Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud nalazi da trajanje postupka od tri godine ne predstavlja nerazuman rok, te da Ustavni sud nije nadležan da preispituje pravilnu primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4586/2010
12.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Prvulovića iz Bora na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Dejana Prvulovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1842/10 od 4. avgusta 2010. godine.

 

O b a z l o ž e nj e

 

1. Dejan Prvulović iz Bora, 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Vlatka Jokića iz Beograda, je podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1842/10 od 4. avgusta 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, koja jemči član 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da „sud nije odlučio o tužbi podnosioca ustavne žalbe u razumnom roku jer je konačnu odluku doneo tek nakon postupka koji je trajao više od tri godine“; da je sud „usled pogrešne primene materijalnog prava nepotpuno utvrdio činjenično stanje“ i time povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Svoje tvrdnje o navodnoj povredi prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo podnosilac ne obrazlaže, niti iznosi argumente u prilog tim tvrnjama.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u osporene akte, Ustavni sud je utvrdio da je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbenom zahtevu tužioca Dejana Prvulovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je on tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati inos od 900.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđena do isplate, i to: za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 200.00,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 150.000,00 dinara. Tužbeni zahtev tužioca je odbijen zbog zastarelosti.

Apleacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1842/10 od 4. avgusta 2010. godine odbio žalbu tužioca izjavljenu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava, te je potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

4. Iz sadržine ustavne žalbe, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da su u ustavnoj žalbi isključivo navedeni razlozi koji bi se mogli odnositi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Što se tiče navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ističe da se, polazeći od prakse ovog suda, ali i utvrđenih kriterijuma Evropskog suda za ljudska prava, okončanje postupka u roku od tri godine u ovom predmetu ne može smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o kršenju prava na suđenje u razumnom roku. Ispitujući navode podnosioca istaknute u ustavnoj žalbi kojima se poziva na obavezu sudova da postupaju u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, ponašanjem samog podnosioca i značajem koji predmet spora ima za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok samo trajanje parničnog postupka nije takvo da može ukazivati na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu razloge iznete u ustavnoj žalbi o kršenju prava na pravično suđenje zbog toga što je Apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalbe ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već u postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrđuje samo da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena prava, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazivali na povredu tih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

S obzirom na to da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem ustavnog prava na pravično suđenje i da se, u suštini, od Ustavnog suda traži da postupa kao trećestepeni sud u odnosu na drugostepeni sud u ovoj pravnoj stvari, Ustavni su je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ustavni sud je, polazeći od izloženog, a na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 5405/2024: Odluka Ustavnog suda o nadležnosti suda za ubrzavanje izvršnog postupka
• Už 415/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost
• Už 3955/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju nedopuštene ustavne žalbe
• Už 1351/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe
• Už 1992/2015: Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse
• Už 1693/2010: Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredbe kolektivnog ugovora GSP „Beograd“
• Už 4184/2012: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku