Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu duga koji je trajao preko devet godina. Deo žalbe protiv pravnosnažnih presuda je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . T . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maj a 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S . T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2922/08 (raniji brojevi predmeta P. 443/02, P. 3063/02 i P. 1564/05) , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz B . je 5. oktobra 2011. godine podneo, preko punomoćnika M . V . iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2922/08 (raniji brojevi predmeta P. 443/02, P. 3063/02 i P. 1564/05), kao i protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2922/08 od 10. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6571/10 od 15. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude, dok naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2922/08 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. T, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. februara 2002. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M.J, radi isplate duga, sa predlogom za izdavanje privremene mere. Predmet je formiran pod brojem P. 443/02.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom P. 443/02 od 26. marta 2002. godine tražio od Trgovinskog suda u Beogradu da mu dostavi izveštaj o preduzećima „J. C .“ d.o.o. i „B. t .“. Trgovinski sud je traženi izveštaj dostavio parničnom sudu 5. aprila 2002. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 443/02 od 15. maja 2002. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostave Trgovinskom sudu u Beogradu. U obrazloženju rešenja je navedeno da se u konkretnom slučaju radi o međusobnom poslovnom odnosu dva preduzeća, i to „J. C .“ d.o.o. i „B. t .“ koji proizlazi iz aneksa ugovora o zajedničkoj izgradnji objekata, a da sporazum osnivača preduzeća „B. C .“ od 24. marta 1998. godine, iako su ga zaključila fizička lica S . T . i M . J , u stvari predstavlja presek do tadašnjih ulaganja u pogledu izgradnje poslovnog prostora i o visini duga firme „J. C .“ d.o.o. prema firmi „B. t .“.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8927/02 od 23. oktobra 2002. godine uvažio žalbu tužioca i ukinuo rešenje prvostepenog suda o stvarnoj nenadležnosti. Predmet je u ponovnom postupku dobio broj P. 3063/02.

Tuženi je na ročištu od 9. juna 2003. godine predao podnesak u kojem je istakao prigovor mesne nenadležnosti suda , koji je odbijen kao neosnovan.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je 14 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta nisu održana (jedno ročište nije održano zbog toga što je doneto rešenje o stvarnoj nenadležnosti suda, dva ročišta nisu održana na predlog tužioca a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i svedoka , te uvidom u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Peti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3063/02 od 21. januara 2005. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i predlog za određivanje privremene mere.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5963/05 od 31. maja 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu, a predmet je dobio novi broj P. 1564/05.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je devet račišta za glavnu raspravu, pri čemu tri ročišta nisu održan a (jedno na predlog tužioca, jedno zbog nedolaska parničnih stranaka i svedoka radi saslušanja i jedno iz razloga što na ročište nisu pristupili tuženi i svedok). Na održanim ročištima su ponovo sasluša ne parnične stran ke i određeni svedo ci, te pročitana dokumentacija priključena spisima.

Peti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1564/05 od 26. septembra 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i njegov predlog za određivanje privremene mere.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 363/08 od 23. jula 2008. godine usvojio žalbu tužioca i ukinuo prvostepenu presudu, a parnica se dalje vodila pod brojem P. 2922/08.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu, pri čemu jedno ročište nije održano jer uredno pozvani tužilac nije pristupio pred sud radi saslušanja. Na održanom ročištu su saslušane parnične stran ke.

Peti opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 2922/08 od 10. februara 2009. godine ponovo odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i predlog za određivanje privremene mere. Prvostepena presuda je dostavljena tužiocu 2. aprila 2009. godine i on je protiv nje izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6571/10 od 15. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Osporena drugostepena presuda je dostavljena tužiocu 5. septembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo protekli period, od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužb u Petom opštinskom sudu u Beogradu (19. februara 2002. godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6571/10 od 15. juna 2011. godine, kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan, odnosno do dana dostavljanja pravnosnažne presude podnosiocu ustavne žalbe, 5. septembra 2011. godine ( videti presudu Evro pskog suda za ljudska prava Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao devet godina i šest ipo meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala naročito obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njegovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka, jer je tužilac u predmetnom parničnom postupku težio da ostvari novčano potraživanje za koje je tvrdio da mu pripada.

Nezavisno od interesa podnosioca ustavne žalbe za što bržim okončanjem parničnog postupka, Ustavni sud je našao da je i on sam doprineo dužini trajanja postupka. Naime, tri ročišta nisu održana na predlog podnosioca ustavne žalbe, a još dva ročišta koja su bila zakazana radi saslušanja parničnih stranaka nisu održana jer podnosilac ustavne žalbe i suprotna parnična stranka nisu pristupili pred sud.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je pogrešno oglašavanje Petog opštinskog suda u Beogradu stvarno nenadležnim za postupanje u predmetnom parničnom postupku doprinelo dužini trajanju postupka, jer je zbog navedenog prvo ročište za glavnu raspravu zakazano tek nakon skoro godinu dana po podnošenju tužbe. Zatim, Ustavni sud je utvrdio period neaktivnosti od četiri meseci koji je protekao od 17. juna 2004. godine, kada je održano ročište, do 15. oktobra 2004. godine, kada je održano sledeće ročište, kao i period neaktivnosti od pet meseci koji je protekao od 25. aprila 2007. godine, kada je održano ročište, do 26. septembra 2007. godine, kada je održano naredno ročište. Sud konstatuje da u ovom parničnom postupku ročišta po pravilu nisu zakazivana u prihvatljivim vremenskim intervalima. Takođe, prvostepena presuda je bila dva puta ukidana. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Na kraju, prilikom izrade i dostavljanja osporene drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe nisu poštovani zakonski procesni rokovi , a prethodno je o njegovoj žalbi odlučivano u periodu dužem od dve godine.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2922/08 (raniji brojevi predmeta P. 443/02, P. 3063/02 i P. 1564/05), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosi lac ni je istaka o zahtev za naknadu nematerijalne štete, niti je predložio neki drugi način ostvarenja pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljene povrede ustavnog prava , Ustavni sud nalazi da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2922/08 od 10. februara 2009. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6571/10 od 15. juna 2011. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju je vodio, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode iz ustavne žalbe sa stanovišta člana 58. stav 1. Ustava, kojim se jemči pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud ističe da je osporenim sudskim presudama odlučivano o jednom obligacionopravnom potraživanju (isplati navodnog duga), a ne o nekom Ustavom zaštićenom imovinskom pravu podnosioca ili o ograničenju takvog prava usled intervencije organa javne vlasti, zbog čega se sadržina osporenih sudskih presuda ne može dovesti u vezu sa istaknutom povredom označenog ustavnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti