajući pri tome u vidu da Ustavni sud nije nadležan da kao viši sud u odnosu na redovne sudove ceni zakonitost odluka donetih u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, niti da nakon ili umesto redovnih sudova utvrđuje činjenično stanje, izvodi dokaze i rešava sporne pravne situacije. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo konkretne razloge, niti je obrazložio na koji način su mu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad osporenim rešenjima.

U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, u konkretnom parničnom postupku ne mogu prihvati kao razlozi koji imaju ustavnopravni karakter. Ovakav stav Ustavni sud se zasniva na činjenici da je parnični postupak pokrenut tužbom od 3. juna 2008. godine, a da je pravnosnažno okončan 19. jula 2010. godine, dakle nakon dve godine. Imajući u vidu navedeno trajanje parničnog postupka po tužbi podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, očigledno nije dovelo do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nerazumnog roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti