Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Povreda je nastala prvenstveno zbog neefikasnosti drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-46/2009
24.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za trgovinu, proizvodnju i usluge eksport-import "BE-DRE" d.o.o. iz Prištine, čiji je vlasnik Fadim Tahiri, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za trgovinu, proizvodnju i usluge eksport-import "BE-DRE" d.o.o. iz Prištine, čiji je vlasnik Fadim Tahiri, izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 343/07 od 3. jula 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7082/07 od 9. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 368/08 od 21. oktobra 2008. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji tužioca „BE-DRE“ d.o.o. iz Prištine izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7082/07 od 9. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za trgovinu, proizvodnju i usluge eksport-import "BE-DRE" d.o.o. iz Prištine, čiji je vlasnik Fadim Tahiri, preko punomoćnika - advokata Stojadina Mitića iz Niša, podnelo je Ustavnom sudu 12. januara 2009. godine blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 343/07 od 3. jula 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7082/07 od 9. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 368/08 od 21. oktobra 2008. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini utvrđeno članom 76. Ustava. Naveo je da je kao vlasnik preduzeća „BE-DRE“ d.o.o. iz Prištine obavljao trgovinsku delatnost do 24. marta 1999. godine, kada je ceo prostor Sportsko poslovnog centra „Boro i Ramiz“ u Prištini, gde se nalazio i njegov magacin sa raznom prehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela prehrambenu i drugu robu velike vrednosti. Ističe da oduzimanje robe nije učinjeno na osnovu zakona, već se radilo o „ratnom plenu“ i povredi imovinskih prava samo u odnosu na pripadnike albanske nacionalne manjine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „BE-DRE“ d.o.o. iz Prištine, čiji je vlasnik podnosilac ustavne žalbe, podnelo je tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv Republike Srbije, Vojske Srbije – VP 1097 Niš, radi isplate - naknade vrednosti za oduzetu robu, po osnovu pravnog instituta sticanja bez osnova. Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 403/05 od 10. maja 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, a rešavajući po žalbi tužioca Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 7597/06 od 7. marta 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. U ponovnom postupku osporenom presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 343/07 od 3. jula 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da tužena na ime stečenog bez osnova tužiocu isplati iznos od 10.494.539,40 dinara sa zateznom kamatom, kao i zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova. U obrazloženju presude, pored ostalog, navedeno je: da polazeći od činjenice da je predmetna roba zatečena u magacinu tužioca zaplenjena i predata Vojsci Jugoslavije za njene potrebe, to je, po oceni Suda, predmetna roba oduzeta na osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, donete na osnovu čl. 30. i 39. Zakona o odbrani, dakle Uredbe sa zakonskom snagom. Članom 39. Zakona o odbrani određeno je da se odredbe ovog zakona, koje se odnose na prava i dužnosti građana u odbrani zemlje, o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje, odnose i na preduzeća i druga pravna lica. Članom 27. Zakona određeno je da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju navedena neophodna materijalna sredstva, a što znači da je takva mogućnost obavezivanja na predaju istih predviđena i za preduzeća i druga pravna lica. Takođe, navedeno je da pri okolnosti da je Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, donetoj na osnovu Zakona o odbrani, kojom je bliže uređeno organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica, odnosno vlasnika stvari, članom 4. tačka 12. predviđena, između ostalog, i obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari, a što imajući u vidu napred navedene odredbe Zakona o odbrani, znači i obavezu predaje prehrambenih proizvoda za potrebe Vojske, to se po oceni suda, na predmetni odnos strana u sporu ne može primeniti institut sticanja bez osnova. Takođe, navodi se da je institut sticanja bez osnova uređen članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je određeno da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi. Dakle, iz formulacije ove zakonske odredbe proizlazi da se ovaj institut može primeniti samo ukoliko je deo imovine jednog lica prešao u imovinu drugog, a taj prelaz nema svoj osnov u pravnom poslu ili u zakonu. Obzirom da su u konkretnom slučaju tužiočeve stvari oduzete i predate tuženoj za potrebe Vojske i to u vreme ratnog stanja, to je po oceni suda, osnov oduzimanja predmetnih stvari navedena Uredba o organizovanju i izvršavanje materijalne obaveze, doneta na osnovu Zakona o odbrani. Takođe, navedeno je da je odlučujući o visini naknade kao spornom pitanju sud utvrdio da tužilac nije pružio dokaz o stvarnom stanju robe u magacinu, tako da se ne može na pouzdan način utvrditi iznos koji tužena duguje tužiocu: da tužilac pored priložene lager liste nije pružio druge dokaze na osnovu kojih bi se na pouzdan način mogla utvrditi vrsta i količina robe, odnosno njena vrednost pa time i visina tužbenog zahteva, tako da je sud odlučio primenom pravila o teretu dokazivanja; da lager lista po svojoj prirodi predstavlja popis robe po vrsti, količini i vrednosti a da bi ista imala značaj dokaznog sredstva, potrebno je da bude praćena dokazima na osnovu kojih se može utvrditi da je navedena roba po vrsti i količini zaista bila u magacinu tužioca u momentu oduzimanja.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 7082/07 od 9. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Nišu P. 343/07 od 3. jula 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da u postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje ovaj sud kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti; da su razlozi o bitnim činjenicama dati i jasni i da nisu suprotni stanju u spisima i izvedenim dokazima; da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno u prvostepenom postupku; da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da se u konkretnom slučaju ne može primeniti institut sticanja bez osnova, propisan članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da je predmetna roba čiju naknadu vrednosti tužilac traži oduzeta po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze donete na osnovu čl. 30. i 39. Zakona o odbrani, odnosno da se radi o Uredbi sa zakonskom snagom, te da je osnov oduzimanja predmetnih stvari tužioca upravo navedena Uredba.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 368/08 od 21. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija koju je tužilac izjavio protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž.7082/07 od 9. maja 2008. godine.

U obrazloženju navedene presude je istaknuto: da je Vrhovni sud Srbije našao da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenog dužnosti; da su razlozi za odlučivanje drugostepenog suda dati i jasni i da nisu u suprotnosti sa činjeničnim stanjem utvrđenim u toku prvostepenog postupka; da su pravilno nižestepeni sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, zaključili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan jer tužilac na pouzdan način nije dokazao vrednost oduzete robe, a samim tim ni visinu tužbenog zahteva, zbog čega su tužbeni zahtev odbili, dajući pri tome razloge koje u svemu prihvata revizijski sud. Dalje, navedeno je da su prema odredbi člana 7. Zakona o parničnom postupku, stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Kada je u pitanju zahtev za naknadu oduzete robe, tužilac je dužan da dokaže kako osnov tako i visinu postavljenog tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, tužilac nije pružio pouzdan dokaz u pogledu vrste i količine oduzete robe, a na osnovu toga i vrednosti iste, te visine postavljenog tužbenog zahteva.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. stav 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu .

Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je našao da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe posedovao tzv. lager listu kao evidencioni dokaz o količini, vrsti i vrednosti oduzete robe koja se nalazila u njegovom magacinu na dan 24. marta 1999. godine, kada su počeli napadi avijacije NATO pakta na našu zemlju. Po oceni Ustavnog suda, ukoliko tužena u postupku za naknadu vrednosti ove robe tvrdi da podaci iz tužiočeve lager liste nisu tačni, dužna je da o tome dostavi relevantne dokaze - zapisnike o popisu i evidenciji robe zatečene u magacinu tužioca, ili otpremnice koje su sačinjene prilikom odnošenja ove robe za potrebe tadašnje Vojske Jugoslavije. Ako, pak, tužena ne poseduje bilo koji od ovih dokaza na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da su podaci o robi iz tužiočeve lager liste netačni, Ustavni sud smatra da redovni sudovi nisu mogli odbiti, pogotovo ne u celini, postavljeni zahtev za naknadu vrednosti robe koja je od tužioca oduzeta, jer je u konkretnom slučaju teret dokazivanja tzv. negativne činjenice – da se u magacinu tužioca nije nalazila sva roba navedena u lager listi, upravo na onoj strani koja iznosi takvu tvrdnju, dakle na strani tužene. To proističe iz pravilne primene odredaba člana 223. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koje propisuju da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja; da stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava, prema kome pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud, koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog suda Srbije po vanrednim pravnim lekovima u parničnom postupku, donese novu odluku po reviziji tužioca - podnosioca ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je, istovremeno, odbio ustavnu žalbu u delu u kom je posebno ukazano na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zakonsku zaštitu kao pripadnika albanske nacionalne manjine zajemčenog članom 76. Ustava, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije pružio nesumnjive dokaze da su osporene presude donete zbog diskriminacije prema njemu kao pripadniku nacionalne manjine, niti takvi navodi imaju bilo kakvog uporišta u sadržini i datim razlozima osporenih presuda. Što se tiče tvrdnje podnosioca da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti