Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanih tvrdnji o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade. Sud je utvrdio da podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge, već osporava činjenično stanje i primenu prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4603/2010
23.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Nešića iz sela Brest kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljubiše Nešića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 4278/08 od 12. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1096/10 od 23. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Nešić iz sela Brest kod Niša podneo je 22. oktobra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P1. 4278/08 od 12. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1096/10 od 23. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava, kao i „prava u okviru Ekonomsko uređenje (Osnovna načela, Sloboda preduzetništva, Položaj na tržištu) - čl. 81. do 84. Ustava“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da su prvostepeni i drugostepeni sud doneli pogrešne zaključke o vrsti rada na kome je bio angažovan, da nisu cenili neke od njegovih navoda o tome da je doveden u zabludu zbog neinformisanosti i ističe da prvostepena i drugostepena presuda krše njegova Ustavom zajemčena prava. Podnosilac traži da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, te da mu dosudi naknadu štete.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u osporene presude, utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 4278/08 od 12. novembra 2009. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Gimnaziju „Svetozar Marković“ iz Niša, da tužiocu na ime izvedene nastave iz predmeta mehanika sa teorijom relativnosti u periodu jul – avgust 2008. godine, isplati iznos od 13.224,00 dinara, sa zakonskom kamatom od 1. oktobra 2008. godine do isplate, te je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1096/10 od 23. juna 2010. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim presudama povređena prava iz člana 32. stav 1, člana 51. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 51. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja, kao i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava jemči se svakom pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim presudama povređena i odredba člana 81. Ustava koja proklamuje razvijanje duha tolerancije u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja, kao i odredbe čl. 82. do 84. Ustava kojima su utvrđena osnovna načela ekonomskog uređenja, te garantovana sloboda preduzetništva i jednak pravni položaj na tržištu.

5. Ocenjujući navode podnosioca u kojima ističe da su mu osporenim presudama povređena prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje takvih povreda. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenih Ustavom garantovanih prava, jer se suština navoda podnosioca odnosi na zaključivanje sudova o bitnim činjenicama, te na pogrešnu primenu prava. Podnosilac izričito ističe da je „sud doneo pogrešan zaključak o vrsti rada“ koji je (podnosilac) obavljao, te da je sud „na pogrešno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo“.

Ustavni sud ponovo ističe da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su Opštinski sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje presude, pa takvo zaključivanje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Tvrdnje podnosioca o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava proizlaze iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud utvrdio da nema ustavnopravnih razloga za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi za tvrdnje podnosioca o povredi prava na rad.

Ustavni sud je konstatovao da se u podnetoj ustavnoj žalbi ne ističu posebni razlozi, niti argumenti koji se mogu dovesti u vezu sa tvrdnjama o povredi ili uskraćivanju prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava, kao ni o povredi odredaba čl. 81. do 84. Ustava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanih tvrdnji o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti