Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer redovni sudovi nisu razmatrali niti obrazložili ključni navod tužbe o apsolutnoj ništavosti ugovora, već su odlučivali po drugom osnovu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4596/2010
12.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Stamenkovića iz Guberevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Stamenkovića i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3445/07 od 10. marta 2009. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3445/07 od 10. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Stamenković iz Guberevca je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Sonje Spasović, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3445/07 od 10. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podneskom od 26. septembra 2008. godine podnosilac precizirao tužbeni zahtev , zahtevajući da se utvrdi ništavost ugovora; da su i prvostepeni i drugostepeni sud sporni pravni odnos rešavali primenom člana 280. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnose na pobijanje pravnih radnji dužnika, umesto da na sporni slučaj primene čl. 66. i 103. navedenog zakona; da su sudovi propustili da ispitaju mogućnost pružanja sudske zaštite po preciziranom tužbenom zahtevu kojim je traženo utvrđenje ništavosti ugovora.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, poništi presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine, te da mu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 10026/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Leskovcu je 10. marta 2009. godine doneo osporenu presudu P. 3445/07, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da je ugovor o kupoprodaji, zaključen između tuženih kao prodavca i kupca i overen u Opštinskom sudu Leskovcu pod brojem Ov. 157/07 od 9. januara 2007. godine, ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo između ugovornih strana, niti u odnosu na treća lica, kao neosnovan, te je obavezao tužioca da na ime naknade troškova parničnog postupka plati tuženima odgovarajuće novčane iznose. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da imajući u vidu da nisu ispunjene pretpostavke za pobijanje dužnikovih pravnih radnji , sud je odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog drugog reda; da je sud zaključio da tuženi prvog reda nije pasivno legitimisan, imajući u vidu odredbu člana 283. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano d a se tužba za pobijanje podnosi protiv trećeg lica sa kojim je ili u čiju korist je preduzeta pravna radnja koja se pobija.

Apelacioni sud u Nišu je 7. septembra 2010. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo osporenu presudu Gž. 2172/10, kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 3445/07 od 10. marta 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da kako to, u konkretnom slučaju, pravilno zaključuje prvostepeni sud nisu ispunjene opšte pretpostavke za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, jer tuženi prvog reda zaključenim ugovorom nije osujetio potraživanje tužioca, jer isto nije ni utvrđeno presudom, odnosno nije utvrđeno postojanje i dospelost njegovog potraživanja; da je prvostepenom presudom pravilno odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog prvog reda zbog nedostatka pasivne legitimacije.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („ Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice ( član 109. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku Naime, sud je dužan da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jednu garantiju objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Van de Hurk protiv Holandije '' od 19. aprila 1994. godine). Ipak, može doći do povrede prava na pravično suđenje ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude.

Ustavni sud nalazi da postupajući sudovi nisu imali u vidu da je podnosilac ustavne žalbe petitumom tužbenog zahteva tražio da se utvrdi apsolutna ništavost ugovora , po osnovu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je odbio tako postavljeni tužbeni zahtev podnosioca, ali uz obrazloženje da u odnosu na t uženog prvog reda nisu ispunjene pretpostavke za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, a u odnosu na tuženog drugog reda zbog nedostatka pasivne legitimacije. Međutim, Ustavni sud ističe da prvostepeni sud u obrazloženju presude nije naveo nijedan razlog zbog čega smatra da nisu osnovan i navodi tužbe o apsolutnoj ništavosti ugovora . Pri tome, Ustavni sud podseća da se, saglasno odredbi člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, na ništavost može pozivati svako zainteresovano lice. Podnosilac je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude upravo isticao da prvostepeni sud nije cenio njegove navode o ništavosti predmetnog ugovora. Međutim, Apelacioni sud u Nišu u obrazloženju osporene drugostepene presude uopšte nije cenio ove navode podnosioca ustavne žalbe.

Sagledavajući sva prethodna utvrđenja kao celinu, Ustavni sud nalazi da su sudovi, propuštanjem da uzmu u obzir i obrazlože navode podnosioca ustavne žalbe o ništavosti predmetnog ugovora, povredili njegovo pravo na pravično suđenje. Drugim rečima, obrazloženja koja su postupajući sudovi dali za svoje odluke nisu bila dovoljna i jasna da bi zadovoljila kriterijum pravičnosti u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Leskovcu P. 3445/07 od 1 0. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - O dluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnosioca mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2172/10 od 7. septembra 2010. godine i odredio da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 3445/07 od 10. marta 2009. godine.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavn e žalbe za naknadu štete zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom je usvojena ustavna žalba, poništena osporena presuda i određeno da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe dovoljan vid zadovoljenja podnosioca zbog utvrđene povrede prava.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti