Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog povrede više ustavnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata u upravnom postupku za izdavanje odobrenja za izgradnju. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, imovinu, zabranu diskriminacije, niti prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Todorovića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubiše Todorovića izjavljena protiv rešenja Ministarstva za kapitalne investicije Republike Srbije – Zaječarski upravni okrug u Zaječaru broj 220-351-28/2005-04/2 od 3. oktobra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 517/06 od 4. jula 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Todorović iz Negotina podneo je 4. januara 2008. godine Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Ministarstva za kapitalne investicije Republike Srbije – Zaječarski upravni okrug u Zaječaru broj 220-351-28/2005-04/2 od 3. oktobra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 517/06 od 4. jula 2007. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima povređena prava zajemčena odredbama čl. 21. i 32, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku. Obrazlažući svoje navode, podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je povređeno "pravo na princip reformatio in peius", jer je žalbu na prvostepeno rešenje o odobrenju za izgradnju od 2. juna 2006. godine izjavio samo on zato što o njegovom zahtevu nije odlučeno u potpunosti, a drugostepeni organ je to rešenje u potpunosti poništio. Takođe, podnosilac je naveo da je u toku upravnog postupka poništen i urbanistički akt, koji je bio konačan i pravnosnažan, te da je na osnovu toga drugostepeni organ doneo osporeno rešenje kojim je ponovo poništio rešenje o odobrenju za izgradnju. Radom organa uprave i Vrhovnog suda Srbije, prema navodima podnosioca ustavne žalbe, učinjena je i povreda zabrane diskriminacije prema podnosiocu, jer je drugostepeni organ uprave "namerno i protivzakonito poništio urbanistički akt", na osnovu koga je izdato odobrenje za izgradnju, i to zbog podnošenja krivične prijave protiv navedenog organa od strane podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je naveo i da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, iz razloga što se osporenim aktima dovodi u pitanje rušenje onoga što je izgradio prema rešenju o odobrenju za izgradnju od 2. juna 2005. godine. U odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je to pravo povređeno u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu u kojima su doneti akti osporeni ustavnom žalbom. Iz navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje drugostepenog organa uprave i presudu Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinske uprave opštine Negotin, Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo, stambeno-komunalne poslove i opštu upravu broj 351-143/2005-IV/01 i Vrhovnog suda Srbije U. 5176/06, kao i drugu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 17. maja 2005. godine Opštinskoj upravi opštine Negotin, Odeljenju za urbanizam, građevinarstvo, stambeno-komunalne poslove i opštu upravu zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju na katastarskoj parceli broj 896/1 KO Negotin u ulici Stanka Paunovića broj 25 u Negotinu, radi rekonstrukcije poslovnog objekta, građevinske veličine 9,35 x 4,20 metara.

Rešenjem o odobrenju za izgradnju Opštinske uprave opštine Negotin, Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo, stambeno-komunalne poslove i opštu upravu broj 351-143/2005-IV/01 od 2. juna 2005. godine, podnosiocu ustavne žalbe odobrena je rekonstrukcija poslovnog objekta, postojeće spratnosti P+0, koja nakon rekonstrukcije ostaje nepromenjena, u osnovi potojećeg gabarita 8,95 x 3,92 metara, koji nakon rekonstrukcije ostaje nepromenjen, na katastarskoj parceli broj 896/1 KO Negotin, u ulici Stanka Paunovića broj 25 u Negotinu. Rešenje je 2. juna 2005. godine dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe. Protiv navedenog rešenje podnosilac ustavne žalbe podneo je žalbu 8. juna 2005. godine i dopunu žalbe 9. juna 2005 godine.

Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije- Zaječarski upravni okrug u Zaječaru, kao drugostepeni organ, rešavajući u upravnom postupku po žalbi podnosioca ustavne žalbe na navedeno prvostepeno rešenje, donelo je rešenje broj 220-351-28/2005-04 od 29. juna 2005. godine, kojim je poništeno pobijano rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Rešenje je dostavljeno prvostepenom organu 6. septembra 2005. godine, a podnosiocu ustavne žalbe 19. septembra 2005. godine. Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe nije pokrenuo upravni spor tužbom kod Vrhovnog suda Srbije.

U ponovnom postupku koji se vodio pred Opštinskom upravom opštine Negotin, Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo, stambeno-komunalne poslove i opštu upravu, održana je usmena rasprava 18. novembra 2005. godine, a kao zainteresovana lica u postupku pristupile su i Milanka Tanić i Sunčica Mandić iz Negotina. U toku postupka podnosilac ustavne žalbe je podneo više urgencija za ubrzanje postupka navedenom prvostepenom organu uprave, kao i više podnesaka Ministarstvu za kapitalne investicije kojima se pritužuje na rad prvostepenog organa. Prvostepeni organ je 25. novembra 2005. godine doneo rešenje o odobrenju za izgradnju broj 351-143/2005-IV/01, kojim je podnosiocu ustavne žalbe odobrena rekonstrukcija poslovnog objekta, postojeće spratnosti P+0 (prizemlje) koja nakon rekonstrukcije ostaje nepromenjena, u osnovi gabarita postojećeg: 8,95 x 3,92 metra, koji nakon rekonstrukcije ostaje nepromenjen, na delu katastarske parcele broj 896/1 KO Negotin po ugovoru o kupoprodaji overenom pred Opštinskim sudom u Negotinu, Ov. broj 472/70 od 11. septembra 1970. godine i sudskom poravnanju zaključenom pred Opštinskim sudom u Negotinu VII P.687/04 od 16. avgusta 2004. godine, u ulici Stanka Paunovića broj 25 u Negotinu. Rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 29. novembra 2005. godine. Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe podneo je žalbu 1. decembra 2005. godine, a navedena zainteresovana lica u postupku podnela su žalbu 12. decembra 2005. godine.

Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije- Zaječarski upravni okrug u Zaječaru, kao drugostepeni organ, rešavajući u upravnom postupku o žalbama podnetim protiv navedenog prvostepenog rešenja, 3. oktobra 2006. godine donelo je osporeno rešenje broj 220-351-28/2005-04/2, kojim je poništeno pobijano rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. U obrazloženju predmetnog rešenja je navedeno da je razlog za poništaj prvostepenog rešenja to što je ono doneto na osnovu akta o urbanističkim uslovima Opštinske uprave Negotin broj 350-44/2005-IV/01 od 9. maja 2005. godine, za koji je urbanistički inspektor, nakon izvršenog vanrednog inspekcijskog nadzora 3. oktobra 2006. godine, našao da nije izdat u skladu sa zakonom, te je naložio Opštinskoj upravi Negotin da ga poništi. Rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 26. decembra 2006. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. septembra 2006. godine podneo urgenciju Ministarstvu za kapitalne investicije kojom je tražio donošenje drugostepene odluke, a 2. oktobra 2006. godine podneo je Vrhovnom sudu Srbije tužbu zbog ćutanja uprave. Povodom navedene tužbe formiran je pred Vrhovnim sudom Srbije predmet U. 5176/06. Rešavajuću u predmetnom upravnom sporu, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje U. 5176/06 1. decembra 2006. godine kojim je naloženo podnosiocu ustavne žalbe da uredi tužbu u roku od 10 dana od prijema rešenja. Postupajući po navedenom rešenju, podnosilac ustavne žalbe je 19. decembra 2006. godine dostavio podnesak Vrhovnom sudu Srbije. Podneskom od 26. decembra 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je obavestio sud da je Ministarstvo za kapitalne investicije u međuvremenu donelo rešenje broj 220-351-28/2005-04/2 od 3. oktobra 2006. godine, ali da on nije zadovoljan tim rešenjem, te da stoga proširuje tužbu i na to rešenje. Podnescima od 4. i 8. januara 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je dopunio navode iz tužbe. Sud je 21. marta 2007. godine dostavio tužbu i druge podneske podnosioca ustavne žalbe tuženom drugostepenom organu na izjašnjenje, a drugostepeni organ je odgovor na navode iz tužbe dostavio sudu 25. aprila 2007. godine. Odlučujući u predmetnom upravnom sporu, Vrhovni sud Srbije doneo je osporenu presudu U. 5176/06 od 4. jula 2007. godine kojom je odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju presude je navedeno da je rešenje o odobrenju za izgradnju od 25. novembra 2005. godine izdato bez akta o urbanističkim uslovima, te da je tuženi organ pravilno poništio navedeno rešenje kao nezakonito i da je za svoju odluku dao razloge koje prihvata i Vrhovni sud. Navedena presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 19. novembra 2007. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik RS'', br. 47/03 i 34/06), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog upravnog postupka i upravnog spora, bilo je propisano: da se izgradnja objekta vrši na osnovu odobrenja za izgradnju, a prema tehničkoj dokumentaciji za izgradnju objekta (član 88. stav 1.); da se odobrenje za izgradnju izdaje rešenjem u roku od 15 dana od dana podnošenja urednog zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, kao i da je sastavni deo rešenja idejni projekat i izvod iz urbanističkog plana, odnosno akt o urbanističkim uslovima (član 94. stav 2.); da odobrenje za izgradnju prestaje da važi ako se ne otpočne sa građenjem objekta, odnosno sa izvođenjem radova, u roku od dve godine od dana pravnosnažnosti odobrenja za izgradnju (član 96.).

Zakonom o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', broj 33/97) propisano je: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba, niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze, može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima predviđenim zakonom (član 13.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, a da je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti prvostepenom organu na ponovni postupak, kao i da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a da je prvostepeni organ dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje (član 232. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci, što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je bio na snazi u vreme vođenja predmetnog upravnog spora, bilo je propisano da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem drugostepenog organa uprave i presudom Vrhovnog suda Srbije donetom u upravnom sporu nije povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su osporeni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih organa uprave i suda, u granicama njihove nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, u kome je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno preduzimanje zakonom propisanih procesnih radnji i izjavljivanje pravnih sredstava. Drugostepeni organ uprave u upravnom postupku, kao i sud koji je rešavao u upravnom sporu, u osporenim aktima obrazložili su svoje pravno stanovište i dali ustavnopravno prihvatljive razloge, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja i ustavnopravno neprihvatljive primene zakona od strane navedenih organa, niti ukazuju na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. Razlozi koje podnosilac ustavne žalbe navodi tvrdeći da je osporenim aktima povređeno njegovo pravo na pravično suđenje odnose se na rešenje drugostepenog organa uprave od 29. juna 2005. godine koje nije osporeno podnetom ustavnom žalbom, a protiv kojeg podnosilac ustavne žalbe nije ni pokrenuo upravni spor, iako je imao pravo na to, kao i na poništaj akta o urbanističkim uslovima, koji takođe nije predmet odlučivanja u ovom ustavnosudskom postupku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim rešenjem i presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog principa zabrane diskriminacije. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da je prema njemu "učinjena diskriminacija" zbog podnošenja krivičnih prijava protiv drugostepenog organa uprave, nisu potkrepljeni ustavnopravno prihvatljivim razlozima i predstavljaju izraz subjektivne ocene podnosioca ustavne žalbe.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz dostavljenih dokaza takav zaključak nije mogao izvesti.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, iz razloga što osporenim rešenjem drugostepenog organa uprave i presudom Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izdavanje odobrenja za izgradnju. Naime, izgradnja objekta, saglasno zakonu, vrši se na osnovu pravnosnažnog odobrenja za izgradnju, a osporenim drugostepenim rešenjem poništeno je rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, dok je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena tužba izjavljena protiv rešenja drugostepenog organa. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktima povređeno pravo na imovinu, jer se dovodi u pitanje rušenje onoga što je izgradio po odobrenju za izgradnju od 2. juna 2005. godine, nisu osnovane, budući da navedeno odobrenje za izgradnju nije bilo pravnosnažno, pošto je poništeno rešenjem drugostepenog organa uprave od 29. juna 2005. godine, te podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo da otpočne izgradnju objekta bez pravnosnažnog odobrenja za izgradnju.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i upravnom sporu u kojima su doneti akti osporeni ustavnom žalbom, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora.

Analizirajući dužinu trajanja postupka pred organima uprave i pred Vrhovnim sudom Srbije, a koji su osporeni ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak pokrenut 17. maja 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskoj upravi opštine Negotin, Odeljenju za urbanizam, građevinarstvo, stambeno-komunalne poslove i opštu upravu zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije 4. jula 2007. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 12. novembra 2007. godine.

Trajanje predmetnog postupka moglo bi da ukaže da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, ali prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, moraju se imati u vidu sledeće činjenice i okolnosti:

U upravnom postupku, čija dužina trajanja je osporena ustavnom žalbom, prvostepeni organ uprave doneo je rešenje o odobrenju za izgradnju i dostavio ga podnosiocu ustavne žalbe u roku od 16 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, dok je drugostepeni organ, rešavajući o žalbi podnosioca, doneo rešenje u roku od 20 dana od dana predaje žalbe, a ono je dostavljeno podnosiocu u roku od dva meseca i 21 dana od dana njegovog donošenja. U ponovnom postupku, u kome je održana usmena rasprava i kome su pristupila i dva zainteresovana lica, prvostepeni organ uprave doneo je rešenje u roku od dva meseca i 19 dana od dana prijema predmeta i dostavio ga podnosiocu ustavne žalbe u roku od šest dana od dana donošenja. Drugostepeni organ uprave, odlučujući o žalbama podnosioca i zainteresovanih lica u postupku, doneo je rešenje nakon 10 meseci od dana predaje žalbe, a pismeni otpravak rešenja dostavljen je podnosiocu ustavne žalbe u roku od dva meseca i 23 dana od njegovog donošenja.

Ustavni sud je ocenio da se dužina trajanja postupka pred prvostepenim organom uprave i drugostepenim organom kada je prvi put odlučivao o žalbi na prvostepeno rešenje ne može smatrati nerazumnom. Iako navedena rešenja nisu doneta u zakonom propisanim rokovima, ti rokovi nisu prekoračeni u većoj meri, te Ustavni sud, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, nalazi da to ne može biti dovoljan osnov za utvrđivanje da je sprovedeni upravni postupak trajao neopravdano dugo. U pogledu dela upravnog postupka u kome je drugostepenom organu trebalo više od 10 meseci od dana predaje žalbe da donese rešenje, a polazeći od toga da je odredbom člana 237. stav 1. Zakona o upravnom postupku propisano da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci najdocnije u roku od dva meseca, Ustavni sud je utvrdio da taj deo postupka nije okončan u razumnom roku. Za ovako dugo trajanje postupka pred drugostepenim organom uprave, prema oceni Ustavnog suda, odgovoran je i sam podnosilac ustavne žalbe, zbog nepreduzimanja odgovarajućih procesnih aktivnosti u ovom postupku. Naime, podnosilac ustavne žalbe je imao mogućnost da, u skladu sa odredbom navedenog člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, ukoliko o žalbi nije odlučeno u roku od 60 dana ili u zakonom kraćem roku, podnese urgenciju drugostepenom organu da postupi po žalbi u daljem roku od sedam dana. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je urgenciju zbog "ćutanja administracije" podneo tek 19. septembra 2006. godine, dakle nakon više od osam meseci od dana podnošenja žalbe. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da pretežnu odgovornost za ovako dugo trajanje navedenog drugostepenog upravnog postupka snosi podnosilac ustavne žalbe, zbog nekorišćenja zakonom datih procesnih prava.

U pogledu dužine trajanja predmetnog upravnog spora pred Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe prvo podneo tužbu zbog ćutanja uprave, a da je nakon donošenja drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe tužbu proširio i na to rešenje, te da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije trajao ukupno godinu dana, jedan mesec i osam dana. Naime, Vrhovni sud Srbije je odlučujući u predmetnom upravnom sporu, doneo presudu u roku od devet meseci od dana pokretanja upravnog spora, a pismeni otpravak presude dostavljen je podnosiocu ustavne žalbe u roku od četiri meseca od dana njenog donošenja. Prema oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije jeste doprineo odugovlačenju postupka time što mu je trebalo četiri meseca da izradi i dostavi podnosiocu pismeni otpravak presude, ali imajući u vidu ukupnu dužinu trajanja sudskog postupka, kao i sve druge okolnosti predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak pred Vrhovnim sudom Srbije nije trajao nerazumno dugo.

S obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije odlučio o podnetoj tužbi u roku od nešto više od jedne godine od dana pokretanja upravnog spora, kao i da se dužina trajanja upravnog postupka koji je prethodio sudskom postupku može pripisati u krivicu samog podnosioca ustavne žalbe koji nije preduzimao odgovarajuće procesne radnje u cilju ubrzanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog povrede više ustavnih prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti