Odluka o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa prestankom službe u Vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da je osporena presuda Upravnog suda obrazložena i u skladu sa zakonom, a da ponovljeni postupak nije nerazumno dugo trajao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. I . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. I . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12469/16 od 8. marta 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J . I . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 4328-5, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. I . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 16. aprila 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12469/16 od 8. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Istakla je i povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na delotvorn i pravn i lek iz člana 13. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, pored ostalog, navedeno: da rešenjem prvostepenog organa od 20. maja 2016. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno da podnositeljki služba prestaje 10. maja 2005. godine, već joj je služba „u najgorem slučaju“ mogla prestati danom donošenja navedenog prvostepenog rešenja; da su se potvrde Ministarstva odbrane morale prihvatiti sa rezervom, jer su pribavljene 2009. godine i kao takve ne predstavljaju dokaze da je prvostepeni organ, u vreme donošenja prvog rešenja iz 2005. godine, raspolagao podacima navedenim u tim potvrdama; da je nadležni organ, u slučaju kada utvrdi da bi nekom civilnom licu eventualno prestala služba u Vojsci, bio dužan da o toj činjenici obavesti Nacionalnu službu za zapošljavanje, „koja bi u skladu sa svojom obavezom posredovala i ukazala na tu činjenicu poslodavcu“ , a drugo je pitanje „da li bi se to lice primilo ili ne “; da nadležni organ to nije učinio, pa je samim tim pogrešno primenjen zakon u ovoj pravnoj stvari; da je u vreme prestanka službe postojala mogućnost da se ona zaposli na drugo odgovarajuće radno mesto.

U pogledu istaknute povrede prava na suđe nje u razumnom roku, navedeno je da je postupak u kome je odlučivano o prestanku službe podnositeljke trajao „od 3. juna 2005.“ do 8. marta 2016. godine, da je postupak bio hitan i da se nije radilo o složenom predmetu.

U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo najpre je navedeno da je podnositeljki „opštim zakonom stavljeno na raspolaganje delotvorno pravno sredstvo koje bi ubrzalo radni spor“, a potom da u konkretnom slučaju „nije bilo obezbeđeno pravno sredstvo koje bi imalo za cilj ubrzanje postupka“, pri čemu se povreda tog ustavnog prava dovodi u vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naloži tom sudu da donese novu odluku kojom će otkloniti utvrđene nedostatke. Podnositeljka je tražila naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog povrede pomenutih prava u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1097 Niš int. broj 4328-5, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš (u daljem tekstu: prvostepeni organ) int. broj 2-41/05 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da J. I , ovde podnositeljki ustavne žalbe, civilnom licu na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, na neodređeno vreme, na dužnosti referenta za obrazovanje, kulturno-umetničku i zabavnu delatnost u Klubu Vojske u Nišu, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Istim rešenjem je određen otkazni rok od 10. aprila do 10. maja 2005. godine, da se podnositeljka odjavljuje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Niš zaključno sa 10. majem 2005. godine, da joj se priznaje pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba i da prava i obaveze po osnovu nezaposlenosti ostvaruje kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Rešenje Vojne pošte 1084 Beograd Up -2 broj 560-2 od 20. juna 2005. godine, kojim je odbi jena kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, poništeno je presudom Vrhovnog sud a Srbije U. 230/07 od 19. marta 2008. godine , dok je rešenje Vojne pošte 1122 Beograd (u daljem tekstu: drugostepeni organ) Up-2 broj 560-18/2005 od 15. avgusta 2008. godine, kojim je ponovo odbijena ista žalba podnositeljke, poništeno presudom Upravnog sud a U. 5272/10 (2008) od 17. marta 2010. godine .

Nakon što su rešenja prvostepenog organa o prestanku službe podnositeljke int. broj 2-41/05 od 8. aprila 2005. godine, int. broj 8-553 od 21. jula 2010. godine, int. broj 8-811 od 8. novembra 2010. godine i int. broj 11-674 od 16. septembra 2011. godine, poništena u postupcima po žalbama, prvostepeni organ je doneo rešenje int. broj 11-1144 od 27. decembra 2011. godine, kojim je odlučeno na isti način kao i u svim prethodnim rešenjima tog organa. Navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno u postupku po žalbi rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 560-42/2005 od 28. februara 2012. godine, a presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja, čime je postupak prestanka službe pravnosnažno okončan.

Podnositeljka ustavne žalbe je 31. decembra 2012. godine protiv navedene presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu izjavila ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog suda Už-8/2013 od 8 . oktobra 2015. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba i utvrđeno da je podnositeljki označenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je , u tački 2. izreke, navedena presuda poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja od 28. februara 2012. godine. Istom odlukom je, u tački 3. izreke, utvrđeno da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 11-1144 i u tački 4. izreke joj je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ustavni sud je u obrazloženju Odluke ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Upravnog suda da se činjenice od značaja za donošenje rešenja o prestanku službe u Vojsci mogu utvrđivati u postupku po žalbi pred drugostepenim organom i u ponovnom postupku pred prvostepenim organom, nakon poništaja ranijeg rešenja tog organa, kao i da poništavanje rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud je potom našao da su dati dovoljni razlozi za ocenu da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučnih činjenica o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti njenog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Sa druge strane, Ustavni sud je istakao da nisu dati razlozi zbog kojih nije prihvaćeno obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-170,183/2009 od 30. marta 2009. godine, zasnovano na podacima o kojima se vodi evidencija, koje je podnositeljka dostavila prvostepenom organu, u kome je navedeno da je u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine bio objavljen oglas za radno mesto „šef odseka za međunarodnu saradnju“ pri Kabinetu gradonačelnika grada Niša , za koje su uslove ispunjavala sva lica sa visokom stručnom spremom, a primera radi je pomenut i diplomirani sociolog, što je zanimanje podnositeljke ustavne žalbe. Imajući u vidu da podnositeljki pre prestanka službe nije pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je ocenio da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava pre prestanka službe morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe podnositeljke i utvrditi da li je podnositeljka u relevantnom periodu ispunjavala uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na tom radnom mestu. Ustavni sud je, takođe, istakao da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se tom odlukom prejudicira la odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

Navedena odluka Ustavnog suda je 10. novembra 2015. godine dostavljena Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je, na sednici održanoj 28. januara 2016. godine, doneo presudu U. 15450/15 (2012), kojom je uvažio tužbu podnositeljke, poništio rešenje drugostepenog organa od 28. februara 2012. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje, uz nalog da se u ponovnom postupku o spornom pitanju odluči u skladu sa iznetim ustavnopravnim ocenama.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 560-53/200 5 od 25. februara 2016. godine poništio prvostepeno rešenje od 27. decembra 2011. godine i vratio predmet na ponovni postupak .

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku pribavio akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-71 0/2008 od 30. marta 2016 . godine u kome je navedeno: da se podnositeljka prijavila na evidenciju nezaposlenih lica Filijale Niš 16. maja 2005. godine i da se javljala do 1. septembra 2005. godine; da je ostvarila pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u periodu od devet meseci počev od 11. maja 2005. godine; da je zasnovala radni odnos 1. septembra 2005. godine, te je prekinuto ostvarivanje prava na novčanu naknadu zaključno sa 31. avgustom 2005. godine; da se podnositeljka u navedenom periodu redovno javljala u zakazanim rokovima i da joj nije nuđeno radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi; da u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine nije bilo prijavljenih potreba za posredovanjem u zapošljavanju lica sa zanimanjem diplomirani sociolog, odnosno prijava kojima je traženo direktno upućivanje lica poslodavcu; da je u istom periodu, tačnije 24. maja 2005. godine, iz Kabineta gradonačelnika dostavljena prijava za javno oglašavanje u oglasniku „Poslovi“ , za poziciju „šef odseka za međunarodnu saradnju“, koja je oglašena, ali za koju nije traženo posredovanje, odnosno upućivanje lica; da Nacionalna služba za zapošljavanje kod tako dostavljenih prijava vrši uslugu javnog oglašavanja, ali ne i selekciju i upućivanje lica.

Prvostepeni organ je doneo rešenje int. broj 4328-5 od 20. maja 2016. godine kojim je ponovo utvrđeno da je podnositeljki služba u Vojsci prestala, bez njene saglasnosti, na osnovu člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, sa 10. majem 2005. godine, kao i da je podnositeljki isplaćena otpremnina na osnovu ranijeg rešenja prvostepenog organa od 8. aprila 2005. godine. Prvostepeni organ je na osnovu dokaza pribavljenih u prethodnom postupku i novog akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 30. marta 2016. godine zaključio da se podnositeljki u vreme prestanka radnog odnosa nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi i državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, u smislu odredbe člana 144. stav 1. Zakona. Isti organ je konstatovao da je dopisom broj 4328-4 od 13. aprila 2016. godine punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe, advokatu Žarku Vujoviću iz Niša, data mogućnost da se, saglasno članu 133. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, izjasni o podacima sadržanim u naknadno pribavljenom aktu Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš , što isti nije učinio u roku od deset dana od dana prijema dopisa, te je taj organ smatrao da punomoćnik podnositeljke nema primedbi.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi, pored ostalog, je nave deno da se iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje vidi „da se podnositeljki moglo obezbediti pravo da se zaposli, odnosno da Nacionalna služba nije ni trebalo da posreduje, već je prvostepeni organ trebalo da pribavi izveštaj i posreduje kod organa koji prima lica na slobodnom radnom mestu“.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 560-56/2005 od 1. avgusta 2016. godine odbio žalbu podnositeljke, prihvatajući razloge iz prvostepenog rešenja .

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12469/16 od 8. marta 2018. godine odbijena je tužba podnositeljke. Po oceni Upravnog suda, pravilno je tuženi organ pobijanim rešenjem odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 20. maja 2016. godine, jer se podnositeljki, prema pribavljenim dokazima, u navedenom periodu nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega joj je pravilno prvostepenim rešenjem prestala služba, bez njene saglasnosti, na osnovu člana 143. tačka 9) navedenog zakona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na pravno sredstvo .

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ , br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama člana 133. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, te da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je pošao od toga da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12469/16 od 8. marta 2018. godine pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-8/2013 od 8. oktobra 2015. godine , kojom je usvojena ustavna žalba podnositeljke i utvr đeno da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine povređeno njeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, u postupku koji je prethodio podnošenju te ustavne žalbe utvrđeno je da nadležni organ nije pokušao da podnositeljki pre prestanka službe obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega je bilo neophodno naknadno ispit ati mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe . S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da nisu ocenjeni navodi podnositeljke da je pre prestanka službe postojala mogućnost zasnivanja radnog odnosa na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi , čemu u prilog je prvostepenom organu dostavila obaveštenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-170,183/2009 od 30. marta 2009. godine. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke.

Postupajući u skladu sa stanovištem Ustavnog suda da se utvrđena povreda prava na pravično suđenje otkloni tako što će se na ustavnopravno prihvatljiv način oceniti iznete tvrdnje podnositeljke, Upravni sud – Odeljenje u Nišu je presudom od 28. januara 2016. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio konačno rešenje drugostepenog organa, kojem je ukazano na to da se u ponovnom postupku utvrdi da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi navedeno pravo iz člana 144. stav 1. Zakona. Rešavajući o žalbi podnositeljke, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, koji je dopunio postupak tako što je pribavio novi akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-170/200 8 od 30. marta 2016. godine u kome je , pored ostalog, navedeno da je 24. maja 2005. godine iz Kabineta gradonačelnika grada Niša dostavljena prijava za javno oglašavanje u oglasniku „Poslovi“, za poziciju „šef odseka za međunarodnu saradnju“, koja je oglašena, ali za koju nije traženo posr edovanje, odnosno upućivanje lica, kao i da u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine nije bilo prijavljenih potreba za posredovanjem u zapošljavanju, odnosno za direktno upućivanje poslodavcu lica sa zanimanjem diplomirani sociolog. Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe se nije u prvostepenom postupku izjasnio o navedenom naknadno pribavljenom dokazu, iako mu je isti zbog toga bio dostavljen, niti je kasnije u žalbi i tužbi izneo konkretne navode kojima bi osporio sadržinu tog dokaza , već je samo ponovio uopštenu tvrdnju da su postojali uslovi da se podnositeljka zaposli na slobodnom radnom mestu. Nakon što je ocenio sve potrebne dokaze i utvrdio činjenice od kojih zavisi rešenje stvari, prvostepeni organ je zaključio da se podnositeljki u vreme prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi. Istu ocenu je dao i drugostepeni organ, što je kao pravilno prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

Ispitujući da li je Upravni sud izneo ustavnopravne prihvatljive razloge za donetu odluku , Ustavni sud je uzeo u obzir da je u postupku koji je okončan osporenom presudom utvrđeno da pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, 10. maja 2005. godine, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Niš nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi za koje je traženo posredovanje u zapošljavanju, niti da je potreba za zapošljavanjem na takvom radnom mestu objavljena u posebnom glasilu Nacionalne službe za zapošljavanje. Pri tome je utvrđen tačan datum kada je prijava za javno oglašavanje u publikaciji „Poslovi“ za radno mesto „šef odseka za međunarodnu saradnju“ dostavljena Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Niš, odnosno da je to bilo 24. maja 2005. godine, nakon prestanka službe podnositeljke, što ona u postupku nije osporila. Time je utvrđeno da nije postojala mogućnost da podnositeljka pre prestanka službe zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, što je bilo sporno pitanje koje se postavilo u Odluci Ustavnog suda Už-8/2013 od 8. oktobra 2015. godine i koje je razjašnjeno u postupku njenog izvršenja.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na utvrđeni datum prestanka službe i na mogućnost naknadnog pribavljanja dokaza o činjenicama iz vremena pre prestanka službe podnositeljke, Ustavni sud ukazuje na to da su izneti navodi već ocenjeni kao neosnovani u pomenutoj odluci Ustavnog suda.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud – Odeljenje u Nišu u osporenoj presudi U. 12469/16 od 8. marta 2018. godine dao jasne i dovoljne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava , te je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1 . izreke.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalb e sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog takođe odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je Odlukom Ustavnog suda Už-8/2013 od 8. oktobra 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine i utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u odgovarajućem novčanom iznosu. Ustavni sud ukazuje na to da navedeni postupak nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena pomenuta odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Postupak koji je vođen u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda trajao je od 10. novembra 2015. godine, kada je Odluka dostavljena Upravnom sudu, do 8. marta 2018. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12469/16, kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, dve godine i četiri meseca.

Ustavni sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i suda koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca. Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni samo da utvrde da li je postojala mogućnost da podnositeljka pre prestanka službe zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, u skladu sa odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije . Ustavni sud ponovo ukazuje na to da je odluka o zakonitosti rešenja o prestanku službe za podnositeljku bila od egzistencijalnog značaja.

Kada je u pitanju ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se ona nije izjasnila o novom dokazu radi čijeg pribavljanja je dopunjen upravni postupak , čime nije pokazala interesovanje za njegovo izvođenje.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u toku posmatranog postupka doneti jedno rešenje prvostepenog organa, dva rešenja drugostepenog organa i dve presude Upravnog suda. Imajući u vidu da je postupak pred upravnim organima trajao šest meseci, a pred Upravnim sudom u dva navrata jednu godinu i osam meseci, Ustavni sud je ocenio da je postupak u izvršenju Odluke Ustavnog sproveden relativno brzo i efikasno.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 4328-5 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka prestanka službe podnositeljke u periodu od „3. juna 2005. godine“, Ustavni sud je konstatovao da je trajanje tog postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3187/12 od 29. novembra 2012. godine već ocenjeno Odlukom Ustavnog suda Už-8/2013 od 8. oktobra 2015. godine, kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava obrazlaže protivrečnim navodima o postojanju pravnog sredstva za ubrzanje postupka, iako je odredbom člana 3. stav 1. tačka 1) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisan prigovor radi ubrzavanja postupka, koji podnositeljka nije koristila u upravnom sporu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa prestankom službe u Vojsci

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti