Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku. Povreda prava na pravično suđenje postoji jer je drugostepeni sud preinačio presudu na osnovu drugačijeg činjeničnog stanja bez održavanja rasprave.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danila Tomića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danila Tomića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2638/12 od 30. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2638/12 od 30. januara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75890/10 od 7. septembra 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Danila Tomića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1458/04.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danilo Tomić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 11. juna 2013. godine, preko punomoćnika Zorana Ateljevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 3. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje se odnose na osporeni sudski postupak, pored ostalog, navod i: da je osporenom drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je njegovo potraživanje zastarelo, budući da su predmetna sredstva bila deponovana na nerezidentnom računu i da prema deponentu rok zastarelosti ne počinje da teče od trenutka kada su ta sredstva deponovana; da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenom postupku kada je osporenu presudu zasnovao na činjeničnom stanju "vezano za nekakvu svest ....... nekakvo prećutno odobravanje isplate........ i time nekakvo osnažavanje protivpravnog ponašanja tuženika"; da je postupak trajao od maja 2004. do maja 2013. godine. Polazeći od svega navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te da se poništi osporena drugostepena presuda, kao i da mu se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75890/10, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. maja 2004. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Komercijalne banke a.d. iz Beograda, radi činidbe.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, do donošenja presude tog suda P. 1458/04 od 2 3. maja 200 8. godine, zakazano je ukupno 18 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 11 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak finansijskim veštačenjem koje je dopunjeno i saslušanjem sudskog veštaka (dva puta). Ostalih sedam ročišta nije održan o zbog sprečenosti postupajućeg sudije . U periodu od 2. novembra 2004. do 8. juna 2006. godine, prvostepeni sud je održao jedno ročište. U periodu od 5. jula 2007. do 24. marta 2008. godine prvostepeni sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 870/10 od 26. maja 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1458/04 od 23. maja 200 8. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem veštaka, dok preostala dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75890/10 od 7. septembra 2011. godine obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 5.753.197,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. januara 1994. godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac kod tužene otvorio nerezidentni devizni račun za fizičko lice; da je tužilac isključivi vlasnik sredstava na navedenom računu; da tužilac jedini može da raspolaže depozitom na tom računu, da je tužilac 12. avgusta 2002. godine tuženoj podneo zahtev kojim je tražio izveštaj o stanju računa kako bi se proverilo ko je potpisao nalog za prenos deponovanih sredstava sa njegovog računa, a u cilju regulisanja njegovog potraživanja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2638/12 od 30. januara 2013. godine donetom po žalbi tužene, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75890/10 od 7. septembra 2011. godine , tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 5.753.197,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, te je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tužena naknadi troškov e parničnog postupka , pri čemu je obavezan tužilac da t uženoj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je kod tužene banke tužilac otvorio nerezidentni račun ; da ugovor o bankarskom računu kojim je otvoren taj račun nije zaključen sa otkaznim rokom, kao i da je u toku postupka račun bio aktivan; da je 10. marta 1992. godine Preduzeće TP „Bemo" d.o.o, iz Beograda, na račun tužioca uplati lo novčani iznos od 675.000.000,00 starih dinara ; da je u toku 1992. godine tužena po nalogu trećeg lica (tj. Interstate Tomic Gushtechnik GMBM, Minhen) izvršila isplatu novčanih sredstava sa tog računa ; da je utvrđeno činjenično stanje pružilo prvostepenom sud u pouzdan osnov za izvođenje zaključka o ugovornoj prirodi pravnog odnosa parničnih stranaka u okviru koga je tužena na sebe preuzela obavezu da za potrebe tužioca otvori i vodi nerezidentni račun; da je tužilac dokazao da je treće lice na njegov račun uplatilo navedeni novčani iznos, pa je logičan zaključak prvostepenog suda da je tužena dužna da tužiocu isplati novčani dug ; da se sa navedenim zaključkom prvostepenog suda slaže i drugostepeni sud , ali da prvostepeni sud prekida pravilan niz izvedenih zaključaka o predmetu spora kada vrši ocenu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja u okviru kog je pogrešno taj sud utvrdio dospelost potraživanja tužioca. Drugostepeni sud smatra da je, u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, 10. marta 1992. godine počeo da teče rok zastare losti i da je taj rok istekao pre podnošenja tužbe 19. maja 2004. godine. Pored toga, drugostepeni sud ukazuje da i pod pretpostavkom da potraživanje tužioca nije za starelo njegov zahtev ne bi bio osnovan, jer je tužilac bio svestan činjenice da je tuženi postupao po nalogu preduzeća Interstate Tomic Gushtechnik GMBM, Minhen kada je vršilo isplate sa računa tužioca, pa kako se tužilac tome nije izričito protivio, štaviše, kako je on vršio određene dužnosti u tom preduzeću (u prilog kog zaključka govori i zahtev tog preduzeća od 21. aprila 1992. godine, koji je potpisao tužilac), to je taj sud mišljenja da je tužilac prećutno odobrio isplate sa njegovog računa i da je time osnažio postupanje tužene po neosnovano datim nalozima navedenog preduzeća.

4. Odredbama Ustava, koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je nalogoprimac dužan izvršiti nalog prema primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u njegovim granicama i u svemu paziti na interese nalogodavca i njima se rukovoditi, da kad nalogoprimac smatra da bi izvršenje naloga po dobijenim uputstvima bilo od štete za nalogodavca, on je dužan skrenuti na to njegovu pažnju i tražiti nova uputstva (član 751. st. 1. i 2.); da se ugovorom o bankarskom tekućem računu banka obavezuje da nekom licu otvori poseban račun i da preko njega prima uplate i vrši isplate u granicama njegovih sredstava i odobrenog kredita (član 1052.); da se novčana sredstva na tekućem računu ostvaruju uplatama od strane deponenta i naplatama novčanih iznosa izvršenih za njegov račun, da je banka dužna da preko tekućeg računa vrši plaćanje za deponenta i kad na računu nema pokrića i to u obimu koji je predviđen ugovorom o otvaranju tekućeg računa ili posebnim sporazumom, da se ova obaveza banke može isključiti ugovorom o otvaranju tekućeg računa (član 1054.); da korisnik tekućeg računa može u svakom trenutku raspolagati saldom koji se na računu pojavljuje u njegovu korist, osim ako je ugovoren otkazni rok (član 1056.); da banka odgovara za izvršenje naloga deponenta prema pravilima ugovora o nalogu (član 1057. stav 1.); da ako u ugovoru o otvaranju tekućeg računa nije utvrđen rok njegovog trajanja, svaka strana može da ga raskine uz otkazni rok od 15 dana (član 1058.); da je prilikom svake promene stanja tekućeg računa banka dužna da izda izvod sa naznačenjem salda i preda ga klijentu na sporazumno utvrđeni način, da se smatra se da je izvod odobren ako nije osporen u dogovorenom roku ili, ako dogovora nema, u roku od 15 dana, i da se nakon njegovog odobrenja, izvod računa može osporavati zbog grešaka u pisanju ili u obračunu, zbog ispuštanja ili dupliranja, ali se ovo osporavanje mora preduzeti najdalje u roku od godinu dana od prijema računa o likvidaciji salda po zaključenju tekućeg računa, inače se pravo gasi (član 1060.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da se p ravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.); da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

5. Odlučujući o postojanju povred e prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava, pred Ustavni sud se, najpre, postavilo pitanje pravnog značaja činjenice da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe bio svestan d a je tuženi postupao po nalogu preduzeća Interstate Tomic Gushtechnik GMBM, Minhen kada je vršio isplate sa njegovog račun a, pa kako se podnosilac tome nije izričito protivio, štaviše, kako je on vršio određene dužnosti u tom preduzeću , to je drugostepeni sud zaključio da je podnosilac ustavne žalbe prećutno odobrio isplate sa njegovog bankarskog tekućeg računa i da je time osnažio postupanje tužene po neosnovano datim nalozima navedenog preduzeća .

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iz odredaba Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da se ugovorom o bankarskom tekućem računu banka obavezuje da nekom licu otvori poseban račun i da preko njega prima uplate i vrši isplate. Na osnovu ugovora o bankarskom tekućem računu banka prvenstveno preuzima obavezu pružanja odgovarajuće stručne usluge korisniku u pogledu rukovanja i poslovanja njegovim novčanim sredstvima. U tom smislu korisnik tekućeg računa može u svakom trenutku da raspolaže sa novčanim sredstvima koja se na računu pojavljuju u njegovu korist, a to znači da je banka dužna da u svako doba isplati uplaćena sredstva korisniku računa na njegov zahtev ili na zahtev trećeg lica, ukoliko je to lice ovlašćeno da zahteva isplatu sredstava sa računa. Pritom, po logici stvari, nalozi za isplatu sredstava sa bankarskog tekućeg računa, bilo da je nalogodavac korisnik tog računa ili treće lice po ovlašćenju korisnika računa, obavezuju banku samo u slučaju da ih banka objektivno može ispuniti, odnosno da na računu postoje sredstva čija se isplata traži.

Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, od značaja činjenica da li su i kada sa bankarskog tekućeg računa čiji je korisnik podnosilac ustavne žalbe vršene određene isplate, a ukoliko jesu, po čijem nalogu, tj. da li po nalogu podnosioca ustavne žalbe ili po nalogu trećeg lica, te da li je to treće lice bilo ovlašćeno da traži isplatu novca sa računa podnosioca na drugi naznačeni račun. Ovo stoga što od navedenih činjenica zavisi i stanje na bankarskom tekućem računu čiji je korisnik podnosilac ustavne žalbe, jer se mogu potraživati samo ona sredstva koja se nalaze na bankarskom tekućem računu, ali ne i ona koja su po validnom nalogu isplaćena sa tog računa. Od trenutka saznanja podnosioca ustavne žalbe da su sredstva sa njegovog računa isplaćena i da je račun time ispražnjen, zavisi i ocena suda o prigovoru tuženog da je predmetno potraživanje zastarelo.

Polazeći od navedenog i sadržine presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75890/10 od 7. septembra 2011. godine i osporene drugostepene presude kojom je preinačena ta prvostepena presuda , Ustavni sud je utvrdio da se iz činjeničnog stanja u obrazloženju navedene prvostepene presude ne može utvrditi da li su nakon uplate (10. marta 1992. godine) određenog novčanog iznosa na tekući račun čiji je korisnik podnosilac ustavne žalbe vršene isplate sa tog računa, a da je osporenom drugostepenom presudom upravo utvrđeno da su vršene isplate sa navedenog računa, po čijem nalogu je to učinjeno, te da je podnosilac ustavne žalbe takvu isplatu makar prećutno odobrio. Samim tim je Apelacioni sud u Beogradu, bez otvaranja rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanj e od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom , na čemu je i zasnovao svoju preinačujuću presudu. Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , jer je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud, kada je našao da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi nepotpuno utvrđeno, a prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta, bio dužan da otvori usmenu javnu raspravu i da tek nakon toga meritorno odluči o žalbi tužene, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presud om podnosi ocu po vređeno prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Beogradu doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75890/10 od 7. septembra 2011. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku drugostepenog suda o tome da li je predmetno potraživanje postojeće i da li je zastarelo, jer će odluku o tome doneti nakon rasprave i primenom odgovarajućih materijalnih propisa.

6. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja osporenog sudskog postupka .

Ocenjujući osnovanost istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na parnični postupak koji je osporen , Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravosnažno okončan proteklo osam i po godina.

Navedeno trajanje postupka izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo finansijskim veštačenjem i saslušanjem veštaka.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ni je doprine o trajanju postupka, imajući u vidu da su se on i nj egov punomoćnik uredno odazivali pozivima za ročišta za glavnu raspravu. Takođe, predmet spora je bio bez sumnje materijalno značajan za podnosi oca, imajući u vidu da se radilo o potraživanju vrlo visokog novčanog iznosa.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu . Naime, navedeni prvostepeni sud je tokom osporenog parničnog postupka doneo presudu nakon četiri godine od pokretanja postupka koju je, zatim, Apelacioni sud u Beogradu ukinuo. N eefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izražaja u ovom postupku i zbog činjenice da je taj sud u periodu od godinu dana i sedam meseci (od 2. novembra 200 4. do 8. juna 200 6. godine) održao samo jedno ročište, kao i zbog toga što u periodu od skoro devet meseci ( od 5. jula 2007. do 24. marta 2008. godine) nije zakazao nijedno ročište. Pri tome, devet ročišta ni je održan o usled odsutnosti postupajućeg sudije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Treć im opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1458/04, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrp eo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ni je pruži o dokaze da postoje različite sudske odluke kod iste činjenične i pravne situacije, a što predstavlja uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti