Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preinačenja presude bez održavanja rasprave

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio drugačije činjenično stanje bez otvaranja rasprave, što je suprotno procesnom zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mihaila Maričića iz Arilja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mihaila Maričića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 649/13 od 24. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenjem, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 649/13 od 24. aprila 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 1413/12 od 21. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mihailo Maričić iz Arilja podneo je 10. juna 2013. godine, preko punomoćnika Gorana Petronijevića, advokata iz Arilja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavn e žalbe , navodi: da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tuženih, preinačio prvostepenu presudu a da tom prilikom nije utvrdio, niti obrazložio ključne argumente za svoju odluku; da se u osporenoj presudi razlozi prvostepene presude i izjave pojedinih svedoka i tužioca kao stranke iznose netačno i selektivno, upravo u cilju afirmisanja unapred zauzetog stava o bespovratnim davanjima tužioca; da se iskazi pojedinih svedoka uopšte ne pominju iako su iz tih dokaza u prvostepenom postupku utvrđene činjenice od značaja za utvrđenje postojanja ugovora o zajmu i duga tuženih. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da mu je povređeno označeno ustavno pravo, pa predlaže da se osporena drugostepena presuda poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 3725/10 od 4. aprila 2012. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi Miroljub M. i Mirjana M. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime duga solidarno isplate iznos od 2.660 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu po kome poslovne banke prodaju navedenu valutu na dan i u mestu isplate , sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po istom kursu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3485/12 od 14. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 3725/10 od 4. aprila 2012. godine u delu kojim su tuženi obavezani da tužiocu na ime duga solidarno isplate iznos od 34.464,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i iznos od 200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu po kome poslovne banke prodaju navedenu valutu na dan i u mestu isplate sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po istom kursu ; stavom drugim izreke ukinuta je navedena prvostepena presuda u delu kojim je tražen iznos koji prelazi dosuđeni iznos iz stava prvog ove presude.

Presudom Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 1413/12 od 21. januara 2013. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime duga solidarno isplate iznos od 2.660 evra , u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu po kome poslovne banke prodaju navedenu valutu na dan i u mestu isplate , sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po istom kursu, pod istim uslovima kao i za glavni dug, „počev od 10. avgusta 2010. godine, a od 25. decembra 2012. godine po Zakonu o zateznoj kamati pa do isplate “, kao i iznos od 161.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno: da se iz iskaza svedoka N. Ć. utvrđuje da je tužilac pomagao tužene i da je osim pozajmljenog iznosa od 500 evra, tuženima pomagao da vrše radove oko kuće, pa im je pozajmio iznos od 4000 dinara, kao i novac za cigarete i iste kupovao; da se iz iskaza svedoka M. I. utvrđuje da je on kao stolar tuženima radio terasu i letnjikovac ali da je tužilac platio te radove u iznosu od 80 evra za letnjikovac i 150 evra za terasu, rekavši da će to regulisati posle sa tuženim Miroljubom; da se iz iskaza svedoka G. V. utvrđuje da je tužilac u telefonskom razgovoru sa njim rekao da će tuženom Miroljubu dati 300 evra kako bi Miroljub svedoku G. V. vratio deo duga i nakon pola sata od tog razgovora Miroljub mu je doneo i predao tih 300 evra i tada je rekao da će još novca izvući od tužioca, a da će nakon toga to regulisati sa tužiocem; da se iz iskaza tužioca utvrđuje da je bio dobar prijatelj sa tuženima i da im je pomagao preko svojih poznanstava, kao i da ime je davao novčane pozajmice, pri čemu su tuženi obećali da će dug vratiti kada naplate maline i kada tužena Mirjana naplati naknadu za bolovanje ili kada Miroljub dobije otpremninu po osnovu prestanka radnog odnosa; da je visinu dugovanja sud utvrdio na osnovu popisa dugovanja koja je tužilac dostavio tuženima; da je iskaz tužioca sud prihvatio kao ubedljiv, kategoričan i njegov iskaz je doveden u vezu sa ostalim iskazima saslušanih svedoka.

Protiv prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 649/13 od 24. aprila 2013. godine preinačena je prvostepena ožalbena presuda Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 1413/12 od 21. januara 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioc a kojim je tražio da mu tuženi na ime duga plate iznos od 2.660 evra, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu po kome poslovne banke prodaju navedenu valutu na dan i u mestu isplate, sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po istom kursu, pod istim uslovima kao i za glavni dug, počev od 10. agusta 2010. godine, a od 25. decembra 2012. godine po Zakonu o zakonskoj zateznoj kamati pa do isplate, kao i iznos od 161.400,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, te je obavezan tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 190.125,00 dinara. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je prvostepeni sud u postupku utvrdio da su tužilac i tuženi bili kućni prijatelji, a upoznali su se i zbližili krajem januara 2009. godine; da tužilac nema dece i boljeg je imovnog stanja, a tuženi imaju dvoje dece koju školuju, tako da je tužilac u više životnih situacija želeo da pomogne tuženima koji su bili u nezavidnoj finansijskoj situaciji; da u postupku pred prvostepenim sudom osim iznosa od 200 evra i od 34.464,34 dinara koji su tuženi priznali da su pozajmili od tužioca, tužilac nije dokazao da je preostali iznos koji potražuje po osnovu duga pozajmio tuženima; da je prvostepeni sud u postupku saslušao brojne svedoke, ali iz iskaza svih u postupku saslušanih svedoka proizilazi da je tužilac kao prijatelj raznim davanjima pomagao tuženima u životnim situacijama kada im je bilo potrebno, što je prvostepeni sud i utvrdio.

Apelacioni sud nalazi da je iz utvrđenih činjenica da se radilo o davanjima kao vidu pomoći zbog prijateljskih odnosa, pri čemu ni sam tužilac prilikom saslušanja kao parnična stranka nije tvrdio da se radilo o pozajmicama, prvostepeni sud izveo pogrešan činjeničnopravni zaključak da su sva davanja između tužioca i tuženih vršena po osnovu usmenog ugovora o zajmu, iako u toku postupka ni sam tužilac nije tvrdio da je utuženi iznos od 2.660 evra i 161.400,00 dinara pozajmio tuženima po ugovoru o zajmu zaključenom u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, i da su zajmoprimci dužni da, u smislu člana 562. stav 1. tog zakona, izvrše povraćaj zajma u stranoj valuti i u dinarima, kao i da je navedeni zaključak prvostepeni sud zasnovao na parcijalnim kazivanjima tužioca saslušanog kao stranke koji govori o davanjima kao pomoći, a ne izjašnjava se o bitnim elementima ugovora o zajmu. Iz iskaza tužioca kao stranke prvostepeni sud je utvrdio da su davanja činjena zbog dobrih prijateljskih odnosa i da ne može da objasni razlog zbog čega je to činio u dužem periodu od oko jedne i po godine, kao i da ne poseduje nikakvu priznanicu niti drugi validan dokaz iz koga bi proizlazilo da se radi o dugu, a tvrdnja tužioca da je bilo ukupno 34 pozajmice pred sudom nije dokazana jer iz iskaza brojnih u postupku saslušanih svedoka, kao ni saslušanjem tužioca kao stranke prvostepeni sud nije utvrdio da je zaključen usmeni ugovor o zajmu prilikom navedenih davanja , odnosno da su činjena davanja u spornom periodu predstavljala zajam. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešan zaključak potkrepio i nezakonito pribavljenim dokazima - video i audio snimcima i CMC porukama, koji su takođe parcijalno cenjeni, a kao dokaz nisu ni dozvoljeni po zakonu.

Apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud iz činjenica koje je parcijalno utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao odluku o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, te da se osnovano žalbom ukazuje da iz ovakvog utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi zaključak o dužničko-poverilačkom odnosu i zaključenju ugovora o zajmu utuženih novčanih iznosa, već o raznim povremenim davanjima i pomoći koju je tužilac pružio tuženima zbog prijateljskih i ličnih bliskih odnosa, a koje predstavljaju bespovratna davanja tuženima.

4. Odredbom člana 32. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta (član 557.); da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta, a ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati (član 562.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, od značaja činjenica da li je podnosilac ustavne žalbe, u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, novac koji je predmet tuženog zahteva tuženima pozajmio ili im je bespovratno dao zbog prijateljskih i ličnih bliskih odnosa.

Polazeći od navedenog i sadržine prvostepene presude i osporene drugostepene presude kojom je preinačena ta prvostepena presuda , Ustavni sud je našao da iz činjeničnog stanja navedenog u obrazloženju prvostepene presude proizlazi da je na osnovu iskaza saslušanih svedoka prvostepeni sud utvrdio da je podnosilac u više navrata tuženima pozajmio novac koji se potražuje tužbom, pri čemu decidno navodi iskaze pojedinih svedoka, kao što su npr. N. Ć, M. I. i G. V, u kojima se ističe da je tužilac pozajmio određene novčane iznose tuženima, a da je osporenom drugostepenom presudom utvrđeno da je prvostepeni sud u postupku saslušao brojne svedoke, ali iz iskaza svih u postupku saslušanih svedoka proizilazi da je podnosilac ustavne žalbe kao prijatelj raznim bespovratnim davanjima pomagao tuženima. Pri tome, prvostepeni sud navodi da se iz iskaza tužioca utvrđuje da je podnosilac tuženima davao novčane pozajmice, s tim da su tuženi obećali da će dug vratiti kada naplate maline i kada tužena Mirjana naplati naknadu za bolovanje ili kada Miroljub dobije otpremninu po osnovu prestanka radnog odnosa, kao i da je iskaz tužioca sud prihvatio kao ubedljiv, kategoričan i da je njegov iskaz doveden u vezu sa ostalim iskazima saslušanih svedoka. Međutim, drugostepeni sud u osporenoj presudi navodi da tužilac prilikom saslušanja kao parnična stranka nije tvrdio da se radilo o pozajmicama. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu, bez otvaranja rasprave, utvrdio drugačije činjenično stanj e od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom , na čemu je i zasnovao svoju preinačujuću presudu. Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , jer je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud, kada je našao da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi nepotpuno utvrđeno, a prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta, bio dužan da, u smislu člana 383. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), otvori usmenu javnu raspravu i da tek nakon toga meritorno odluči o žalbi tuženih, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presud om podnosi ocu povređen o prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 1413/12 od 21. januara 2013. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku drugostepenog suda o tome da li je predmetni tužbeni zatev osnovan, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, nakon rasprave i primenom odgovarajućih materijalno-pravnih propisa.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog preinačenja presude bez održavanja rasprave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti