Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je Upravni sud proizvoljno primenio procesno pravo i doneo nedovoljno obrazloženu odluku o oduzimanju robe, ignorišući ključne navode podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4581/2013
10.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva za t. i u . "A ." d.o.o. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva za t. i u . "A ." d.o.o. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 15273/12 od 16. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 15273/12 od 16. aprila 2013. godine i određuje se da nadležni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija broj 334-00-00312/2012-03 od 28. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo za t. i u . "A . " d.o.o. iz B . podne lo je 11. juna 2013. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede - Sektor tržišne inspe kcije - Odeljenje Pančevo broj 273-334-00253/2012-17 od 14. maja 2012. godine, rešenja Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija broj 334-00-00312/2012-03 od 28. septembra 2012. godine i presude Upravnog suda U. 15273/12 od 16. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, kao i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U prilog tvrdnje o proizvoljnoj primeni procesnog prava u postupku inspekcijske kontrole koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, u ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su tokom upravnog postupka pored tržišnog inspektora kao ovlašćenog službenog lica sve vreme bili prisutni i policijski službenici; da se kontrola tržišne inspekcije "u stvarnosti" odvijala u uslovima u kojima je direktor podnosioca ustavne žalbe bio podvrgnut nedopuštenom postupanju prisutnih, pretnjama pritvorom i "drugim merama"; da je 26. januara 2005. godine tržišni inspektor kontrolu poslovanja podnosioca ustavne žalbe vršio posle isteka radnog vremena, u periodu od 18 do 24 časa; da su uz direktora podnosioca tog dana u periodu od 13 do 24 časa bila najmanje dva policijska inspektora, a da pri tom nije doneto rešenje o zadržavanju; da nisu prihvaćeni dokazni predlozi kojima je traženo da se saslušaju kao svedoci tržišni inspektori koji su prvobitno vršili inspekcijsku kontrolu, kao i policijski službenici, u vezi sačinjavanja prvog zapisnika od 26. januara 2005. godine; da su ovi dokazni predlozi odbijeni s pozivom na odredbu člana 163. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, iako su navedeni tržišni inspektori prethodno bili izuzeti od daljeg postupanja u ovom predmetu, te su kao lica koja više ne učestvuju u postupku m ogli biti saslušani kao svedoci. Podnosilac ustavne žalbe se poziva na rešenje Ministarstva trgovine, turizma i usluga broj 334-00-429/2006-05 od 25. maja 2006. godine, koje se odnosi na drugo lice, a kojim je prvostepeno rešenje o oduzimanju robe poništeno "iz razloga što je zapisnik o izvršenoj kontroli sačinjen u prostorijama MUP-a i u prisustvu policije".

Podnosilac dalje ističe da je proizvoljna primena procesnog prava "kulminirala farsom od javne rasprave" pred Upravnim sudom, koja se svela na izlaganje stavova stranaka i odbijanje predloga da se izvede dokaz veštačenjem, koje bi jedino moglo otkloniti sve sumnje u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Posebno ističe da je osporena presuda Upravnog suda zasnovana samo na izjavi koju je dao u prvom postupku inspekcijske kontrole, 26. januara 2005. godine, a da se taj sud ni jednom rečju nije osvrnuo na ostale izvedene dokaze, niti je spomenuo krivično delo učinjeno od strane inspektora tržišne inspekcije i prodaju oduzete robe suprotno zakonu. Najzad, povredu prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, obrazlaže tvrdnjom da je Upravni sud u osporenoj presudi postupio suprotno svojoj ranijoj presudi u istom predmetu, koju je donelo drugo veće tog suda, iako je osporenoj presudi prethodila javna rasprava na kojoj je bilo moguće utvrditi činjenično stanje, što nije učinjeno.

Podnosilac ustavne žalbe proizvoljnu primenu materijalnog prava vidi u primeni zakona koji se nije mogao primeniti na konkretan slučaj, a potom i u pogrešnom tumačenju određenih odredaba zakona koji je primenjen. S tim u vezi, podnosilac smatra da je zakon predviđao mogućnost izricanja mere privremene zabrane obavljanja delatnosti, kao blaže mere, umesto izrečene mere oduzimanja robe. Tražio je naknadu materijalne i nematerijalne štete u opredeljenim novčanim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ce lokupnu priloženu dokumentaciju i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odlu ke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

3.1. Republička tržišna inspekcija Smederevo je u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine sprovela inspekcijsku kontrolu poslovanja P. p . p . "A . " d.o.o. iz L . (pravnog prethodnika Privrednog društva za t . i u . "A . " d.o.o. iz B, ovde podnosioca ustavne žalbe; u daljem tekstu: podnosilac ustavne žalbe) , u vezi nabavke i prodaje betonskog gvožđa u njegovoj svojini, uskladištenog na stovarištu građevinskog materijala u S, koje posluje u sastavu Preduzeća za p, t . i u . "R ." d.o.o. iz S. O sprovedenoj inspekcijskoj kontroli sačinjena su tri zapisnika. Iz prvog zapisnika od 26. januara 2005. godine proizlazi da je inspekcijska kontrola sprovedena u Agenciji za knjigovodstvene usluge "K. " u B, u prisustvu vlasnika agencije D.R . i da su izjave dali direktor preduzeća I. M. i pomenuti vlasnik agencije - knjigovođa. Iz drugog zapisnika od 27. januara 2005. godine proizlazi da je inspekcijska kontrola sprovedena u prostorijama SUP-a Smederevo, u prisustvu punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, advokata V.S. iz S, i da je, pri tom, izjavu dao direktor preduzeća . Iz trećeg zapisnika od 31. januara 2005. godine proizlazi da je inspekcijska kontrola sprovedena u prostorijama SUP-a Smederevo, u prisustvu punomoćnika podnosioca, advokata V.S. iz S. i Z.K. iz L, kao i inspektora SUP-a Smederevo S.S, i da je, pri tom, izjavu dao direktor preduzeća. U sva tri zapisnika je konstatovano da je podnosilac ustavne žalbe izjavio: da nije oformio popisnu komisiju i izvršio popis robe na zalihama sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine na stovarištu građevinskog materijala u S; da nije oformio KEPU knjige za 2004. i 2005. godinu, jer nije sačinio popisne liste o stanju robe na zalihama; da stoga stanje zaliha i prodaju robe sa skladišta nije mogao da evidentira u KEPU knjigama; da nema primedbi na sačinjene zapisnike.

Prvostepeni organ je rešenjem od 31. januara 2005. godine oduze o od podnosioca ustavne žalbe robu namenjenu prometu - glatko betonsko gvožđe i rebrasto betonsko gvožđe u šipkam a u bliže označenim količinama, na osnovu odredbe člana 45. tačka 7) Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru.

Drugostepeni organ je rešenjem od 8. februara 2005. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 2508/05 od 30. septembra 2005. godine uvažio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i poništio drugostepeno rešenje od 8. februara 2005. godine, naloživši da se u ponovnom postupku ocene svi navodi žalbe, a, pre svega, da se izvrši uvid u knjigovodstveno stanje tužioca i na nesumnjiv način utvrdi činjenično stanje.

3.2. Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srb ije U. 2508/05 od 30. septembra 2005. godine, drugostepeni organ je rešenjem od 17. oktobra 2005. godine poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, uz nalog prvostepenom organu da postupi po obavezujućim primedbama i pravnom shvatanju iz navedene presude.

Nakon što je prvostepeni organ 22. novembra 2005. godine doneo drugo po redu rešenje kojim je oduzeo od podnosioca ustave žalbe bliže označenu robu, isti organ je povodom izjavljene žalbe podnosioca upotpunio postupak, u smislu odredbe člana 226. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, i omogućio podnosiocu da se 10. i 16. februara 2006. godine izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja.

Pošto je ocenio dokaze izvedene u dopunjenom postupku, provostepeni organ je doneo treće po redu prvostepeno rešenje od 17. februara 2006. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe oduzeo bliže označenu robu.

Drugostepeni organ je rešenjem od 9. marta 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca, dok je Vrhovni sud Srbije presudom U. 2440/06 od 29. novembra 2006. godine uvažio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i poništio navedeno drugostepeno rešenje iz razloga što nije potpisano od strane lica ovlašćenog za njegovo donošenje i potpisivanje.

3.3. Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije U. 2440/06 od 29. novembra 2006. godine , drugostepeni organ je 4. jula 2007. godine doneo rešenje kojim je poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak i odluku, uz nalog prvostepenom organu da izvrši uvid u knjigovodstveno stanje podnosioca ustavne žalbe u njegovom tadašnjem sedištu u L. i u Agenciji za knjigovodstvene usluge "K." u B.

Zaključkom drugostepenog organa od 25. jula 2007. godine izuzeti su od preduzimanja radnji i odlučivanja u ponovnom postupku tržišni inspektori Z.M. i R.V. koji su obavljali inspekcijski nadzor u predmetnom postupku i određeno je da u daljem toku postupka preduzima radnje i odlučuje tržišna inspekcija Odeljenja u Pančevu, pred kojom je postupak nastavljen.

Prvostepeni organ je, nakon dve i po godine od pokretanja postupka, u periodu od 22. do 30. avgusta 2007. godine, izvršio inspekcijsku kontrolu u tadašnjem sedištu podnosioca ustavne žalbe u L. Tom prilikom su tržišnom inspektoru prvi put prikazani KEPU knjige za 2004. i 2005. godinu, odluka o obrazovanju komisije za popis imovine, popisne liste sa stanjem robe na zalihama na dan 31. decembra 2004. godine u skladištima u S. i P. i poslovne knjige.

Prvostepeni organ je 14. septembra 2007. godine doneo četvrto po redu rešenje, kojim je podnosiocu ustavne žalbe oduzeta bliže označena roba .

Drugostepeni organ je rešenjem od 9. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca, dok je Vrhovni sud Srbije presudom U. 10485/07 od 25. septembra 2009. godine uvažio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i poništio drugostepeno rešenje od 9. novembra 2007. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je u sumnji da li su odluke o popisu robe donete i sam popis izvršen posle predaje završnog računa, prvostepeni organ bio u obavezi da omogući stranci u postupku da koristi dokazno sredstvo koje se odnosi na odlučne činjenice, u smislu odredbe člana 149. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Stoga se, po oceni suda, ne mogu prihvatati razlozi zbog kojih je prvostepeni organ odbio predlog tužioca da se izvede dokaz saslušanjem kao svedoka članova popisne komisije.

3.4. Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 10485/07 od 25. septembra 2009. godine, drugostepeni organ je rešenjem od 16. decembra 2009. godine poništio prvostepeno rešenje od 14. septembra 2007. godine i vratio predmet na ponovni postupak, uz nalog prvostepenom organu da sasluša kao svedoke članove popisne komisije.

Prvostepeni organ je 18. februara 2010. godine održao usmenu raspravu na kojoj su kao svedoci saslušani članovi komisije za popis robe na zalihama sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine. Predlozi podnosioca ustavne žalbe da se kao svedoci saslušaju i druga lica je odbijen, pa su umesto toga prvostepenom organu dostavljene pisane izjave tih lica, koje su cenjene kao privatne isprave.

Prvostepeni organ je 22. marta 2010. godine doneo peto po redu rešenje, kojim je podnosiocu ustavne žalbe oduzeta bliže označena roba, dok je drugostepeni organ rešenjem od 27. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca.

Upravni sud je presudom U. 22919/10 od 11. januara 2012. godine uvažio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, poništio drugostepeno rešenje od 27. aprila 2010. godine i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je utvrdio da prvostepeni organ nije odlučio o predlogu za izvođenje dokaza veštačnjem od strane sudskog veštaka na okolnost da li su analize popisnih lista izvršene u skladu sa zakonom. Stoga je taj sud ocenio da tuženi organ nije u svemu postupio po presudi Vrhovnog suda Srbije U. 10485/07 od 25. septembra 2009. godine, u kojoj je izričito naloženo da je, u sumnji da li su odluke o popisu robe donete i sam popis izvršen posle predaje završnog računa, prvostepeni organ bio u obavezi da omogući stranci u postupku da koristi dokazno sredstvo koje se odnosi na odlučne činjenice, u smislu odredbe člana 149. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je dalje ocenio da se iz spisa predmeta ne može zaključiti zbog čega je od tužioca oduzeta sva roba za koju je utvrđeno da nije propisno popisana, a ne samo deo te robe koji je prodat, niti je prvostepeni organ obrazložio zbog čega je u konkretnom slučaju tužiocu izrečena teža mera - oduzimanje roba, a ne lakša mera - privremena zabrana obavljanja delatnosti koja je zakonom propisana za istu situaciju. Imajući u vidu da tuženi organ nije otklonio navedene povrede pravila postupka, sud je našao da je drugostepeno rešenje doneto uz povredu odredaba člana 199. stav 2. u vezi člana 235. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

3.5. Postupajući u izvršenju presude Upravnog sud a U. 22919/10 od 11. januara 2012. godine , drugostepeni organ je 5. marta 2012. godine doneo rešenje kojim je poništio prvostepeno rešenje od 14. septembra 2007. godine i vratio predmet na ponovni postupak, uz nalog prvostepenom organu da postupi po obavezujućim primedbama i pravnom shvatanju iznetim u navedenoj presudi.

Prvostepeni organ je 14. maja 2012. godine doneo šesto po redu rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe oduzeo bliže označenu robu. Iako je presudom Upravnog suda U. 22919/10 od 11. januara 2012. godine naloženo da se u ponovnom upravnom postupku odluči o predlogu stranke da se izvede dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka na okolnost da li su analize popisnih lista izvršene u skladu sa zakonom, prvostepeni organ je našao da takav dokazni predlog ne postoji u spisima predmeta, već se u njima nalazi predlog stranke da se sasluša u svojstvu svedoka stalni sudski veštak ekonomske struke V.J. iz L . na okolnost koji je krajnji rok za izvršenje popisa robe sa stanjem na dan 31. decembar 2004. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja se dalje navodi: da je taj dokazni predlog stavljen na usmenoj raspravi održanoj 18. februara 2010. godine; da je tržišni inspektor naložio podnosiocu ustavne žalbe da dostavi pismeno izjašnjenje predloženog svedoka - veštaka ekonomske struke; da su prvostepenom organu 26. februara 2010. godine dostavljeni nalaz i mišljenje navedenog veštaka od 22. decembra 2008. godine, koje je taj organ cenio kao privatnu ispravu, u smislu člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku; da tržišni inspektor nije prihvatio tu privatnu ispravu, jer za rešavanje konkretne upravne stvari, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, nije potrebno stručno znanje kojim on ne raspolaže; da je sam podnosilac ustavne žalbe nakon razgledanja spisa predmeta 18. aprila 2012. godine naveo da se u njima ne nalazi njegov predlog za izvođenje dokaza veštačenjem, već "gotovo" mišljenje veštaka koje je priloženo kao dokaz, ali nije ocenjeno; da stoga prvostepeni organ nije propustio da odluči o tom dokaznom predlogu, niti je u konkretnom slučaju bilo potrebno da se odredi izvođenje dokaza veštačenjem po službenoj dužnosti.

Rešenjem drugostepenog organa od 28. septembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe.

3.6. Iz činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu u kome je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 15273/12 od 16. aprila 2013. godine proizlazi: da je podnosilac ustavne žalbe legalno uvezao predmetnu robu u periodu od 12. novembra do 25. decembra 2004. godine; da je deo robe sa zaliha u S. prodat u januaru mesecu 2005. godine; da se prikazana KEPU knjiga za 2004. godine vodi zajedno za dva prodajna mesta gde je roba uskladištena i gde se obavlja trgovina na veliko (S. i P .), što je u suprotnosti sa odredbom člana 1. stav 2. Pravilnika o evidenciji prometa robe i usluga ("Službeni glasnik RS", br. 45/96, 48/96, 9/97, 6/99, 109/09 i 7/10 ); da se KEPU knjiga nije vodila po hronološkom redosledu izvršenog prometa roba i usluga, u smislu odredbe člana 7. stav 2. navedenog pravilnika, i da nema popunjenu kolonu 6 - uplata na račun (bezgotovinska uplata za robu), u smislu člana 8. tačka 6) pravilnika ; da je odluka o obrazovanju komisije za popis imovine sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine nepotpuna, jer nije naveden dan pod kojim će komisija vršiti popis, niti vreme početka i završetka popis a, što je suprotno odredbi člana 4. stav 1. Pravilnika o načinu i rokovima vršenja popisa i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem ("Službeni list SRJ", broj 17/97); da je izveštaj komisije o popisu zaliha robe sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine nepotpun, jer nije uneta knjigovodstvena količina robe, cena popisane robe, vrednosno obračunavanje popisane imovine i utvrđivanje naturalnih razlika između stanja utvrđenog popisom i knjigovodstvenog stanja, što predstavlja nedostatke u smislu čl. 9. i 13. navedenog pravilnika; da se upoređivanjem zaliha robe prema knjigovodstvenom stanju i stanju koje proizlazi iz popisne liste utvrđuje manjak od 2.447,00 kg, koji nije iskazan u izveštaju o popisu; da u završnom računu (finansijskom izveštaju) nije prikazan navedeni manjak robe, niti je doneta odluka o sudbini tog manjka robe; da su stoga u završnom račun u iskazane zalih e robe na dan 31. decembra 2004. godine na osnovu knjigovodstvenog stanja, a ne na osnovu stanja koje proizlazi iz popisn e list e.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, upravni organi su izveli zaključak da okolnost da knjigovodstveno stanje podnosioca ustavne žalbe nije usklađeno sa stanjem robe koje proizlazi iz popisne liste, daje osnova za sumnju da su odluka o popisu i sam popis izvršeni posle proteka rokova za popis i predaju izveštaja o popisu, a da su potom antidatirani za potrebe kontrole tržišne inspekcije u ponovnom postupku, što je u suprotnosti sa odredbama Zakona o računovodstvu i reviziji ("Službeni list SRJ", broj 71/02) i članom 13. Pravilnika o načinu i rokovima vršenja popisa. Nadležni organi su posebno ocenili da je podnosilac dokumentaciju koju je naknadno prikazao avgusta meseca 2007. godine, odnosno februara meseca 2010. godine, mogao priložiti još uz prvu žalbu podnetu 1. februara 2005. godine protiv prvostepenog rešenja od 31. januara 2005. godine . Stoga su utvrdili da podnosilac ustavne žalbe robu zatečenu na skladištu građevinskog materijala u S, u vreme inspekcijske kontrole januara meseca 2005. godine , nije popisao sa stanjem n a dan 31. decembra 2004. godine, a deo te robe je prodao u januaru 2005. godine. Ocena upravnih organa je u svakom rešenju potkrepljena priznanjem podnosioca datim tokom prve inspekcijske kontrole u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine, da nije izvršio popis robe i oformio KEPU knjige.

3.7. Upravni sud je, nakon održane usmene javne rasprave, doneo osporenu presudu U. 15273/12 od 16. aprila 2013. godine, kojom je odbio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu protiv drugostepenog rešenja od 28. septembra 2012. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku proizlazi: da je 26. januara 2005. godine republički tržišni inspektor "nastavio" inspekcijsku kontrolu poslovanja podnosioca ustavne žalbe u knjigovodstvenoj agenciji "K." u B , u prisustvu direktora tužioca i knjigovođe D.R; da je direktor, pri tom , izričito izjavio da nije formirao popisnu komisiju i da nije izvršio popis robe, odnosno utvrdio zalihe robe sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine; da je naveo da zna da je po zakonu bio u obavezi da to uradi, ali da je "jednostavno bio neažuran"; da je naveo i da nema KEPU knjigu, jer knjigovođa nije mogao da je oformi za 2005. godinu, niti da proknjiži promene za tu poslovnu godinu, imajući u vidu da mu nije dostavio popisne liste, te da "popis nije ni urađen".

Polazeći od sadržine odredbe člana 45. tačka 7. Zakona o uslovima obavljanja prometa robe i iznetih navoda direktora tužioca, kao i dokaza u spisima koji se odnose na uvoz, uskladištenje i prodaju predmetne robe, Upravni sud je ocenio da je osporeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, te da njime nisu povređene ustavne odredbe o pravu tužioca na pravično suđenje i pravu na imovinu.

Po nalaženju Upravnog suda, neosnovan je navod tužbe da u drugostepenom rešenju nije obrazloženo da je sva roba zatečena na stovarištu bila namenjena prodaji iz razloga što je u sprovedenom upravnom postupku na nesumnjiv način utvrđen objektivni identitet robe koju je tužilac uvezao i prodavao protivno nalogu zakonodavca da ta roba prethodno bude propisno popisana. Taj sud je, takođe, našao da je neosnovan navod tužbe da se u konkretnom slučaju prema tužiocu mogla odrediti blaža mera, u smislu odredbe člana 6. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, koja bi se ogledala u izricanju mere privremene zabrane obavljanja delatnosti. Ovo iz razloga što je odredbom člana 45. tačka 7) Zakona o uslovima obavljanja prometa robe bilo izričito propisano da će inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora rešenjem oduzeti robu koja nije propisno popisana, iz čega sledi da ta mera nije bila alternativno propisana sa merom privremene zabrane obavljanja delatnosti iz člana 42. stav 1. tačka 8) podtačka (10) navedenog zakona.

Kao razlog zbog koga smatra da nije bilo potrebno da se izvede dokaz veštačenjem u ovom predmetu, Upravni sud je naveo da se u konkretnom slučaju nije radilo o potrebi za stručnim znanjem kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak, već o utvrđivanju činjenice koja se odnosi na to da li je tužilac izvršio popis robe sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine. Po shvatanju suda, navedenu činjenicu je nespornom učinio direktor tužioca u izjavi datoj prvostepenom organu 26. januara 2005. godine, "a koja izjava nije osporena ni od strane samog tužioca". Pri tome je ponovo citirana izjava direktora tužioca da popis robe nije izvršio, jer je "jednostavno bio neažuran". Na utvrđivanje činjenice da li je tužilac izvršio popis robe u skladu sa zakonom, po nalaženju suda, nisu mogli uticati navodi tužioca dati u upravnom postupku da je sačinio popisne liste, budući da je u "inicijalnom postupku" inspekcijskog nadzora nesumnjivo utvrđeno da popis robe nije izvršen na dan 31. decembra 2004. godine.

Najzad, Upravni sud je ocenio da je neosnovan navod tužbe da je prvostepeno rešenje doneto na osnovu propisa koji se nije mogao primeniti na konkretan slučaj.

3.8. Ustavni sud je na ovom mestu posebno izložio navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na sprovođenje inspekcijske kontrole u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine i ocene tih navoda koje su dali upravni organi

Podnosilac ustavne žalbe je 10. februara 2006. godine prvi put kao stranka u upravnom postupku dao izjavu u prostorijama Odeljenja tržišne inspekcije u Smederevu, kada je i prvi put ukazao na okolnosti pod kojima je sprovedena inspekcijska kontrola u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine. Tom prilikom je sačinjen zapisnik u kome je konstatovano da je direktor preduzeća I. M, pored ostalog, izjavio: da je 26. januara 2005. godine posle 13 časova lišen slobode na stovarištu građevinskog materijala preduzeća "R ." u S. od strane tri inspektora privrednog kriminal a SUP-a Smederevo i njihovog načelnika; da su policijski inspektori izvršili pretres njegovog automobila, a da mu je kriminalistički tehničar koji je fotografisao automobil pretio, što ga je "stravično uplašilo"; da su ga inspektori u prostorijama SUP-a Smederevo do 17 časova ispitivali u vezi poslovanja preduzeća, te da su pri tom vikali na njega; da se tog dana oko 17 časova u SUP-u Smederevo pojavio tržišni inspektor Z.M. i da su prisutni (on, tržišni inspektor i dva inspektora privrednog kriminala D.A. i S.S.) službenim vozilom SUP-a otišli u Agenciju za knjigovodstvene usluge "K." u B; da mu nije bilo dozvoljeno da koristi svoje vozilo, niti da telefonira; da je mislio da je u pitanju krivični postupak i da je uhapšen, te da se iz straha da ne pogreši trudio da iznosi što manje podataka policijskim inspektorima (odgovarajući sa "ne znam, nemam i ukradena mi je dokumentacija"); da je obraćao pažnju samo na pitanja koja su postavljali "policajci", a ne na tržišnog inspektora; da tada nije naveo da se ostala dokumentacija o poslovanju nalazi u sedištu preduzeća u Leskovcu, jer je nastup policije prema njemu bio neprijateljski; da ga je policijski inspektor S.S. oko 21 čas izvodio iz agencije u grad; da je kontrola završena u 24 časa tog dana; da mu je zapisnik pročitan i da ga je potpisao, ali da nije vodio računa o tome šta u njemu piše, jer mu je glavni cilj bio da se "oslobodi policije", a rečeno mu je "da će moći da ide kući kad potpiše"; da je tada "praktično" video da je to zapisnik tržišne inspekcije; da je u postupku inspekcijske kontrole četiri puta bio "lišavan slobode"; da je sve vreme smatrao da je okrivljeni u krivičnom postupku, te da se tako i ponašao; da bi bio "iskreniji i raspoloženiji" za saradnju i da bi pružio svu dokumentaciju koju je imao da je kontrolu vršila tržišna inspekcija, bez prisustva policije.

Podnosilac ustavne žalbe je u nastavku postupka (pilikom ponovne inspekcijske kontrole u periodu od 22. do 30. avgusta 2007. godine, zatim tokom usmene rasprave održane 18. februara 2010. godine i u pravnim sredstvima u upravnom postupku i upravnom sporu) predlagao da se kao svedoci saslušaju tržišni inspektori - Z.M. i R. V. radi utvrđivanja činjenice da li su zapisnici o inspekcijskoj kontroli njegovog poslovanja u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine sačinjeni u skladu sa zakonom. Isticao je da je njegovo "navodno priznanje iznuđeno posle sistematskog iznurivanja i višečasovnog lišavanja slobode od strane policije", da je tržišni inspektor Z.M. "sračunato izvukao iz konteksta njegov razgovor sa policijom i njegovu izjavu datu u krivičnom postupku, u kome ima pravo i da laže", te da je zapisnike koje je sačinio tržišni inspektor Z.M. potpisao "pod pritiskom" da ne bi otišao u pritvor.

Prvostepeni organ je povodom iznetih navoda podnosioca ustavne žalbe izveo sledeće dokaze u postupku:

- izvršio je provere u SUP-u Smederevo i u Okružnom sudu u Smederevu i utvrdio sledeće činjenice : da je inspektor kriminalističke tehnike 26. januara 2005. godine fotografisao automobil podnosioca ustavne žalbe, jer je u istom pronađeno 1,8 grama opojne droge, koja je oduzeta, a direktor preduzeća Ivica Mladenović je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Smederevu K. 31/05 od 25. aprila 2005. godine oglašen krivim za krivično delo neovlašćene proizvodnje, držanja i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 245. stav 3. Osnovnog krivičnog zakona; da je Odsek za suzbijanje privrednog kriminaliteta SUP-a Smederevo preduzimao istražne mere i radnje u pretkrivičnom postupku zbog navedenog krivičnog dela, kao i u vezi poslovanja podnosioca ustavne žalbe koje se odnosi na utaju poreza, nezavisno od konkretne inspekcijske kontrole koja je vršena u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine; da su inspektori SUP-a Smederevo tek 19. maja 2005. godine, u službenim prostorijama SUP-a Leskovac, sačinili zapisnik o ispitivanju I. M . kao osumnjičenog za izvršenje krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, dakle tri i po meseca nakon završene inspekcijske kontrole;

- pribavio je pisane izjave tržišnog inspektora Z.M. i načelnika Odeljenja Republičke tržišne inspekcije Smederevo R.V. u kojima se navodi to da je Odsek za suzbijanje privrednog kriminaliteta SUP-a Smederevo januara meseca 2005. godine zatražilo pomoć od Odeljenja tržišne inspekcije Smederevo u vezi kontrole prometa betonskog gvožđa na bliže označenom stovarištu građevinskog materijala u Smederevu, da su zapisnici o inspekcijskoj kontroli poslovanja podnosioca ustavne žalbe u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine sačinjeni saglasno čl. 64. do 67. Zakona o opštem upravnom postupku, te da predstavljaju javne isprave u smislu člana 68. stav 1. navedenog zakona i da je tržišni inspektor Z.M. zapisnike pročitao direktoru podnosioca ustavne žalbe, koji ih je potpisao bez primedbi;

- pribavio je izjavu vlasnika Agencije za knjigovodstvene usluge "K ." D.R, u čijim prostorijama su izvršene inspekcijske kontrole 26. januara 2005. godine i 17. avgusta 2007. godine , koji je naveo da je zapisnik potpisao bez primedbi, jer su mu "inspektori rekli da će I. (M .) pustiti da ide dalje, ako potpišu zapisnik".

Prvostepeni i drugostepeni organi su povodom iznetih navoda podnosioca ustavne žalbe i izvedenih dokaza dali sledeće ocene:

- da je tražišni inspektor upravni postupak sprovodio nezavisno od organa unutrašnjih poslova;

- da se iz spisa predmeta ne može utvrditi da su prilikom inspekcijske kontrole u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine na direktora preduzeća vršeni "pritisci", već da je on "dobrovoljno" učestvovao u postupku;

- da podnosilac ustavne žalbe protiv tržišnih i policijskih inspektora nije podneo krivičnu prijavu "zbog prekoračenja službenih ovlašćenja, te u tom smislu nije preko suda zaštitio svoj položaj u ovom postupku, zbog čega ove primedbe ne mogu bitno uticati na rešavanje konkretne upravne stvari";

- da su zapisnici od 27. i 31. januara 2005. godine sačinjeni u prisustvu punomoćnika podnosioca ustavne žalbe koji nisu imali primedbe na vođenje postupka;

- da nisu ispunjeni uslovi da se kao svedoci saslušaju tržišni inspektori, niti policijski inspektori koji su bili prisutni, jer je odredbom člana 163. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da lice koje učestvuje u svojstvu službenog lica ne može biti saslušan kao svedok;

- da je podnosilac u žalbi od 1. februara 2005. godine, koju nije sačinio u prisustvu policije, naveo da nije izvršio popis robe, zbog "nečije nemarnosti i svog zdravstvenog stanja".

Ustavni sud konstatuje da nadležni sudovi u upravnom sporu ni u jednoj od pet presuda donetih u ovom predmetu, nisu posebno cenili navode podosioca ustavne žalbe koji se odnose na sprovođenje inspekcijske kontrole u periodu od 26. do 31. januara 2005. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl . 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, kojima se jemče prava na pravično suđenje, na pravno sredstvo i na imovinu, te je navode ustavne žalbe o povredi ovih prava cenio u odnosu na odgovaraj uće odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/ 10) propisano je: da ovlašćeno službeno lice odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da o rgan vodi postupak i donosi rešenje samostalno, u okviru ovlašćenja utvrđenog zakonom, odnosno drugim propisom (član 11. stav 1. ); da ovlašćeno službeno lice samostalno utvrđuje činjenice i okolnosti i na osnovu utvrđenih činjenica i okolnosti primenjuje propise na konkretan slučaj (član 11. stav 2.); da će se s lužbeno lice koje rešava u upravnim stvarima ili obavlja pojedine radnje u postupku izuzeti ako je u predmetu u kome se vodi postupak svedok (član 32. stav 1. tačka 1)); da z apisnik sastavljen saglasno odredbama člana 67. ovog zakona jeste javna isprava, da je zapisnik dokaz o toku i sadržini radnje postupka i datih izjava, osim onih delova zapisnika na koje je saslušano lice stavilo primedbu da nisu pravilno sastavljeni (član 68. stav 1.); da je d ozvoljeno dokazivati netačnost zapisnika (član 68. stav 2.); da je dopušteno dokazivati da su u ispravi, odnosno mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukcije te kopije činjenice neistinito potvrđene ili da je sama isprava, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcije te kopije neispravno sastavljena (član 154. stav 3.); da l ice koje u postupku učestvuje u svojstvu službenog lica ne može biti svedok (član 162. stav 2.); da a ko za utvrđivanje određene činjenice ne postoji neposredan dokaz, ili se takva činjenica ne može utvrditi na osnovu drugih dokaza, za utvrđivanje te činjenice može se kao dokaz uzeti i usmeno data izjava stranke (član 172. stav 1.); da će se, kad je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice važne za rešavanje u upravnoj stvari potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak, izvesti dokaz veštačenjem (član 173.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) popisano je: da u upravnom sporu sud rešava na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj javnoj raspravi (član 33. stav 1.); da na raspravi reč prvo dobija član veća koji je izvestilac, da izvestilac izlaže stanje i suštinu spora, ne dajući svoje mišljenje , da predsednik veća daje reč tužiocu, pa zastupniku tuženog i zainteresovanim licima, vodeći računa da se njihove izjave odnose samo na sporna pitanja i okolnosti od značaja za rešenje stvari (član 39. stav 1.); da sud na raspravi odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja činjeničnog stanja (član 39. stav 2.); da će se na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 74.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka U S) propisano je: da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da će s ud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 259. ).

Odredbom člana 45. tačka 7) Zakon o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru ("Službeni glasnik RS", br. 39/96, 20/97, 46/98, (24/99, 25/99, 33/99), 34/2001, 80/02 i 101/ 05) bilo je propisano da će u vršenju inspekcijskog nadzora inspektor rešenjem oduzeti robu kada se prodaje roba koja nije propisno popisana.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre uzeo u razmatranje navode podnosioca kojima se ističe da osporena rešenja i osporena presuda ne zadovoljavaju zahteve pravičnosti u kontekstu prava na obrazloženu odluku. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je zaključak upravnih organa o neprihvatanju predloženih dokaza usmerenih na utvrđivanje nezakonitosti zapisnika o inspekcijskoj kontroli , zasnovan na proizvoljnoj primeni odredaba procesnog prava, što je za posledicu imalo da činjenice sadržane u tim zapisnicima posluže kao osnov za donošenje kako osporenih rešenja, tako i osporene presude.

Ustavni sud podseća da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u upravnom postupku i u upravnom sporu, niti da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju predloženih dokaza. Međutim, proizvoljnost u utvrđivanju činjenica na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, kao i n avedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i posledično proizvoljne primene merodavnog prava. Ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv na čin, jer bi se u suprotnom moglo smatrati da je rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta nadležnih organa.

Ustavni sud konstatuje da su glavna činjenična pitanja u ovom predmetu bila da li je podnosilac ustavne žalbe u vreme inspekcijske kontrole, u skladu sa merodavnim propisima, izvršio popis robe na zalihama sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine i da li je celokupna količina robe na zalihama bila namenjena prodaji. Upravni sud je u osporenoj presudi našao da je od samog početka upravnog postupka nesporno da podnosilac nije izvršio pomenuti popis robe, budući da je 26. januara 2005. godine prvostepenom organu izjavio da to nije učinio, jer je "jednostavno bio neažuran". Taj sud je pri tom naveo da podnosilac tu izjavu nije osporio.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da njegova izjava da nije izvršio redovan godišnji popis robe na zalihama, data prvostepenom organu 26. januara 2005. godine, nije mogla poslužiti kao dokaz za ocenu da taj popis nije izvršen, imajući u vidu okolnosti pod kojima je priznanje dao , te da je u kasnijem toku postupka isto osporio, pružajući određene dokaze u prilog tvrdnje da je izvršio popis robe u skladu sa zakonom.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je njegov zadatak u ovom predmetu da utvrdi da li je postupak koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, u celini, uključujući i način na koji su izvedeni dokazi, bio pravičan onako kako to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je navedeno priznanje podnosioca ustavne žalbe, navodno dato u prisustvu policije, upotrebljeno u osporenoj presudi Upravnog suda kao jedini dokaz za ocenu o pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, postavlja se pitanje na koji način je podnosilac pomenutog datuma priznao odlučne činjenice i kako je to priznanje korišćeno u upravnom postupku koji se vodio protiv njega. U tom smislu, mora se ispitati da li je podnosiocu ustavne žalbe pružena prilika da izloži argumente kojima osporava verodostojnost tako pribavljenog dokaza, da se suprotstavi njegovoj upotrebi u postupku, kao i da li su okolnosti pod kojima je taj dokaz pribavljen dovele u sumnju njegovu pouzdanost i tačnost.

Istina je da je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da ospori svoje priznanje od 26. januara 2005. godine, što je on i učinio, ustvrdivši da je ono dato "u postupku za koji je mislio da je krivični, u prisustvu policije koja ga je ispitivala do ponoći, bez prisustva punomoćnika, pod pretnjom da će u suprotnom biti pritvoren, pri čemu mu je bio lišen slobode i nije mu bilo dopušteno da kontaktira sa bilo kim". Ispitujući ovakve tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, prvostepeni organ je izveo određene dokaze (izvršio provere u SUP-u Smederevo i u Okružnom sudu u Smederevu i pribavio pisane izjave tada postupajućih tržišnih inspektora), koji nisu upućivali ni na jednu okolnost koja je postojala u vreme sprovođenja inspekcijske kontrole 26. januara 2005. godine u periodu od 18 do 24 časa, već su sadržali činjenice koje su postojale pre otpočinjanja kontrole (npr. fotografisanje automobila) ili opšte konstatacije da su zapisnici od 26, 27. i 31. januara sačinjeni u skladu sa zakonom i da predstavljaju javne isprave.

Podnosilac ustavne žalbe je, sa svoje strane, predložio izvođenje dokaza saslušanjem ranije postupajućih tržišnih inspektora u svojstvu svedoka, što su upravni organi odbili s pozivom na odredbu člana 163. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je propisano da lice koje u postupku učestvuje u svojstvu službenog lica ne može biti svedok. Ustavni sud konstatuje da prilikom ocene o prihvatljivosti navedenog dokaznog predloga, upravni organi nisu vodili računa o tome da je podnosilac saslušanje tržišnih inspektora u svojstvu svedoka predložio nakon što su oni bili izuzeti od daljeg postupanja u ovom predmetu kao ovlašćena službena lica. Ocenom upravnih organa da se iz istog razloga ne bi mogli saslušati kao svedoci ni policijski inspektori koji su "prisustvovali" sprovođenju prvobitne inspekcijske kontrole, zanemareno je da se radilo o službenim licima koja nisu bila ovlašćena da obavljaju bilo kakve radnje u konkretnom upravnom postupku. Stoga, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena upravnih organa da su odredbe merodavnog procesnog prava predstavljale smetnju da se pomenuta lica saslušaju u svojstvu svedoka na usmenoj raspravi u upravnom postupku, na kojoj bi podnosilac ustavne žalbe imao priliku da im postavlja pitanja u vezi spornih okolnosti pod kojima je vršena prva inspekcijska kontrola u ovom predmetu. Takođe, izostala je ocena navoda podnosioca da je tržišni inspektor u zapisnike sačinjene u januaru mesecu 2005. godine unosio odgovore podnosioca na pitanja koja su postavljali policijski službenici, što je moglo dovesti u sumnju samostalnost nadležnog organa prilikom utvrđivanja činjenica i okolnosti u upravnom postupku, koja je kao jedno od osnovnih načela propisana odredbom člana 11. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da upravni organi nisu na zadavoljavajući način reagovali na iznete navode podnosioca ustavne žalbe, koji su nesumnjivo zahtevali dodatno ispitivanje, pre svega, nadležnih sudova u upravnom sporu, koji takve navode podnosioca uopšte nisu cenili. Štaviše, Upravni sud u osporenoj presudi tvrdi da podnosilac svoju "inicijalnu" izjavu od 26. januara 2005. godine nije osporio, što očigledno protivreči činjenicama koje proizlaze iz dostavljene dokumentacije . Podnosilac je još u dopuni prve tužbe u upravnom sporu od 14. juna 2005. godine ukazao da je vodio KEPU knjigu za 2004. godinu i da je na zakonom propisan način vršio evidenciju ulaza i izlaza robe. Opozivanje prvobitnog priznanja činjenica od značaja za donošenje rešenja o oduzimanju robe imalo je za posledicu da nadležni sudovi u svojim presudama obavežu upravne organe da u ponovnim postupcima izvrše uvid u knjigovodstveno stanje u sedištu podnosioca ustavne žalbe, te da omoguće podnosiocu da koristi dokazna sredstva - saslušanje kao svedoka članova popisne komisije i veštačenje popisnih lista u cilju utvrđenja da li su odluka o popisu robe i sam popis izvršeni nakon predaje završnog računa. Prilikom ocene dokaza o činjenicama čije priznanje je podnosilac opozvao, upravni organi su uzeli u obzir da su te činjenice prethodno bile priznate. Iako poricanje činjenica koje je podnosilac pre toga priznao ne znači, samo po sebi, da se time otklanja dejstvo priznanja, neophodno je bilo da upravni organi i Upravni sud vode računa o razlozima kojima podnosilac objašnjava opozivanje priznanja i da ispitaju da li je učinjeno verovatnim da je priznanje dato pod uticajem okolnosti u kojima je navodno sprovođen prvobitni postupak inspekcijskog nadzora.

Ustavni sud je imao u vidu da upravni organi osnovanost sumnje da popis robe nije bio propisno izvršen, obrazlažu i time da je podnosilac u žalbi u upravnom postupku od 1. februara 2005. godine sam naveo da nije izvršio popis robe. Međutim, ono što je sporno, po shvatanju Ustavnog suda, jeste okolnost da se osnov za navedenu sumnju u rešenjima upravnih organa uvek zasniva i na izjavama podnosioca datim tokom januara meseca 2005. godine. Posebno je neprihvatljivo da se Upravni sud, nakon održane usmene rasprave na kojoj je trebalo da utvrdi pravno relevantne činjenice, poziva samo na prvobitnu izjavu podnosioca i zapisnik koji je tom prilikom sačinjen , kao da u upravnom postupku nije izveden nijedan drugi dokaz koji je imao za cilj da se pravilno i potpuno utvrde činjenice koje je podnosilac priznao. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se sadržina zapisnika kao javne isprave smatra istinitom sve dok se ne dokaže suprotno. Odredbom člana 68. stav 2. pomenutog zakona je propisano da je dozvoljeno dokazivati netačnost zapisnika, dok je odredbom člana 154. stav 3. istog zakona propisano je da je dopušteno dokazivati da su u javnoj ispravi činjenice neistinito potvrđene. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da svim dokaznim sredstvima pokuša da dokaže da činjenice unete u zapisnik nisu odgovarale stvarnom stanju, što mu u konkretnom slučaju nije bilo omogućeno. Isto tako, i upravni organ je bio ovlašćen da u toku postupka odredi izvođenje dokaza kojima bi se otklonile sumnje u istinitost sadržine zapisnika, što u konkretnom slučaju nije učinjeno na adekvatan način.

Ispitujući dalje navode ustavne žalbe kojima se ističe da je Upravni sud propustio da na održanoj usmenoj javnoj raspravi otkloni sve sumnje u pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, Ustavni sud ukazuje na to da u slučaju kada odlučivanju u upravnom sporu prethodi usmena rasprava na kojoj se, po slovu zakona, utvrđuju činjenice od značaja za donošenje odluke, navodi tužbe kojima se osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku zahtevaju posebnu ocenu nadležnog suda. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je u osporenoj presudi izostala ne samo ocena svih dokaza izvedenih u upravnom postupku, već i davanje obrazloženih razloga zbog kojih je odbijen njegov predlog za izvođenje dokaza veštačenjem stavljen u upravnom sporu , iako je Upravni sud u svojim prethodnim presudama zauzeo stav da se podnosiocu mora omogućiti da koristi dokazna sredstva koja se odnose na odlučne činjenice, u slučaju kada postoji sumnja o tome da li je odluka o popisu robe doneta i sam popis izvršen posle predaje završnog računa.

Ustavni sud konstatuje da je pravno stanovište Upravnog suda zauzeto u presudi od 11. januara 2012. godine, kojom je poništeno drugostepeno rešenje od 27. aprila 2010. godine, obavezivalo upravne organe u ponovnom postupku, ali i sud u novom upravnom sporu prilikom ocene zakonitosti novodonetog drugostepenog rešenja od 28. septembra 2012. godine. Ipak, obaveznost primedbi suda u ponovnom upravnom postupku, ne mora u svakom slučaju da dovede do drugačijeg rešenja upravne stvari od onog kakvo je sadržalo poništeno rešenje. U konkretnom slučaju, prvostepeni organ je u izvršenju presude Upravnog suda utvrdio da podnosilac ustavne žalbe u dotadašnjem toku postupka nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem, već je samo priložio nalaz i mišljenje stručnog lica koga nije postavio nadležni organ i koji su dati van upravnog postupka, te se stoga nije radilo o nalazu i mišljenju veštaka, već o nejavnoj ispravi, za koju je data ocena da je bez uticaja na rešavanje, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje. Pored toga, prvostepeni organ je ocenio da nije bilo potrebe da se odredi izvođenje dokaza veštačenjem ni po službenoj dužnosti, s obzirom na to da utvrđivanje činjeničnog stanja nije zahtevalo stručno znanje kojim taj organ nije raspolagao.

Ustavni sud na ovom mestu ponovo ističe da nije nadležan da se upušta u ocenu potrebe ili važnosti izvođenja određenog dokaza u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe. Međutim, ono što ovde može biti sporno za Ustavni sud jeste da li se razlozi zbog kojih je odbijen predlog da se izvede dokaz veštačenjem mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim sa stanovišta prava na obrazloženu sudsku odluku, posebno u svetlu stava tog suda iznetog u ranijoj presudi u vezi navedenog dokaznog predloga. Upravni sud je odbio navedeni dokazni predlog podnosioca ustavne žalbe, našavši da utvrđivanje činjenica u ovoj upravnoj stvari nije iziskivalo stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice koje vodi postupak, posebno iz razloga što je podnosilac priznao odlučne činjenice u citiranoj izjavi od 26. januara 2005. godine. Iz navedene ocene Upravnog suda može se zaključiti da dokazni predlog nije usvojen, jer je u vreme kada je stavljen, sud iz dokaza izvedenih u upravnom postupku već stekao dovoljno čvrsto uverenje o postojanju činjenica za čije utvrđenje je predloženo njegovo izvođenje.

Ustavni sud smatra da su ovakvi razlozi Upravnog suda zasnovani na proizvoljnoj primeni odredaba merodavnog procesnog prava. Prvo, podnosilac ustavne žalbe je dokazni predlog stavio na usmenoj ras pravi održanoj u upravnom sporu. Odredbom člana 259. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjuje na osnovu člana 74. Zakona o upravnim sporovima, propisano je da će sud izvesti dokaz veštačenjem ako je radi utvrđenja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Stoga, Upravni sud ocenu o prihvatljivosti izvođenja dokaza veštačenjem nije mogao da vezuje za stručno znanje ovlašćenog službenog lica u upravnom postupku, već je trebalo da odgovori na pitanje da li je za utvrđivanje činjenica potrebno stručno znanje suda i da li sud raspolaže tim znanjem. Drugo, odluka Upravnog suda da odbije izvođenje dokaza veštačenjem opravdava se isključivo pozivanjem na činjenice utvrđene iz izjave podnosioca date u upravnom postupku. Time je činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku svedeno na rezultat ocene samo jednog izvedenog dokaza, a zanemarene su činjenice do kojih se došlo izvođenjem drugih dokaza. Osim toga, izjava stranke predstavlja supsidijerno dokazno sredstvo, jer se može upotrebiti kao dokaz u upravnom postupku ukoliko za utvrđenje određene činjenice nisu postojali neposredni dokazi ili se takva činjenica nije mogla utvrditi na osnovu drugih dokaza, kako je propisano odredbom člana 172. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. U konkretnom upravnom postupku su izvedeni drugi dokazi, kao što su iskazi svedoka i uvid u dostavljenu poslovnu dokumentaciju podnosioca ustavne žalbe.

Povrh svega, Ustavni sud ukazuje na to da je podnosiocu ustavne žalbe iz obrazloženja osporene presude moralo biti jasno zašto je Upravni sud odstupio od ranijeg stava da je prvostepeni upravni organ u obavezi da mu omogući da koristi dokazna sredstva podesna za razjašnjenje činjenica od značaja za rešenje stvari. Umesto toga, Upravni sud je odustao od daljeg dokaznog postupka i vratio se na činjenično stanje utvrđeno na samom početku upravnog postupka, iako je u prethodnim presudama smatrao da je ono nepotpuno utvrđeno, što je dovelo u pitanje svrsishodnost njegovih ranijih intervencija u pravcu dopune dokaznog postupka.

Imajući u vidu da je donošenju osporene presude Upravnog suda prethodila usmena rasprava, a da je obrazloženje te presude u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja zasnovano samo na izjavi podnosioca ustavne žalbe datoj na početku upravnog postupka, Ustavni sud smatra da se opravdano postavlja pitanje da li je usmena rasprava u konkretnom slučaju imala uticaja na sadržinu obrazloženja osporene presude u delu koji se odnosi na ocenu utvrđenog činjeničnog stanja. Ustavni sud nalazi da se osobenost usmene rasprave u upravnom sporu ogleda u tome što je činjenično stanje pre njenog održavanja već utvrđeno u upravnom postupku, te ona ima za cilj da se to činjenično stanje dopuni, da se otklone eventualne greške upravnih organa i da se omogući strankama da se izjasne o činjenicima koje mogu uticati na ishod spora. Održavanje usmene rasprave podrazumeva aktivno učestvovanje stranaka, ali i aktivnu ulogu suda u usmerevanju toka rasprave na razjašnjenje bitnih spornih činjenica zbog kojih se rasprava održava.

Na usmenoj raspravi koja je prethodila donošenju osporene presude u upravnom sporu izveden je samo dokaz uvidom u spise predmeta upravnih organa, ranije donetu presudu Upravnog suda U. 22919/10 od 11. januara 2012. godine i odluku Ustavnog suda Už-9609/2012 od 21. februara 2013. godine, dok je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost kada je sačinjena popisna lista robe na zalihama i da li je sačinjena u skladu sa zakonom . Time se usmena rasprava svela na izjašnjenja stranaka u kojima je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac ostao pri navodima tužbe, a tuženi organ pri odgovoru na tužbu. Kako je Upravni sud u osporenoj presudi našao da je činjenično stanje u upravnom postupku nesporno utvrđeno, a zakonitost osporenog upravnog akta je cenio isključivo u pogledu spornih pravnih pitanja , po oceni Ustavnog suda, nameće se zaključak da održana usmena rasprava i činjenično stanje utvrđeno u osporenoj presudi nisu doprineli ostvarivanju prava podnosioca na obrazloženu sudsku odluku.

Ustavni sud je našao da nisu osnovani navodi ustavne žalbe da upravni organi i Upravni sud nisu, postupajući po primedbama iz ranije presude Upravnog suda, izneli ocene zašto je podnosiocu oduzeta celokupna količina robe, a ne samo deo robe koji je prodat, kao i zašto mu je izrečena "teža mera" trajnog oduzimanja robe. Naime, drugostepeni organ je našao da tržišni inspektor nije bio nadležan da oduzme robu koja je prodata, budući da se ona nalazila u državini trećih lica, već samo robu koja je zatečena na stovarištu građevinskog materijala , a za koju je u sprovedenom postupku nesporno utvrđeno da je podnosilac prodavao nakon 31. decembra 2004. godine, što je, po oceni tog organa i Upravnog suda, u dovoljnoj meri ukazivalo da je ta roba bila u prometu. Isto tako, osporena presuda sadrži dovoljne i jasne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, kojima se obrazlaže stav da prodaja robe koja nije propisno popisana povlači isključivo meru njenog trajnog oduzimanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog upravnog akta. Uvažavajući zakonsko opredeljenje da usmena rasprava u upravnom sporu bude kratka i efikasna, Ustavni sud smatra da se od Upravnog suda u predmetnom upravnom sporu opravdano očekivalo da razjasni činjenice na koje se potpuno oslanja u osporenoj presudi, te da iznese ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu dokaza izvedenih u upravnom postupku i za odluku o dokaznom predlogu u upravnom sporu, što je bio preduslov da bi obrazloženje presude u pogledu ključnih činjeničnih pitanja ispunilo standarde pravičnosti. Nalazeći da obrazloženja osporenih akta ne zadovoljavaju zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 15273/12 od 16. aprila 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija broj 334-00-00312/2012-03 od 28. septembra 2012. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Imajući u vidu da će u upravnom sporu biti ponovo odlučivano o zakonitosti konačnog rešenja o trajnom oduzimanju robe podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio i da će eventualna povreda prava na imovinu biti ispitana po tužbi u upravnom sporu pred nadležnim sudom.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava dovodi u vezu sa različitim postupanjem nadležnog suda u upravnom sporu u konkretnoj upravnoj stvari. Ustavni sud je ocenio da se povreda označenog ustavnog prava ne može obrazlagati odstupanjem suda od svog ranijeg pravnog shvatanja zauzetog u istom predmetu, već nejednakim postupanjem sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama u različitim predmetima. Kako podnosilac nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u drugom predmetu donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Kako podnosilac smatra da mu je pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava povređeno "neformalnim" zadržavanjem od strane policije u postupku inspekcijskog nadzora, Ustavni je ocenio da se ti navodi ne mogu dovesti u vezu sa osporenim rešenjima i sudskom odlukom.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 4964/2023: Utvrđivanje povrede prava M. K. na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 4890/2023: Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• U 5557/2017: Poništaj rešenja tržišne inspekcije o oduzimanju robe zbog povrede postupka
• Uzp 348/2014: Ukidanje presude Upravnog suda donete u sporu pune jurisdikcije
• Už 9609/2012: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku