Rešenje Ustavnog suda o odbačaju ustavne žalbe zbog procesnih nedostataka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv više sudskih odluka i rešenja o izvršenju. Žalba je delimično neblagovremena, delimično nedopuštena zbog neiscrpljenosti pravnih lekova, a u delu koji se odnosi na odluku Vrhovnog kasacionog suda ne sadrži ustavnopravne razloge.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Izeta Bihorca iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 1. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Izeta Bihorca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 330/07 od 2. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 516/09 od 22. septembra 2009. godine, presude Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 298/10 od 8. juna 2010. godine i rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1029/09 od 28. oktobra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Izet Bihorca iz Novog Pazara izjavio je 23. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Džejn Drešević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporene presude „u kontradikciji sa realnim stanjem stvari ... protivrečne dokazima u spisima predmeta, a takođe i zahvaćene bitnim povredama odredaba parničnog postupka“; da podnosilac ustavne žalbe „ne poseduje lokal od 17 m², niti parcelu koja se u tužbi i postavljenom tužbenom zahtevu navodi, pa je ista u celosti nezakonita i protivustavna“; da je „prvostepena presuda kontradiktorna podacima iz katastra, i da je obrazloženje prvostepene presude protivrečno njenoj izreci“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenično stanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 330/07 usvojen je tužbeni zahtev preduzeća DTP „Uniprom“ i utvrđeno da je tužilac vlasnik poslovnog objekta površine 17 m² sagrađenom na kat. parc. br. 1334/6 k.o. Novi Pazar, i nosilac prava korišćenja na navedenoj parceli, te je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan da predmetni poslovni prostor preda tužiocu. Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 516/09 od 22. septembra 2009. godine odbijena je žalba tuženog izjavljena protiv navedene prvostepene presude.

Tuženi je 30. novembra 2009. godine Republičkom javnom tužilaštvu podneo inicijativu za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporene prvostepene i osporene drugostepene presude, koji je našao da nema osnova za podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, o čemu je dopisom obavestio tuženog. Osporena presuda drugostepenog suda je, dakle, dostavljena tuženom najkasnije 30. novembra 2009. godine.

Tuženi je 29. januara 2010. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 330/07 od 2. decembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 516/09 od 22. septembra 2009. godine, pozivajući se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i pogrešnu primenu materijalnog prava.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti je navedeno: da su presude osporene tim pravnim sredstvom „u kontradikciji sa realnim stanjem stvari“; da „na licu mesta ne postoji poslovni objekat površine 17 m², već objekat znatno veće površine, koji je tuženi na regularan način kupio od vlasnika Republike Srbije koja mu je izvršila primopredaju celokupnog objekta“; da je „obzirom da je pravo tužioca sporno, a da je tuženi platio kupoprodajnu cenu za celokupan objekat vlasniku nepokretnosti Republici Srbiji ... tužilac bio obavezan da tužbenim zahtevom obuhvati i Republiku Srbiju“; da su „predmetne presude donete na osnovu neuredne tužbe koja je kao takva, morala biti odbačena“; „da je tužiocu na ovaj način data mogućnost nedozvoljenog raspolaganja“. Tuženi je podneskom od 7. maja 2010. dopunio ovaj vanredni pravni lek tako što je istakao da tuženi nije vlasnik spornog poslovnog objekta.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 298/10 od 8. juna 2010. godine odbijen je zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog. Prilikom donošenja te presude najviši sud u Republici Srbiji je ocenio: da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, a navedena povreda postupka postoji ako je protivno odredbama tog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da su raspolaganja stranaka zahtevima koji su stavljeni u postupku na koji se odnosi član 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku povlačenje tužbe, odricanje od tužbenog zahteva, priznanje tužbenog zahteva, poravnanje, odustanak od već izjavljenog pravnog leka, a da pored ovih postoje i posredna raspolaganja zahtevima kao što su priznanje činjenica ili njihovo neosporavanje; da navodi istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti ne ukazuju na postojanje bitne povrede odredbe parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, niti na nedozvoljeno raspolaganje zahtevom od strane tužioca u smislu člana 3. stav 3. tog zakona.

Osnovni sud u Novom Pazaru je 28. oktobra 2009. godine, u izvršnom postupku, na osnovu presude tog suda P. 330/07 od 2. decembra 2008. godine, doneo osporeno rešenje I. 1029/09, te je odredio izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke (član 413. stav 1.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona (član 417.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud zasnovao svoju presudu na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da je stranka koja je podnela predlog javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćena da, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj vanredni pravni lek (član 418.).

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku parničnog postupka, i da se stranka može odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, dok je odredbom stava 3. istog člana propisano da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme kada je osporeno rešenje o izvršenju doneto, bilo je propisano: da su pravni lekovi u postupku izvršenja i obezbeđenja žalba i prigovor (član 12. stav 1.), a da rešenje o izvršenju dužnik može pobijati žalbom (član 13. stav 1.). U članu 15. Zakona o izvršnom postupku navedeni su razlozi zbog kojih se može izjaviti žalba protiv rešenja o izvršenju.

5. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji ukazuju da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud jedini nadležan da meritorno odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti, dok je Ustavni sud nadležan da, u granicama navoda ustavne žalbe, ispita da li je najviši sud u Republici Srbiji, svojom odlukom o ovom vanrednom pravnom leku povredio označeno ustavno pravo podnosioca, odnosno da ispita da li su razlozi zbog kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti odbijen prihvatljivi sa stanovišta zaštite ljudskih prava.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbio zahtev za zaštitu zakonitosti, bliže navedeni u tački 3. stav 6. obrazloženja ovog rešenja, ustavnopravno prihvatljivi i da ne ukazuju na povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe zahtevom za zaštitu zakonitosti nije isticao da su osporene presude nižestepenih sudova zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima, već je ponavljao materijalnopravni prigovor nedostatka pasivne legitimacije, koji je isticao i u ranijem toku parnice. Ustavni sud, međutim, smatra da isticanje stvarnopravnog tužbenog zahteva prema licu koje nije pasivno legitimisano, samo po sebi, ne predstavlja nedozvoljeno raspolaganje u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Nedozvoljeno raspolaganje stranaka bi, u smislu navedene odredbe, postojalo u slučaju da se na osnovu priznanja lica koje nesporno nije pasivno legitimisano donese presuda kojom se usvaja stvarnopravni tužbeni zahtev.

Kako ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji ukazuju da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 298/10 od 8. juna 2010. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u delu u kome se osporava navedena presuda, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Ustavni sud konstatuje, u skladu sa svojom ranijom praksom (u tom smislu, između ostalog, videti rešenje Už – 3771/10 od 12. maja 2011. godine i rešenje Už – 2364 od 17. novembra 2011. godine) da se zahtev za zaštitu zakonitosti ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom, pa odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu, u konkretnom slučaju, jeste drugostepena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 516/09 od 22. septembra 2009. godine.

Imajući u vidu da je osporena presuda drugostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe dostavljena najkasnije 30. novembra 2009. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 23. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu u kome se osporavaju presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 330/07 od 2. decembra 2008. godine i presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 516/09 od 22. septembra 2009. godine neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Podnosilac ustavne žalbe je, prema navedenim odredbama Zakona o izvršnom postupku, imao pravo da izjavi žalbu protiv osporenog rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1029/09 od 28. oktobra 2009. godine. Kako podnosilac ustavne žalbe nije izjavio žalbu protiv osporenog rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva kojima je mogao pobijati to rešenje. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1029/09 od 28. oktobra 2009. godine odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbačaju ustavne žalbe zbog procesnih nedostataka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti