Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno odbio tužbeni zahtev, pogrešno tumačeći institute jedinstvenog suparničarstva i određenosti tužbenog zahteva u sporu o susvojini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi T. R. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. R. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1008/11 od 22. avgusta 2011. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1008/11 od 22. avgusta 2011. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 2424/10 od 16. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. R. iz B, preko punomoćnika M. A, advokata iz P, podneo je Ustavnom sudu 5. oktobra 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1008/11 od 22. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav. 1. i članom 58 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 2424/10 od 16. februara 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Republika Srbija obaveže da mu prizna pravo svojine na određenom delu predmetne katastarske parcele, kao i da se tužena obaveže da trpi da se tužilac upiše na toj parceli u katastru nepokretnosti. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da drugostepeni sud nije mogao doneti osporenu presudu i meritorno odlučiti, kada iz obrazloženja proizlazi da je tužbeni zahtev odbijen iz procesnih razloga, već da je u tom slučaju jedino mogao doneti rešenje i odbaciti tužbu. Na taj način, prema mišljenju podnosioca, konkretan spor bi bio meritorno rešen i on više ne bi mogao podići tužbu povodom predmetne parcele, a zbog presuđene stvari. Podnosilac je naveo da je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev zbog toga što tužbom nije obuhvaćen i M. B, kao jedinstveni suparničar, kao i zbog toga što je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava svojine na potpuno neodređenom realnom delu predmetne nepokretnosti. Podnosilac je istakao da je u ovom predmetu drugostepeni sud već odlučivao (rešenjem je ukinuo prvostepenu presudu), te da tom prilikom nije naložio da se tužbom mora obuhvatiti i drugi suvlasnik predmetne parcele, kao jedinstveni suparničar, niti je naložio da se opredele realni delovi predmetne parcele, već je samo dat nalog prvostepenom sudu da obavi uviđaj. Podnosilac je osporio ocenu drugostepenog suda da je tužbeni zahtev neodređen, navodeći da predmetna parcela nije podeljena i da je kao takva upisana u katastar nepokretnosti, kao i da su na njoj kao suvlasnici upisani država i M. B. u određenim idealnim delovima. S tim u vezi, podnosilac je istakao da je tužbeni zahtev mogao jedino tako da opredeli što će tražiti idealni deo predmetne nepokretnosti. Takođe, podnosilac je izneo da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije naveo dovoljne razloge za svoju odluku. Prema navodima podnosioca, predmetna parcela je pre 30 godina, po osnovu arondacije, dodeljena njegovom pravnom prethodniku i drugim građanima, te iako je tada izvršen premer i određeni su delovi parcele koje će svako od njih koristiti, nikada nije izvršeno geodetsko cepanje parcele. Podnosilac je naveo da je cilj predmetne tužbe, kao i tužbe drugih lica koja su podnete radi utvrđenja prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, upravo to da se oni upišu u katastar nepokretnosti kao suvlasnici, a nakon čega tek može uslediti deoba predmetne parcele, a i ne mora, što zavisi od volje suvlasnika. Podnosilac je istakao da Apelacioni sud u Kragujevcu nije postupao na jednak način u identičnim slučajevima. Pored toga, podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na imovinu, jer mu je osporenom presudom oduzeto predmetno zemljište. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P. 2424/10 od 16. februara 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede da prizna pravo svojine tužiocu, pa se utvrđuje da je tužilac vlasnik dela označene katastarske parcele, u površini od 38 ari, njive pete klase, koja cela meri 7.30,14 ha, i obavezana je tužena da trpi da se predmetna nepokretnost ispišu sa njenog imena i upišu na ime tužioca kod Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti u Paraćinu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u list nepokretnosti broj 882 KO Bošnjane utvrđeno da je katastarska parcela broj 1465/1 na mzv. „C. g.“, njiva pete klase, u ukupnoj površini 7.30,14 ha, a da su kao suvlasnici upisani S. B. iz B. sa udelom 64/730 i Republika Srbija sa udelom od 666/730, a koja je prenela pravo korišćenja na Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da je na osnovu izvedenih dokaza, sud zaključio da je tužilac stekao pravo svojine po originarnom i po derivativnom pravnom osnovu; da je pravo svojine stečeno po osnovu rešenja Skupštine opštine Paraćin broj 02-461-18/87 od 10. i 20. novembra 1987. godine, jer tužilac svoje pravo svojine izvodi od pravnog prethodnika ZZ „1.“ P, a po osnovu razmene nepokretnosti; da je arondacija jedan od oblika originarnog sticanja, a da je održaj drugi oblik; da je po osnovu arondacije stečeno pravo svojine, jer je tužiocu navedena zadruga oduzela zemljište, a kao naknadu za oduzeto zemljište data mu je parcela koja je predmet tužbenog zahteva; da je, po osnovu održaja, stečeno pravo svojine, jer je tužilac u mirnoj, savesnoj i neprekidnoj državini još od 1981. godine, kada im je u posed predato zemljište; da je tužilac stekao pravo svojine putem redovnog održaja, s obzirom na to da je pravnom prethodniku tužioca (njegovom ocu) predmetna parcela data na osnovu rešenja o arondaciji, koji predstavlja punovažan pravni osnov, a da državina traje najmanje deset godina uzastopno; da čak i da se rok računa od 4. jula 1996. godine, kada je zakonom dozvoljeno sticanje svojine na društvenom zemljištu putem održaja, taj rok od deset godina je istekao 4. jula 2006. godine; da je sud utvrdio da predmetna parcela nije prešla u društvenu svojinu putem agrarne reforme ili nacionalizacije, iz čega sledi da nisu mogle postati državna svojina.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1008/11 od 22. avgusta 2011. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 2424/10 od 16. februara 2011. godine, tako da je odbijen predmetni tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, a polazeći od činjenice da je rešenjem Skupštine opštine Paraćin broj 02-461-18/87 od 10. i 20. novembra 1987. godine izvršeno utvrđivanje opšteg interesa i da je u korist ZZ „1.“ Paraćin pravnom prethodniku tužioca oduzeta zemlja, dok je u obrazloženju rešenja navedeno da će mu biti data druga zemlja, a što je faktički i učinjeno (tužilac je uveden u posed još 1981 godine na delu parcele u površini od 38 ari), međutim zbog neodgovornosti radnika FC „N. P“, kao pravnog sledbenika ZZ „1.“ P, nije sprovedeno, kao i sadržine obrazaca P1 i E1, izveo zaključak da je pravnom prethodniku tužioca oduzeta svojina na njegovoj katastarskoj parceli po osnovu arondacije, a da je uveden u posed spornog dela predmetne katastarske parcele, koju drži duže od 10 godine, tako da je, po shvatanju prvostepenog suda, stekao svojinu redovnim održajem, shodno čl. 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da su osnovani žalbeni navodi tužene da je u ovoj parnici, shodno članu 14. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, tužbom morao biti obuhvaćen i drugi suvlasnik sporne katastarske parcele M. B, kao jedinstveni suparničar, u smislu člana 204. Zakona o parničnom postupku, i da je prvostepenom presudom sledom sadržine tužbenog zahteva pravo svojine utvrđeno na potpuno neodređenom realnom delu katastarske parcele, jer ni u ponovljenom postupku, nakon što je prvostepeni sud postupajući po uputstvima iz rešenja Apelacionog suda Gž. 1709/10 od 23. juna 2010. godine izvršio uviđaj i uz pomoć geometra identifikovao deo katastarske parcele koju koristi tužilac, tužbeni zahtev nije uređen, tako da ne sadrži mere i dimenzije i bliži položaj dela katastarske parcele na kome se traži utvrđenje svojine u odnosu na strane sveta, prema drugim katastarskim parcelama i drugim delovima predmetne katastarske parcele koju koriste drugi suvlasnici, kako bi se tačno identifikovao realni deo na terenu na koji pretenduje tužilac; da kako je prvostepeni sud doneo odluku po neurednoj tužbi, koja, shodno članu 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ne sadrži određeni zahtev – podatke o delu predmetne katastarske parcele na osnovu kojih bi se mogao identifikovati realni deo na kome tužilac traži utvrđenje svojine i kojom nije obuhvaćen i drugi suvlasnik, pored tuženog, kao nužni suparničar, saglasno članu 204. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 380. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.) ; da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), smatraju se oni kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo) (član 13. stav 1.); da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom udelu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika (član 14. stav 1.); da suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika (član 14. stav 2.); da susvojina postoji i na nepodeljenoj stvari čiji su delovi u različitim oblicima svojine (član 17.); da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.).

Zakonom o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 65/08 i 41/09) propisano je da obradivo poljoprivredno zemljište ne može da se usitni na parcele čija je površina manja od pola hektara (član 27. stav 1.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog i procesnog prava, kao i na različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Prema navedenim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa susvojina postoji kada dva ili više lica imaju pravo svojine na nepodeljenoj stvari, pri čemu je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo). Kod susvojine možemo razlikovati pravo suvlasnika na samoj stvari i pravo suvlasnika na udeo. Tako je navedenim zakonom propisano da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ali je isto tako propisano da suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je pravnom prethodniku tužioca, po osnovu sprovedene arondacije i razmene nepokretnosti (trampe) sa pravnim prethodnikom tužene, predata u posed označena katastarska parcela u površini od 38 ari, a na kojoj pravo susvojine imaju država u udelu od 666/730 i M. B. iz B. u udelu od 64/730. Polazeći samo od činjenice da na predmetnoj parceli postoji pravo susvojine, drugostepeni sud je ocenio da je tužbom morao biti obuhvaćen i drugi suvlasnik, kao jedinstveni suparničar. Ustavni sud nalazi da takva ocena drugostepenog suda nije ustavnopravno prihvatljiva. Naime, u predmetnom sporu, tužilac je traži o utvrđenj e prava svojine na određenom delu predmetne nepokretnosti prema tuženoj, kao suvlasniku, i to po osnovu arondacije i razmene nepokretnosti sa pravnim prethodnikom tužene (prema utvrđenom činjeničnom stanju), zahtevajući da se tužena obaveže da trpi da se označeni deo predmetne nepokretnosti ispiše sa imena tužene i upiše na ime tužioca u katastru nepokretnosti. Imajući u vidu činjenice konkretnog slučaja utvrđene u postupku, kao i pravnu prirodu susvojine i pravni položaj suvlasnika, koji je zakonom uređen, proizlazi da se u predmetnom sporu ne radi o jedinstvenom suparničarstvu iz člana 204. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, nije ustavnopravno prihvatljivo ni stanovište drugostepenog suda da je prvostepeni sud utvrdio pravo svojine na potpuno neodređenom realnom delu, te da je doneo odluku po neurednoj tužbi koja ne sadrži određen tužbeni zahtev – podatke na osnovu kojih bi se mogao identifikovati realni deo na kome tužilac traži utvrđenje svojine. Ovo iz razloga što, prema činjenicama konkretnog slučaja, tužilac u suštini traži utvrđenje prava susvojine na delu predmetne parcele, a taj deo se, saglasno odredbi člana 13. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, može odrediti samo srazmerno prema celini, to jest u idealnom delu. Takođe, prema odredbi člana 76. stav 3. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 18/10 i 65/13 ), pravo susvojine upisuje se u korist imalaca prava po određenim udelima u odnosu na celinu nepokretnosti. To što je podnosilac tužbom tražio da se utvrdi pravo svojine na delu predmetne parcele u površini od 38 ari od njene ukupne površine, a ne u razlomku ili procentualno, po oceni Ustavnog suda, ne znači a priori da je tražio utvrđenje prava svojine na realnom delu, kako to drugostepeni sud zaključuje. Takođe, Ustavni sud nalazi da takav tužbeni zahtev, iako nije precizno određen u pogledu udela (idealnog), evidentno je odrediv, budući da je traženo utvrđenje prava susvojine u označenoj površini od ukupne površine parcele. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da svaki suvlasnik može u vanparničnom postupku zatražiti fizičku deobu nepokretnosti i po okončanju fizičke deobe, ako je moguća, on postaje vlasnik konkretne fizički opredeljene nepokretnosti. Međutim, kada je pitanju obradivo poljoprivredno zemljište pravo na deobu je ograničeno tako što je predviđeno da se to zemljište ne može usitniti na parcele čija je površina manja od pola hektara .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je zaključivanje Apelacionog suda u Kragujevcu, u predmetnom sporu, bilo proizvoljno i arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenom pre sudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 2424/10 od 16. februara 2011. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, Ustavni sud nije posebno cenio ostale navode o povredi ovog prava.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je takav zahtev za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi tužene ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Z akona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.