Odbijanje ustavne žalbe u predmetu vraćanja imovine oduzete tokom okupacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu za povredu prava na imovinu. Utvrđeno je da pravni prethodnik podnositeljke, koja je kupila imovinu od Državne hipotekarne banke tokom okupacije, nije "bivši vlasnik" u smislu Zakona o vraćanju oduzete imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4581/2020
14.09.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. P . izjavljena protiv rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd broj 46-025720/2014 od 26. aprila 2016. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00925/2016-13 od 25. jula 2017. godine i presude Upravnog suda U. 13323/17 od 7. februara 2020. godine zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Beograda, preko punomoćnika A. P , advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 1 8. maja 2020. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata označenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu navodi:

- da je baka podnositeljke kupila na javnoj prodaji imovinu koja je predmet zahteva za vraćanje, o čemu je zaključen ugovor sa Državnom hipotekarnim bankom 10. avgusta 1943. godine;

- da je ta banka prodala spornu nepokretnost u svoje ime i za svoj račun, a ne u ime države, radi naplate hipotekarnih kredita, jer raniji vlasnici H. M . i O . M . iz Bečeja nisu ispunili obavezu koju su preuzeli prilikom kupovine imanja, iz čega sledi da to nije učinjeno „da bi se prodala imovina oduzeta od Jevreja“;

- da je Odbor za nekretnine u Beogradu - Uprava narodnih dobara Srbije dopisom od 20. jula 1945. godine obavestio poreski organ da, na osnovu Odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine, imovina koja je pod pritiskom okupatorskih vlasti prešla u svojinu trećih lica pada pod sekvestar i da je „anulirana prodaja imanja u Budimskoj 5 i kupcu Z. P . oduzeto pravo raspolaganja“;

- da je ovaj dopis imao prema baki podnositeljke neposredno dejstvo akta o podržavljenju, kao i rešenje Prvog sreskog suda za grad Beograd Konf. broj 201/46 od 13. juna 1946. godine, kojim je sporna nepokretnost stavljena pod sekvestar;

- da je rešenjem Prvog sreskog suda za grad Beograd R. 2684/50 od 26. oktobra 1950. godine poništen prenos vlasništva sporne nepokretnosti uknjižen u vreme okupacije u korist Srbije, a kasnije u korist Z. P , iako ugovor o kupoprodaji te nepokretnosti nije poništen, niti je utvrđena njegova ništavost u postupku pred sudom;

- da baki podnositeljke nije konfiskovana imovina i da je „utvrđeno da nije ratni profiter“, te nije bilo osnova za prenos prava svojine sporne nepokretnosti u korist države;

Polazeći od navedenog, podnositeljka smatra da su drugostepeni organ i Upravni sud pogrešno zaključili da sporna nepokretnost nije podržavljena od Z. P ., jer je „FNRJ preuzela imovinu Nedićeve Srbije…pa je i njen pravni sledbenik“ . Podnositeljka zaključuje da bi njena baka, da nije bila žrtva „diktature proletarijata“, imala pravo da se u njenu korist upiše hipoteka, te da je kao savesnog sticaoca imovine država obešteti i za preostali deo oduzete imovine.

U ustavnoj žalbi se u vezi sa povredom načela zabrane diskriminacije ističe da, prema stavu Apelacionog suda u Beogradu izraženom u presudi „Gž. 2598/11“ , sekvestrirana imovina ima isti pravni status kao nacionalizovana, konfiskovana ili na drugi način oduzet a imovin a, zbog čega je „tužilac u tom predmetu upućen na poseban propis, kao što je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju“, dok je podnositeljki to pravo uskraćeno.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen e akt e i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A. P . (podnositeljka ustavne žalbe) i D . T . podneli su 27. februara 2014. godine zahtev za vraćanje imovine oduzete od njihove bake Z. P .

Osporenim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-025720/2014 od 26. aprila 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za stambenu zgradu sa dvorištem u Beogradu, Budimska broj 5, na k.p. broj … KO Beograd 1 (dalje u tekstu: sporna imovina) . U obrazloženju predmetnog rešenja Agencije je navedeno: da je iz ugovora o kupoprodaji sporne imovine zaključenog 10. avgusta 1943. godine utvrđeno da je Državna hipotekarna banka prodala Z. P . spornu imovinu na javnoj prodaji održanoj 6. aprila te godine; da je u rešenju Narodnog sreskog suda za I reon grada Beograda Konf. broj 201/46-3 od 13. juna 1946. godine konstatovano da su po zemljišnim knjigama do 22. novembra 1942. godine vlasnici sporne imovine bili H. M . i O . M . i da je „ista nepokretnost preko Srbije, na osnovu kupoprodajnog ugovora preneta u svojinu Đ . P .“, te da ukoliko ona nije vraćena ranijem vlasniku, po samom zakonu pada pod sekvestar države; da je rešenjem Prvog sreskog suda za grad Beograd R. 2648/50 od 26. oktobra 1950. godine poništen prenos vlasništva sporne imovine ukljižen za vreme okupacije u korist Srbije, a kasnije u korist Z. P, pa se ta imovina, koja je bila svojina H . M . i O . M, prenosi u svojinu FNRJ; da u obrazloženju navedenog rešenja stoji da je, u skladu sa Zakonom o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača , odlučeno da se prethodno uspostavi zamljišnoknjižno stanje na dan 6. aprila 1941. godine, a zatim da se imovina prenese u državnu svojinu; da je u podnesku Državnog sekretarijata za poslove finansija od 12. jula 1961. godine navedneo da je Z. P . tražila da se sporna imovina izuzme od nacionalizacije i njoj ostavi u svojinu stan u toj kući, da je oce njeno da nema mesta primeni Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, jer se radi o kući koja je postala opštenarodna imovina pre stupanja na snagu tog zakona, te da je najcelishodnije da se navedenom licu dodeli stan na korišćenje u toj zgradi, kao posebna vrsta naknade za cenu koju je platila za spornu imovinu. Polazeći od odredaba člana 1. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača i člana 3. stav 1. tačka 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a imajući u vidu da je rešenjem nadležnog suda poništen prenos prava vlasništva na spornoj imovini u korist Z. P, „nesporno je u tvrđeno“ da ona nije ni stekla pravo svojine na toj imovini, te joj ista nije ni mogla biti oduzeta. Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00925/2016-13 od 25. jula 2017. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe i D. T . izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije, iz razloga koji su navedeni u pobijanom rešenju, primenom odredaba člana 1. stav 1, člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i člana 8. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Drugostepeni organ je ocenio da iz rešenja Prvog sreskog suda za grad Beograd R. 2648/50 od 26. oktobra 1950. godine proizlazi da ugovor na osnovu kojeg je izvršen upis Z . P . ne proizvodi pravna dejstva i istakao da navedeno rešenje ima osobine akta o podržavljenju, ali da Z. P . nije bivši vlasnik sporne imovine, već H . M . i O . M .

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13323/17 od 7. februara 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosi teljke ustavne žalbe i D. T . podneta protiv osporeno g rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je prihvatio u svemu razloge tuženog organa za odbijanje žalbe i istakao da je pravilno u upravnom postupku utvrđeno da „ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje u smislu člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju“.

3.2. U obrazloženju rešenja Narodnog sreskog suda za I reon grada Beograda Ko nf. broj 201/46-3 od 13. juna 1946. godine navedeno je da je sporna imovina pre rata bila sv ojina „Jevrejina H. „M . i O, koji su odvedeni od okupatora“.

U obrazloženju rešenja Prvog sreskog suda za grad Beograd R. 2648/50 od 26. oktobra 1950. godine navedeno je da je o zahtevu za uspostavljanje zemljišnoknjižnog stanja na dan 6. aprila 1941. godine odlučeno u skladu sa odredbama čl. 1. i 7. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača. Prema pouci o pravnom sredstvu , strana nezadovoljna tim rešenjem ima pravo da u redovnom građanskom sporu ostvaruje svoje eventualno pravo.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11i 108/13) uređeni su uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu. Ovaj zakon primenjuje se i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1. st. 1. i 2. ).

Članom 2. navedenog zakona predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana, među kojima su, pored ostalih, Odluka o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile, „Službeni list DFJ“, broj 2/45 (tačka 1)) Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača, „Službeni list FNRJ“, broj 64/46 (tačka 21)).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je, takođe, propisano: da se pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 3. tačka 2)); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da se pod pojmom „bivši vlasnik“ podrazumeva fizičko ili pravno lice koje je bilo vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja (član 3. tačka 10)); da p ravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da u slučaju da Agencija utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva (član 47. stav 12.).

Odredbama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača – dalje u tekstu: Zakon o postupanju s imovinom („ Službeni list FNRJ“, broj 64/46) bilo je pr edviđeno: da se sva imovina fizičkih i pravnih lica na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije koju su sopstvenici ili uživaoci morali da napuste u toku okupacije zemlje, imovina koju su ovakvim licima oduzeli protiv njihove volje uz naknadu ili bez naknade okupator ili njegovi pomagači iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga, kao i imovina koja je pod pritiskom okupatora pravnim poslom ili inače prešla u ruke trećeg lica, vraća odmah sopstvenicima, odnosno uživaocima, bez obzira na to ko tu imovinu i po kakvom osnovu drži na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 1. stav 1.); da ako je savestan držalac, za vreme dok je držao imovinu skinuo stvarne terete sa ove, tako da je sopstveniku vraćena bez tereta ili sa smanjenim teretima, on za taj iznos ima tražbeno pravo prema sopstveniku koje može obezbediti i hipotekom, a ako je terete skinuo nesavestan držalac, onda ovo pravo prema sopstveniku ima država i to za one iznose koji nisu isplaćeni iz prihoda imovine i da će se ovaj propis primeniti na imovinu u pogledu koje je postupak povraćaja završen (član 5. stav 3.); da držalac ne može da uslovi predaju imovine sopstveniku prethodnom isplatom potraživanja koja su mu priznata (član 5. stav 4.); da sporove po ovom članu rešava sud koji rešava o zahtevu za povraćaj (član 5. stav 5.); da bliski srodnici mogu pokrenuti ostavinski postupak u roku od godinu dana po stupanju na snagu ovog zakona, odnosno od dana pravosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, a ako to ne učine u ovim rokovima, imovina prelazi u svojinu države (član 7. stav 3.); da su lica koja drže imovinu označenu u članu 1. ovog zakona dužna u roku od mesec dana od objavljivanja opšteg poziva izdatog od sreskog odnosno gradskog izvršnog odbora istu prijaviti i predati Komisiji za narodnu imovinu Vlade FNRJ, odnosno odeljenju narodnih dobara predsedništva vlade narodne republike, bez obzira na to da li je imovinu kupilo, bespravno prisvojilo, na čuvanje dobilo ili na koji drugi način pribavilo njenu državinu (član 13. stav 1.); da će se lica koja ne postupe po propisu stava 1. ovog člana kazniti novčano do četvrtine vrednosti neprijavljene tuđe imovine koju drže ili prinudnim radom bez lišenja slobode do jedne godine (član 13. stav 2.).

Članom 1. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46, 105/46 i 96/47) bilo je propisano da se pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koje su doneli organi vlasti okupatora i njihovih pomagača na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije za vreme neprijateljske okupacije, proglašavaju nepostojećim.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim aktima povređeno pravo na imovinu, jer je pogrešno utvrđeno da sporna imovina nije bila u vlasništvu njenog pravnog prethodnika. Podnositeljka ističe da je rešenje Prvog sreskog suda za grad Beograd Konf. broj 201/46 od 13. juna 1946. godine, kojim je sporna nepokretnost stavljena pod sekvestar, imalo prema njenoj baki neposredno dejstvo akta o podržavljenju.

Ocenjujući ove navode sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud najpre ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( presuda Kopecký protiv Slovačke , broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine , st. 45. do 52.) i da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (odluka Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, stav 69, kao i Odluka Ustavnog suda Už- 4596/2011 od 20. novembra 2013. godine, videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs.).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je sporna imovina na dan 6. aprila 1941. godine bila vlasništvo pripadnika jevrejskog naroda, da je za vreme okupacije uknjižena kao svojina Srbije i da je Državna hipotekarna banka 10. avgusta 1943. godine prodala spornu imovinu Z. P, čije je pravo vlasništva bilo upisan o u zemljišne knjige na dan donošenja rešenja o poništavanju prenosa vlasništva sporne imovine u njenu korist i prenosa u svojinu FNRJ.

Ustavni sud je dalje konstatovao da se pravo na restituciju može ostvariti za imovinu koja je oduzeta i preneta u državnu svojinu posle 9. marta 1945. godine primenom propisa navedenih u članu 2 . Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i da se pod pojmom „bivši vlasnik“ podrazumeva fizičko lice koje je bilo vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju postavljaju dva sporna ustavnopravna pitanja i da od odgovora na ta pitanja zavisi da li je podnosi teljka ustavne žalbe imala legitimno očekivanje da će nadležni organi udovoljiti nj enom zahtevu za restituciju.

Po nalaženju Ustavnog suda, prvo sporno pitanje je da li je Z. P . bila vlasnik sporne imo vine u momentu donošenja rešenja o poništavanju prenosa vlasništva sporne imovine u njenu korist i prenosa u svojinu FNRJ, primenom Zakona o postupanju sa imovinom.

Drugo pitanje je ko se smatra bivš im vlasnik om u smi islu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – lice koje je kupilo imovinu koju su sopstvenici morali da napuste u toku okupacije zemlje, odnosno koja im je oduzeta protiv njihove volje od strane okupatora ili njegovih pomagača ili sopstvenici oduzete, odnosno napuštene imovine, koja je potom preneta u državnu svojinu.

Imajući u vidu da je Z. P . bi la upisan a u zemljišnim knjigama kao vlasnik sporne imovine u momentu donošenja rešenja Prvog sreskog suda za grad Beograd R. 2648/50 od 26. oktobra 1950. godine. godine, Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti stanovište izraženo u osporen om rešenju Agencije, da Z. P . nije ni stekla pravo svojine na spornoj imovini, pa joj ona nije mogla biti oduzeta. Takođe, po oceni ovog suda, iz navedenog rešenja o poništavanju upisa sporne imovine u korist Z . P . ne proizlazi da ugovor na osnovu kojeg je izvršen taj upis ne proizvodi pravna dejstva, kako je navedeno u osporenom rešenju drugostepenog organa.

Odgovarajući na drugo sporno pitanje, Ustavni sud je pošao od toga da se po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju može ostvariti pravo na restituciju za imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta posle 9. marta 1945. godine – kao dana usvajanja Deklaracije jedinstvene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, koja ima međunarodnopravni kontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom, te da se navedeni zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije. Sud, s tim u vezi, konstatuje da je Vlada tadašnje Srbije za vreme neprijateljske okupacije donela Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji (,,Službene novine“, broj 3313 od 26. avgusta 1942. godine) i da je na osnovu te uredbe imovina Jevreja, koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, pripala Srbiji bez ikakve naknade, s tim što su uprava i pravo raspolaganja nad tom imovinom povereni Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se prilikom ispitivanja da li su ispunjeni uslovi predviđeni zakonom za vraćanje imovine koja je ranije bila u vlasništvu pripadnika jevrejskog naroda, moraju imati u vidu navedene odredbe Zakona o postupanju sa imovinom, iz kojih proizlazi da lica koja su kupila imovinu koja je predmet tog zakona istu nisu mogla da zadrže, već su bila dužna da je u roku od mesec dana od objavljivanja opšteg poziva prijave i predaju nadležnom organu radi vraćanja sopstvenicima, pri čemu su svoja prava proistekla iz ugovora o kupoprodaji mogla da ostvare u postupku pred sudom . U konkretnom slučaju sporna imovina je najpre stavljena pod sekvestar države, rešenjem Narodnog sreskog suda za I reon grada Beograda Konf. broj 201/46-3 od 13. juna 1946. godine, a potom je nadležni državni organ podneo zahtev da sud na osnovu važećih propisa donese odluku u vezi sa upisom izvršenim na osnovu propisa koji je izgubio pravnu snagu. Naime, bliski srodnici lica koje je moralo da napusti svoju imovinu ili mu je ona oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača mogli su pokrenuti ostavinski postupak u roku od godinu dana po stupanju na snagu tog zakona, odnosno od dana pravosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, a ako to nisu učinili u tim rokovima, imovina je prelazila u svojinu države, saglasno odredbi člana 7. stav 3. navedenog zakona.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da donošenjem Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije stvorena obaveza za Republiku Srbiju da imovinu koja je oduzeta na osnovu propisa tadašnje Vlade Srbije – pa i onu koja je pripadala Jevrejima, vrati licu koje je tu imovinu kupilo za vreme neprijateljske okupacije, već licu koje je bilo njen sopstvenik pre okupacije. Naime, po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju vraća se i imovina koja je preneta u svojinu FNRJ na osnovu odredaba Zakona o postupanju sa imovinom, a pripadnicima jevrejskog naroda vraća se imovina oduzeta kao posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije u periodu od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine od str ane okupatora i njegovih saradnika, na osnovu propisa nacističkog režima. Sud stoga ocenjuje neosnovanim navod e ustavne žalbe da se član 2. stav 1. tačka 20) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju odnosi na lica kojima je poništen prenos vlasništva saglasno odredbama Zakona o postupanju sa imovinom , i ističe da na osnovu navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju pravo na restituciju mogu ostvariti samo lica koja su bila vlasnici na dan 6. aprila 1941. godine, odnosno njihovi zakonski naslednici.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da nemaju utemeljenja navodi ustavne žalbe da je „FNRJ preuzela imovinu Nedićeve Srbije…pa je i njen pravni sledbenik“.. U vezi sa navodima da bi baka podnositeljke, da nije bila žrtva „diktature proletarijata“, imala pravo da se u njenu korist upiše hipoteka i da je država obešteti i za preostali deo oduzete imovine, Sud ističe da je tada važećim propisima navedena mogućnost bila predviđena i da se ta prava ne mogu ostvariti u postupku pred Agencijom .

S obzirom na to da pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe nije bivši vlasnik u smislu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Ustavni sud je našao da podnositeljka nije imal a legitimno očekivanje da će u postupku u kome su doneti osporeni akti ostvariti pravo na restituciju , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon,103/15 i 10/23), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U ustavnoj žalbi se tvrdnja o povredi načela zabrane diskriminacije obrazlaže time da, prema stavu Apelacionog suda u Beogradu , izraženom u presudi „Gž. 2598/11“, sekvestrirana imovina ima isti pravni status kao nacionalizovana, konfiskovana ili na drugi način oduzeta imovina, zbog čega je „tužilac u tom predmetu upućen na poseban propis, kao što je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju“, dok je podnositeljki to pravo uskraćeno.

Kako se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ova odredba utvrđuje jednakost svih pred Ustavom i zakonom, kao jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, Ustavni sud nalazi da označeno ustavno načelo može biti povređeno samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode.

Ustavni sud je konstat ovao da je članom 7. Odluke o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile („Službeni list DFJ“, broj 2/45) bilo predviđeno da prelazom imovine u svojinu države, odnosno pod njenu upravu, prestaje pravo raspolaganja dosadašnjih sopstvenika, odnosno držalaca, te da se, saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovi ne i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine može ostvariti i za imovinu oduzetu primenom navedene odluke . Međutim, u konkretnom slučaju nije bilo sporno pitanje pravnog statusa sekvestrirane imovine, već pitanje ko uživa zaštitu prava na imovinu po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na imovinu, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu načela iz člana 21. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u predmetu vraćanja imovine oduzete tokom okupacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti