Odluka Ustavnog suda o obavezi donošenja programa rešavanja viška zaposlenih

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zaposlenog kome je otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku. Potvrđen je stav Vrhovnog kasacionog suda da poslodavac nije bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, jer broj otkaza nije dostigao zakonski minimum.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. N . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 872/2012 od 5. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Valjeva je , 10. juna 2013. godine, preko punomoćnika B . I, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 872/2012 od 5. decembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom odbio kao neosnovanu njegovu reviziju izjavljenu protiv drugostepene presude, pogrešno ocenjujući da je zakonito rešenje tuženog poslodavca kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i da tuženi nije morao da donese program rešavanja viška zaposlenih. Navodi da je u konkretnom slučaju bilo mesta primeni odredbe člana 80. stav 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca, koja predviđa obavezu poslodavca da usled navedenih promena donese program rešavanja viška zaposlenih bez obzira na broj zaposlenih na neodređeno vreme za čijim radom je prestala potreba, te da su na taj način ovim opštim aktom zaposlenima predviđena veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, u smislu odredbe člana 8. stav 2. Zakona o radu iz 2005. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 245/11 (u kome je doneta osporena revizijska presuda), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. N, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Valjevu tužbu protiv tuženog S .“L.“ a.d. iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog br. 19 od 5. januara 2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, jer je usled organizacionih promena prestala potreba za njegovim radom kod tuženog poslodavca.

Osnovni sud u Valjevu je 2. novembra 2011. godine doneo delimičnu presudu P1. 245/11, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, poništio navedeno rešenje tuženog kao nezakonito i obavezao tuženog da vrati tužioca na rad. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da su tužilac i tuženi 29. aprila 2002. godine zaključili ugovor o radu, a 30. novembra 2010. godine i aneks ugovora o radu, na osnovu kojih je tužilac obavljao poslove na radnom mestu poslovođe u Profitnoj organizaciji za prigradski i međugradski saobraćaj “L.-V.“; da je tuženi 23. decembra 2010. godine doneo odluku br. 16383, u kojoj je konstatovao da prema analizi poslovanja njegovih organizacionih delova u prvih 11 meseci te godine postoji permanentni gubitak u Profitnoj organizaciji za prigradski i međugradski saobraćaj “L.- V.“, te da su se stvorili uslovi za organizacione promene, zbog čega je potrebno sprovesti postupak utvrđivanja tehnoloških viškova u skladu sa odredbama Zakona o radu; da je nakon toga kod tuženog 27. decembra 2010. godine promenjen i dopunjen Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova br. 4500 od 3. aprila 2007. godine, tako što je izvršeno smanjenje broja izvršilaca, pored ostalog, i na poslovima poslovođe sa tri na jednog izvršioca, a koje je obavljao i tužilac kod tuženog; da je tuženi 5. januara 2011. godine doneo pobijano rešenje kojim je otkazao tužiocu ugovor o radu, pozivajući se na odredbu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, koja predviđa da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla i dođe do smanjenja obima posla, te da je tužiocu pre otkaza isplaćena i otpremnina; da su stranke učinile nespornim da je tuženo preduzeće prilikom utvrđivanja zaposlenih za čijim radom je prestala potreba primenio odredbe čl. 38.-42. Opšteg kolektivnog ugovora, koje uređuju pitanje kriterijuma za određivanje zaposlenih koji predstavljaju višak, kao i da između stranaka nije sporno da je tužilac na osnovu tih kriterijuma i rezultata rada ocenjen kao jedan od dva izvršioca koji su imali najslabije rezultate rada; da je između parničnih stranaka sporno da li je pobijano rešenje nezakonito, imajući u vidu odredbe člana 153. Zakona o radu i člana 80. Kolektivnog ugovora kod tuženog od 21. septembra 2010. godine; da je kod tuženog prestao radni odnos za 19 zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, koji ne predstavlja broj zaposlenih koji je naveden u članu 153. Zakona o radu, a da je odredbom člana 80. stav 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca predviđeno da je ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, poslodavac namerava da otkaže ugovor o radu zaposlenima na neodređeno vreme, Upravni odbor dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih u okviru perioda od 90 dana; da prvostepeni sud nalazi da je članom 80. stav 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca predviđen veći obim prava za zaposlene, u smislu odredaba člana 8. Zakona o radu, jer je tom odredbom opšteg akta predviđena obaveza poslodavca da Upravni odbor uvek donese program rešavanja viška zaposlenih, bez obzira na broj zaposlenih na neodređeno vreme koji treba da budu pogođeni tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama; da u konkretnom slučaju tuženi nije doneo program rešavanja viška zaposlenih, pa je sud ocenio da je nezakonito rešenje tuženog, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1748/12 od 7. juna 2012. godine preinačio ožalbenu prvostepenu delimičnu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj navedenog rešenja. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je kod tuženog u trenutku kada je tužiocu prestao radni odnos usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena bilo zaposleno 3.915 radnika, a da je kao tehnološki višak proglašeno 19 radnika; da je pogrešan zaključak prvostepenog suda prema kome je bilo potrebno doneti program rešavanja viška zaposlenih, jer proglašenje zaposlenih tehnološkim viškom uz donošenje programa predstavlja jedan obiman posao gde je potrebno uključiti Nacionalnu službu za zapošljavanje i reprezentativne sindikate i zatražiti njihova mišljenja, pa je upravo namera zakonodavca bila da se to ne čini ukoliko se u odnosu na ukupan broj zaposlenih proglašava tehnološkim viškom manji broj zaposlenih od onih koji predviđaju odredbe člana. 153. Zakona o radu, a što je reč u konkretnom slučaju; da je obaveza donošenja navedenog programa u potpunosti regulisana Zakonom o radu i ne može se kolektivnim ugovorom ovo pitanje rešavati na drugačiji način, a ovo naročito imajući u vidu da su odredbe zakona koje regulišu višak zaposlenih usklađene sa uputstvom Saveta Evropske unije 98/59/EEC od 20. jula 1998. godine o usklađivanju zakona država članica koji se odnose na kolektivna opuštanja, te je drugostepeni sud ocenio da je zakonito pobijano rešenje tuženog.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 5. decembra 2012. godine doneo osporenu presudu Rev2. 872/2012, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju, nalazeći da tuženi prema odredbama člana 153. Zakona o radu nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, uzimajući u obzir ukupan broj zaposlenih kod tuženog i broj zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, pa da je tuženi primenjujući kriterijume za rešavanje viška zaposlenih iz Opšteg kolektivnog ugovora doneo zakonito rešenje na osnovu koga je tužiocu prestao radni odnos.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći, a da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. stav 2.); da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih (član 154.); da program u ime i za račun poslodavca donosi nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca (član 155. stav 3.); da je sindikat iz člana 154. ovog zakona dužan da dostavi mišljenje na predlog programa u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga programa, a da je republička organizacija nadležna za zapošljavanje dužna da, u roku iz stava 1. ovog člana, dostavi poslodavcu predlog mera u cilju da se spreče ili na najmanju meru smanji broj otkaza ugovora o radu, odnosno obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija, samozapošljavanje i druge mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih i da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata, i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana (član 156.).

Odredbom člana 80. stav 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca je predviđeno da je Upravni odbor, ako poslodavac usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena namerava da otkaže ugovor o radu zaposlenima na neodređeno vreme, dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih, u okviru perioda od 90 dana.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da je zakonito rešenje tuženog kojim je podnosiocu otkazan ugovor u radu zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da tuženi poslodavac prema odredbama Zakona o radu nije bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih i da je podnosilac ustavne žalbe imao najslabije rezultate rada na radnom mestu čiji je broj smanjen u skladu sa Pravilnikom tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova br. 4500 od 3. aprila 2007. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporene presude prevideo odredbu člana 80. stav 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca, koja je zaposlenima predvidela povoljnije uslove rada od onih koji su utvrđeni zakonom tako što je Upravni odbor tuženog imao obavezu da donese program za rešavanje viška zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, čime su nastale navedene okolnosti i bez obzira na broj zaposlenih na neodređeno vreme za čijim radom je prestala potreba.

Ispitujući da li je revizijski sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbama Zakona o radu afirmisano načelo hijerarhije izvora radnog prava i prema kome, pored ostalog, opšti akti (kolektivni ugovori i pravilnici o radu) i ugovori o radu mogu da utvrde veća prava zaposlenima i povoljnije uslove rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno. Dakle, navedeni zakon koji reguliše radne odnose u opštem radnopravnom režimu je ostavio mogućnost autonomnoj regulativi da predvidi zaposlenima veći opseg prava i bolje uslove rada od minimuma radnih prava zajemčenih zakonom, osim u slučaju postojanja zakonskih odredbi imperativnog karaktera kada je isključena mogućnost da opšti akti na drugačiji način regulišu određena pitanja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud napominje da je odredbama člana 153. Zakona o radu predviđena obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme. U tom smislu, treba istaći da navedena obaveza ne pogađa sve poslodavce kod kojih se promene uslovi poslovanja, već samo one kod kojih zbog pomenutih okolnosti prestaje potreba za radom većeg broja zaposlenih na neodređeno vreme, a što neminovno utiče i na ekonomsko-socijalni status porodica kojima pripadaju zaposleni koji su obuhvaćeni programom rešavanja viška zaposlenih. Donošenje programa za rešavanje viška zaposlenih ima za cilj da se pruži zaštita zaposlenima na neodređeno vreme koji su pogođeni tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama kod poslodavca na taj način što će se tom prilikom jasno utvrditi kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i pronaći adekvatne mere koje će otkaze ugovora o radu zaposlenima svesti na najmanju moguću meru. O značaju donošenja ovog programa govore i odredbe čl. 154. i 156. Zakona o radu, koje propisuju dužnost reprezentativnog sindikata kod poslodavca i Nacionalne službe za zapošljavanje da uzmu učešće u postupku rešavanja viška zaposlenih, predlažući odgovarajuće mere koje će ublažiti štetne radnopravne posledice po zaposlene koji su obuhvaćeni programom. Polazeći od prirode postupka donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih u kome poslodavac pribegava otkazu ugovora o radu zaposlenima kao poslednjoj meri u slučaju ako ne postoji mogućnost za primenu mera za zapošljavanje tih lica koja su obuhvaćena programom, a posebno imajući u vidu složenost procedure donošenja programa u kojoj značajnu ulogu uzima i Nacionalna služba za zapošljavanje (kao organizacija kojoj su poverena javna ovlašćenja koja, pored ostalog, obavlja poslove zapošljavanja), koja ne predstavlja jednog od učesnika kolektivnog pregovaranja, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da se pitanje donošenja navedenog programa ne može uređivati kolektivnim ugovorom na drugačiji način. Na ovakav pravni stav upućuju i odredbe člana 3. stav 1. i člana 8. stav 2. Zakona o radu, iz kojih proizlazi da predmet kolektivnog ugovora mogu biti isključivo prava zaposlenih iz radnog odnosa koja su materijalnopravne prirode. To znači da pravila procedure u koje spada kako program rešavanja viška zaposlenih, tako i npr. postupak u slučaja otkaza ugovora o radu zaposlenog, po oceni Ustavnog suda, ne može biti predmet autonomne regulative. S obzirom na sve iznete razloge, Ustavni sud nalazi da poslodavci, u slučaju kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promenama prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme a čiji je broj manji od minimuma propisanog odredbama člana 153. Zakona o radu, nemaju obavezu da donesu program za rešavanje viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkažu ugovor o radu. Ovo opet s druge strane ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu zaposlenom može biti posledica voluntarizma, već poslodavac u situaciji kada zbog ekonomskih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla mora primeniti odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. “tehnološki višak“.

Polazeći od svega navedenog, a uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je kod tuženog poslodavca bilo zaposleno 3915 radnika i da je 19 radnika proglašeno tehnološkim viškom, pa da je tuženi prilikom donošenja odluke o višku zaposlenih primenio kriterijume iz Opšteg kolektivnog ugovora prema kojima je podnosilac ustavne žalbe sa još jednim zaposlenim imao najslabije rezultate rada na radnom mestu čiji je broj smanjen u skladu sa Pravilnikom tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova br. 4500 od 3. aprila 2007. godine, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da tuženi u konkretnom slučaju nije imao obavezu da donese program za rešavanje viška zaposlenih, te da je zakonito rešenje tuženog kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu, u smislu odredaba člana 153. i tada važećeg člana 179. tačka 9) Zakona o radu. Pored toga, Ustavni sud je zaključio da se ostali navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju na njegovom pogrešnom tumačenju odredbe člana 80. stav 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog poslodavca, kojom je samo konkretizovana odredba člana 153. Zakona o radu i predviđen nadležan organ tuženog za donošenje programa rešavanja viška zaposlenih. Ovom odredbom pomenutog autonomnog akta, po oceni Ustavnog suda, nije predviđena obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih kada usled navedenih promena prestane potreba za radom makar i jednog zaposlenog na neodređeno vreme, kako tvrdi podnosilac u ustavnoj žalbi. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom povređeno njegovo pravo na rad, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno našao da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 872/2012 od 5. decembra 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi označenih ustavnih prava, to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o obavezi donošenja programa rešavanja viška zaposlenih

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti