Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Nedelotvorno postupanje sudova, uključujući višestruka ukidanja presuda, osnovni je razlog dugog trajanja, zbog čega je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. G . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 201 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3013/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. I. G . iz Beograda podneo je, 11. juna 2013. godine, preko punomoćnika T. Š. K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 3013/02 od 16. decembra 2005. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2319/12 od 3. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti, a podnosilac se poziva i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje ne samo zbog toga što mu iz formalno-pravnih razloga nije priznat podstanarski status, već i iz razloga što je prvostepeni sud, pogrešno primenjujući materijalno pravo, utvrdio da mu po osnovu stambene ugroženosti pripada 160 bodova, tretirajući ga kao lice koje stanuje kod roditelja , iako je trebalo da dobije bodove po osnovu nužnog smeštaja. Dodaje da je svim učesnicima konkursa za dodelu stana stambena situacija bodovana prema stvarnom stanju, a ne prema podacima navedenim u prijavi, te da mu je stoga trebalo priznati veći broj bodova, jer bi u suprotnom bilo povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava. Povredu prava na pravno sredstvo vidi u tome što drugostepeni sud, navodno, nije sankcionisao povrede na koje je ukazano u žalbi , već se nekritički stavio u odbranu nižestepene presude. Zbog činjenice da je predmetni postupak trajao 20 godina, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pri čemu ukazuje na okolnosti koje su po njegovom mišljenju dovele do dugog trajanja postupka. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8423/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 3013/02), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac I. G, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. jula 1992. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog G. „B.“, radi poništaja odluke o dodeli stanova i redosledu na listi reda prvenstva od 15. januara 1992. godine i odluke od 24. aprila 1992. godine kojom je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv odluke od 15. januara 1992. godine.

Nakon tri održana ročišta, prvostepeni sud je 13. maja 1993. godine doneo presudu P1. 2336/92 kojom je usvojen tužbeni zahtev.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem drugostepenog suda Gž1. 901/93 od 15. decembra 1993. Godine, sa nalogom prvostepenom sudu da pozvove tužioca da tužbeni zahtev postavi tako da tačno opredeli odluke tuženog čiji poništaj traži sa označavanjem radnika kojima su dodeljeni stanovi.

Postupajući po nalogu drugostepenog suda, tužilac je podneskom od 14. marta 1994. godine preinačio tužbu, isticanjem zahteva za poništaj 39 odluka tuženog o dodeli stanova (bez označavanja njihovog broja, uz navođenje radnika kojima su dodeljeni stanovi) i zahteva kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu dodeli određeni stan.

Prvostepeni sud je rešenjem od 24. avgusta 1995. godine naložio tužiočevom punomoćniku da u roku od 30 dana dostavi adrese radnika kojima su osporenim odlukama dodeljeni stanovi. Tužiočev punomoćnik je uz dopis od 27. septembra iste godine sudu vratio pomenuto rešenje, navodeći da mu je greškom dostavljen podnesak tužioca od 13. septembra 1995. godine, koji se ne nalazi u spisima predmeta.

Na prvom sledećem ročištu koje je bilo zakazano i održano 8. maja 1996. godine, tužiočevom punomoćniku je naloženo da uredi tužbu tačnim označavanjem broja odluka čiji poništaj traži. Tužilac je narednog meseca postupio po nalogu suda.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je doneo još ukupno pet presuda (od kojih su četiri ukinute rešenjima višeg suda), nekoliko puta saslušao tužioca i jednog svedoka, a od ukupno šest nedoržanih ročišta, pet nije održano zbog sprečenosti predsednika veća, dok za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. Tužilac je u toku 2000. godine povukao tužbu u odnosu jedan broj odluka o dodeli stanova, a u toku 2005. godine 13 radnika kojima su dodeljeni stanovi stupilo je u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog.

Poslednju prvostepenu presudu P1. 3013/02, koja se osporava ustavnom žalbom, Prvi opštinski sud je doneo 16. decembra 2005. godine. Ovom presudom odbijen je tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da je bio podstanar, odnosno da mu je po osnovu stambene ugroženosti trebalo dodeliti 200 bodova jer na tu okolnost nije dostavio dokaze propisane Pravilnikom tuženog. Takođe, prvostepeni sud je, polazeći od toga da tužilac sa porodicom živi u objektu sagrađenom na parceli čiji je vlasnik njegov šurak, našao da, čak i u situaciji kada bi se tužiocu dodelilo 160 bodova na osnovu Pravilnika tuženog, to ne bi ugrozilo umešače na strani tuženog u pogledu broja bodova koji su im dodeljeni.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1094/07 od 8. oktobra 2008. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi ispravke i dostavljanja presude i žalbe tužioca umešačima, odnosno njihovim punomoćnicima.

Rešenje o ispravci prvostepeni sud je doneo 8. oktobra 2009. godine, a 19. februara 2010. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave Višem sudu u Beogradu na odlučivanje o žalbi.

Viši sud u Beogradu je 28. marta 2012. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi njihovog dostavljanja Apelacionom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom za odlučivanje o žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2319/12 od 3. aprila 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda. Polazeći od toga da je Pravilnikom o osnovama, merilima i kriterijumima za rešavanje stambenih potreba radnika tuženog od 13. jula 1990. godine bilo propisano da je radnik, podnosilac zahteva, u cilju dokazivanja podstanarskog statusa i procene stambene situacije dužan da dostavi ugovor o podstanarskom odnosu overen u opštini ili pismene izjave dva svedoka – radnika G. „B.“ date kod suda ili odgovarajućeg organa opštine, a da je tužilac prilikom podnošenja zahteva kao dokaz o podstanarskom statusu dostavio ovrene izjave dva svedoka koja nisu radnici tuženog, drugostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao da je podstanar jer nije dostavio dokaz propisan Pravilnikom tuženog. S tim u vezi, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane žalbene navode tužioca da je podstanarski status dokazan iskazom saslušanog svedoka P. A. i potvrdama o prijavi prebivališta, kao i navode da mu prilikom podnošenja zahteva nije ni tražena izjava svedoka zaposlenih kod tuženog, budući da su u podnetom zahtevu za dodelu stana navedeni uslovi propisani Pravilnikom. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da su žalbeni navodi tužioca – da je njegova stambena situacija trebalo da bude bodovana po osnovu stanovanja u nužnom smeštaju, bez uticaja na drugačiju odluku jer je tužilac u zahtevu naveo da stanuje kao podstanar.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Kako je sadržina prava garantovanih čl. 6. i 13. Konvencije suštinski istovetna odredbama člana člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdi o da je postupak čije se dužina osporava trajao preko 20 godina.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je zaključio da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju predmetnog postupka nedelovorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova. Za ovakvu ocenu dovoljna je ne samo činjenica da je poslednji žalbeni postupak trajao preko sedam godina zbog toga što je drugostepeni sud nakon više od dve godine od prijema spisa predmeta, spise vraćao nižestepenom sudu radi ispravke presude (za šta je prvostepenom sudu trebalo godinu dana) , odnosno zbog svoje stvarne nenadležnosti za odlučivanje o žalbi, već i okolnost da je pet prvostepenih presuda ukinuto rešenjima višeg suda. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

Prilikom izvođenja zaključka o razlozima koji su doveli do dvadesetogodišnjeg trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud nije izgubio iz vida da je podnosiočev punomoćnik sudu vratio rešenje kojim mu je naloženo da dostavi adrese radnika kojima su osporenim odlukama dodeljeni stanovi i da je tek u junu 1996. godine, posle naloga suda izdatog nakon ukidanja prve prvostepene presude, tačno označio odluke čiji poništaj traži, ali je zaključio da ovakvo ponašanje podnosioca nije osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS2, br. 107/09, 99/11 i 18/13 – Oluka US) , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka ali i podnosiočev doprinos dužini postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je po dnosilac ustavne žalbe pretr peo zbog nedelotvornog i neefiksanog postupanja nadležnih sudova.

7. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o pogrešno izvršenom bodovanju od strane prvostepenog suda i nepriznavanju bodova po osnovu stanovanja u nužnom smeštaju, na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, ne mogu dovesti u vezu sa razlozima na kojima su osporene presude utemeljene, budući da je podnosiočev tužbeni zahtev odbijen zbog toga što u postupku dodele stanova nije dokazao podstanarski status (koji je naveden kao osnov za dodelu stana), jer na tu okolnost uz podneti zahtev nije priložio dokaze propisane Pravilnikom tuženog. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava jer podnosilac povredu ovog prava vidi u načinu na koji je tuženi izvršio bodovanje radnika, a koja okolnost se ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na šta podnosilac ne ukazuje ustavnom žalbom.

Dalje, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo prvenstveno garantuje dvoostepenost u odlučivanju, ali ne i povoljan ishod u postupku po pravnom leku. Pri tome, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene drugostepene presude nedvosmisleno može utvrditi koje je sve okolnosti i podnosiočeve žalbene navode drugostepeni sud cenio i iz kojih razloga je izveo zaključak o njihovoj neosnovanosti. Stoga se ni navodi podnosioca koji se ističu u prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ovog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti