Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog navodne diskriminacije civilnih vojnih invalida

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu štete zbog diskriminacije. Podnosilac, civilni invalid, tvrdio je da je diskriminisan u odnosu na vojne invalide. Sud je našao da navodi nemaju ustavnopravni osnov za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Stankovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Đura Stankovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2759/10 od 10. septembra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 939/09 od 31. jula 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đuro Stanković iz Kragujevca je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2759/10 od 10. septembra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 939/09 od 31. jula 2008. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama čl. 21. i 23. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi da su osporenim presudama povređena navedena Ustavom zajemčena načela i pravo, kada je odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se Ministarstvo rada i socijalne politike obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene bolove zbog diskriminacije iznos od 500.000,00 dinara, kao i da su osporene presude donete bez izvođenja dokaza koje je podnosilac predlagao tokom postupka. Od Ustavnog suda traži da poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 939/09 od 31. jula 2009. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo rada i socijalne politike, da tužiocu na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog diskriminacije isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2759/10 od 10. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a potvrđena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 939/09 od 31. jula 2009. godine.

4. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge, niti pružio dokaze za svoje navode da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje.

Apelacioni sud u Kragujevcu je u osporenoj odluci naveo detaljnu argumentaciju na osnovu koje je našao da je tužbeni zahtev neosnovan, a podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da je navedena odluka doneta arbitrernim, proizvoljnim ili očigledno pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da su zakonskim propisima civilni invalidi stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na vojne invalide, pa je to rezultiralo „drastično manjim mesečnim primanjima“ zbog čega podnosilac trpi duševne patnje. U odsustvu pravno utemeljenih razloga, iz kojih bi proizlazilo da su u konkretnom parničnom postupku mogle biti povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu redovnih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva, jer bi tako postupao kao instancioni sud, što ne spada u njegovu Ustavom utvrđenu nadležnost.

Imajući u vidu činjenicu da su u različitim propisima, raznim kategorijama osoba sa invaliditetom priznata različita prava, kao i da stepen zaštite određenih kategorija osoba sa invaliditetom zavisi od zakonom predviđenih mera, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizilazila povreda procesnih i materijalnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što sud nije izveo sve dokaze koje je kao tužilac u parničnom postupku predložio, Ustavni sud ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, odnosno ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo potrebne dokaze koje je cenio kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio (vidi rešenje Ustavnog suda Už-241/2011 od 15. septembra 2011. godine).

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, koje može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, samim tim nalazi da nema ni povrede načela zabrane diskriminacije, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud konstatuje da se osporeni pojedinačni akt, s obzirom na njegovu sadržinu i navode same ustavne žalbe, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa istaknutom povredom prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, zajemčenog odredbama člana 23. Ustava, imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 242/2011: Odbačaj ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o diskriminaciji i povredi prava
• Už 241/2011: Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga
• Už 243/2011: Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog diskriminacije
• Už 3748/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u sporu za isplatu razlike zarade vojnog lica
• Už 111/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u vezi sa poljoprivrednim subvencijama