Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Nije utvrđena povreda prava na nepristrasan sud, iako je sudija u žalbenom veću ranije postupao u istom predmetu u prvom stepenu, niti povreda prava na rad.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-461/2014
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Z . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Z. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 654/12 od 3. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Z . iz Beograda je, 15. januara 2014. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 654/12 od 3. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3747/10 od 22. februara 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 3747/10 od 9. decembra 2011. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za poništaj ugovora o radu broj 01-08899/10191 od 23. novembra 2006. godine; da je u donošenju osporene drugostepene presude, kao član sudskog veća, učestvovao sudija R . K, koji je predmetni parnični postupak vodio u prvom stepenu, kao sudija nekadašnjeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, sve do reforme pravosuđa, kada je izabran za sudiju Apelacionog suda u Beogradu; da je posle reforme pravosuđa predmet prešao u rad Prvog osnovnog suda u Beogradu, u kome je postupak vodila sudija M.G.K, kao predsednik veća koje je donelo navedenu prvostepenu presudu; da je, prema tome, sudija R. K . bio upućen u sporne činjenice, izjave stranaka i izvedene dokaze, zbog čega postoji pretpostavka da je već imao mišljenje i formiran stav o tužbenom zahtevu, te da u postupku odlučivanja o žalbi predmet nije mogao da sagleda objektivno i nepristrasno; da je, pored toga što odluku o žalbi nije doneo nepristrasan sud, pravo na pravično suđenje podnositeljke ustavne žalbe povređeno i prizvoljnom pravnom ocenom redovnih sudova da tuženi poslodavac nije bio u obavezi da, nakon sudskog poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu , podnositeljku ustavne žalbe vrati na radno mesto na kome je ona do prestanka radnog odnosa radila; da je takvom ocenom sudova podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na rad, tačnije jednaka dostupnost radnih mesta, posebno zbog činjenice da je ona raspoređena na drugo radno mesto usled smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kome je do otkaza radila, a da su na tom radnom mestu, u vreme njenog vraćanja na rad, zaposlene dve nove radnice.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu , zatim da podnositeljki prizna pravo na naknadu štete u visini troškova parničnog postupka kojima je bila izložena i da joj dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. februara 2007. godine, u svojstvu tužilje, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „J. A.“ a.d. Beograd, radi poništ aja ugovora o radu . Predmet je zaveden pod brojem P1. 209/07.

Iz zapisnika o glavnoj raspravi od 29. januara i 29. avgusta 2008. godine, sačinjenih pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u ovom predmetu, proizlazi da je postupajući sudija – predsednik veća u ovom predmetu bio sudija R. K.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3747/10 od 22. februara 2011. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P1. 3747/10 od 9. decembra 2011. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi Ugovor o radu broj 01-08899/10191 od 23. novembra 2006. godine, te da se tuženi obaveže da je vra ti na radno mesto starija STW/STD (stjuaredesa).

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je u veću sastavljenom od sudije B.Ž, kao predsednika veća, i sudija R. K . i Lj.M, kao članova veća, doneo osporenu presud u Gž1. 654/12 od 3. oktobra 2013. godine žalbu, kojom je ožalbenu presudu Prvog osnosvnog suda u Beogradu u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila zaposlena kod tuženog na poslovima STW/STD, ali da joj je rešenjima br. 01-8790/10191 od 13. juna 2002. godine i 01-17398/10191 od 31. decembra 2002. godine radni odnos prestao; da su navedena rešenja poništena presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 899/02 od 30. novembra 2004. godine, koja je postala pravnosnažna 27. septembra 2006. godine; da je navedenom presudom tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima; da je tužilja 30. oktobra 2006. godine podnela tuženom zahtev za vraćanje na rad; da je tužilja vraćena na rad 24. novembra 2006. godine; da je istog dana tužilja dobila ponudu za zaključenje ugovora o radu broj 01-08899/10191/1 od 23. novembra 2006. godine i istog dana sa tuženim zaključila sporni ugovor o radu, za obavljanje poslova tehničar druge grupe – kopista u Odeljenju za operativni inžinjering, Delatnost za letačke poslove; da je Odlukom broj 1995 od 10. novembra 2006. godine izvršena izmena i dopuna Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, tako što je za radno mesto STW/STD I klase broj izvršilaca sa 195 smanjen na 90, dok je Odlukom broj 2071 od 21. novembra 2006. godine Pravilnik izmenjen tako što je kod radnog mesta tehničar druge grupe – kopista promenjen broj izvšilaca sa nule na jednog; da tužilja ima srednju stručnu spremu (IV stepen), što predstavlja uslov i za rad na radnom mestu tehničar druge grupe – kopista; da je tužilji rešenjem broj 01-02395/10191 od 26. decembra 2007. godine prestao radni odnos danom donošenja tog rešenja, te da je tužilja podnela tužbu za njegov poništaj; da je na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je prvostepeni sud, poštujući odredbe člana 191. stav 1. i člana 171. stav 1. Zakona o radu, a kod utvrđenih činjenica, pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj ugovora o radu od 23. novembra 2006. godine i vraćanje na radno mesto starija STW/STD, imajući u vidu da je tuženi poslodavac u svemu postupio u skladu sa pravnosnažnom i izvršnom sudskom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 899/02 od 30. novembra 2004. godine, ali i u skladu za zakonskim odredbama koje regulišu izmenu ugovorenih uslova rada; da su tačni navodi žalbe da je tuženi u momentu pravnosnažnosti navedene presude imao 195 izvršilaca na radnom mestu STW/STD, ali da je pogrešna tvrdnja da je pravna posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu obaveza tuženog da tužilju vrati na radno mesto STW/STD (po novoj sistematizaciji STW/STD I klase), iz razloga što izvršna isprava tako ne glasi, već ista sadrži obavezu vraćanja na rad i raspoređivanja na poslove i radne zadatke koji odgovaraju stručnoj spremi i radnim sposobnostima tužilje; da su neosnovani navodi žalbe da u momentu pravnosnažnosti navedene presude važećim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova nije bilo predviđeno radno mesto tehničar druge grupe – kopista, imajući u vidu da je to radno mesto bilo sistematizovano (pod rednim brojem 14. u Odeljenju za operativni inžinjering, Sektor za pripremu i analizu izvršenja letenja, a prema Pravilniku broj 105 od 10. aprila 2006. godine); da činjenica da je do izmene Pravilnika bilo predviđeno nula izvršilaca ne znači da radno mesto nije postojalo; da su tačni navodi tužilje da radno mesto STW/STD nije bilo ukinuto, ali da tužilja nije vraćena na to radno mesto ne zato što je ono ukinuto, već zbog smanjenja broja izvršilaca, i to izmenama i dopunama Pravilnika od 10. novembra 2006. godine; da je bez uticaja i činjenica da je direktor Letačkih poslova dopisom od 6. oktobra 2006. godine predložio da se tužilja vrati na staro radno mesto (starija STW/STD), jer se tim dopisom ne potvrđuje potreba tuženog za obavljanjem tih poslova, posebno zbog činjenice da je u tom periodu doneta odluka kojom je broj izvršilaca na tom radnom mestu smanjen; da tvrdnju da je tuženi u predmetnom periodu primio u stalni radni odnos dve stjuardese, što je isticano i u postupku pred prvostepenim sudom, tužilja nije dokazala; da je bez uticaja navod tužilje da je sporni ugovor postpisala pod prinudom i pretnjom da će dobiti otkaz, imajući u vidu da u takvoj situaciji sam zakon propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako odbije zaključenje aneksa ugovora o radu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 3 2. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st 1. i 3.).

Odredbama osnovnog teksta Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja (medijacije), u postupku pred nižim sudom ili drugim organom, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 66. stav 2.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je počeo da se primenjuje 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da se u članu 66. stav 1. tačka 6) reč "sudelovao" zamenjuje rečju "učestvovao" a reči "postupku pred nižim sudom ili drugim organom" zamenjuju rečima "donošenju odluke koja se pobija" (član 1 3. stav 2.); da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 55. stav 1.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) (u daljem tekstu ZOR) , merodavnim za konkretan spor, bilo je propis ano: da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora), između ostalog, radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada , da se odgovarajućim poslom u smislu stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu (član 171. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da je uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora poslodavac dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude (član 172. stav 1.); da p oslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, između ostalog, ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1) – 4) ovog zakona (član 179. tačka 7)); da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (člana 191. stav 1.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe najpre ukazuje da Apelacioni sud u Beogradu, kao sud koji je odlučivao o njenoj žalbi, nije bio nepristrasan na način kako to garantuje Ustav u članu 32. stav 1. i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 6. stav 1, a potom i na proizvoljnost kod iznošenja činjeničnih i pravnih zaključaka, koja je dovela i do proizvoljne primene merodavnog prava na njenu štetu, na čemu se zasnivaju i tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava.

5.1. Ustavni sud ukazuje da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Kako podnositeljka ustavne žalbe ni je dovel a u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije R. K, već je osporil a sastav veća Apelacionog suda u Beogradu, iz razloga što je imenovani sudija bio jedan od članova žalbenog veća, a prethodno je bio i predsednik prvostepenog veća u određenoj fazi prvostepenog postupka (do reforme pravosuđa), Ustavni sud je osnovanost navod a ustavne žalbe ispitivao primenom objektivnog testa.

Ustavni sud konstatuje da su odredbama člana 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (u daljem tekstu: ZPP) bili propisani razlozi za isključenje sudija po sili zakona, dok je stavom 2. istog člana bio predviđen razlog za izuzeće sudija koji je relativnog karaktera - postojanje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije, u kom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima. Dakle, cilj pomenutih zakonskih odredaba bio je otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čime se izjasnio i ESLjP, smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

Odredbom člana 66. stav 1. tačka 6) osnovnog teksta ZPP je bilo izričito propisano da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu sudelovao u postupku pred nižim sudom. Međutim, izmenama ZPP, koje su počele da se primenjuju 29. decembra 2009. godine, i to na postupke koji su započeti pre navedenog datuma (dakle i na predmetni parnični postupak), navedeni razlog za isključenje je u određenoj meri „ublažen“ i relativizovan, tako što je učestvovanje u postupku pred nižim sudom zamenjeno učestvovanjem u donošenju odluke koja se pobija. S obzirom na to da je predmetni žalbeni postupak, u kome je kao član sudskog veća učestvovao sudija R. K, vođen po noveliranim odredbama ZPP iz 2009. godine, Ustavni sud konstatuje da činjenica da je imenovani sudija bio i predsednik veća u određenoj fazi prvostepenog postupka nije bila razlog za njegovo isključenje iz postupka odlučivanja o žalbi podnositeljke ustavne žalbe, ali da je to svakako okolnost koja je mogla dov esti u sumnju njegovu nepristrasnost. Kao što je već izneto, u takvom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima , pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Bitno je samo da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom .

Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je sudija R. K. vodio postupak pred prvostepenim sudom, i to u periodu od njegovog iniciranja (podnošenja tužbe) do 1. januara 2010. godine, u kome nijednom nije presudio, ne upućuje apriroi na zaključak da je on ima o formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva podnosi teljke ustavne žalbe pre nego što je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu od 22. februara 2011. godine postala predmet ispitivanja veća Apelacionog suda u Beogradu u čijem radu je on učestvovao. Izuzev navedene okolnosti, u ustavnoj žalbi se ne iznosi nijedna druga tvrdnja iz koje bi se mogao izvesti zaključak da je sudija R. K, u periodu dok je postupak vodio kao predsednik veća prvostepenog suda, na direktan ili indirektan način iskazao ili nagovestio određeni stav o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno, prejudicirao ishod spora, što bi moglo imati za posledicu da se kod podnositeljke ustavne žalbe jave objektivni razlozi za sumnju u nepristrasnost žalbenog suda u pogledu njegovog sastava. Ustavni sud ukazuje da je u presudi Evropskog suda za ljudska prava Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine, okolnost da je jedan te isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila dovoljna da taj sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Evropski sud je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva. Prema tome, ukoliko okolnosti konkretnog slučaja ne čine u dovoljnoj meri verovatnim da je sudija žalbenog veća imao formiran stav o meritumu određenog spora pre nego što je odluka suda prvog stepena postala predmet odlučivanja tog veća u postupku po žalbi, Ustavni sud nalazi da se ne može govoriti o povredi prava na nepristrasan sud, kao jedne od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

5.2. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. st. 1. i 3. Ustava, kojima se ukazuje na proizvoljnost zaključka parničnih sudova da nije postojala obaveza tuženog da podnositeljku ustavne žalbe vrati na radno mesto na kome je do otkaza radila, te da su u istom periodu na tom radnom mestu zaposlene dve nove radnice, čime je, pre svega, njoj uskraćeno pravo na jednaku dostupnost radnih mesta, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti ovih navoda , treba utvrditi da li je primena materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je sporni Ugovor o radu broj 01-08899/10191 od 23. novembra 2006. godine tuženi sa podnositeljkom ustavne žalbe zaključio u postupku dobrovoljnog izvršenja pravnosnažne i izvršne presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 899/02 od 30. novembra 2004. godine, kojom je obavezan da podnositeljku ustavne žalbe vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu iz 2005. godine (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva . Pored toga što navedena izvršna isprava nije sadržala obavezu tuženog da podnositeljku, nakon vraćanja na rad, rasporedi na radno mesto na kome je do nezakonitog otkaza radila, Ustavni sud konstatuje da ni odredbama ZOR takva obaveza nije bila propisana za poslodavca, već samo da zaposlenog, na njegov zahtev, vrati na rad. S tim u vezi, navodi podnositeljke, kako Ustavni sud zaključuje, posledica su njenog pogrešnog tumačenja odredaba ZOR kojima su bile regulisane pravne posledice nezakonitog otkaza.

Poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i obavezivanje poslodavca izvršnom sudskom ispravom da zaposlenog vrati na rad, po shvatanju Ustavnog suda, predstavlja novonastalu okolnost za poslodavca, naročito u situaciji u kojoj je statusni radni spor trajao neko izvesno vreme. Drugim rečima, velika je verovatnoća da su tokom trajanja radnog spora kod poslodavca nastupile organizacione promene (npr. izmena sistematizacije radnih mesta ukidanjem poslova ili smanjenjem broja izvršilaca na određenim poslovima). S tim u vezi, neophodno je da poslodavac u takvoj situaciji na odgovarajući način reaguje, utoliko što će pristupiti obezbeđivanju uslova za izvršenje pravnosnažne i izvršne sudske presude. To, po mišljenju Ustavnog suda, neretko može podrazumevati i prilagođavanje akta o sistematizaciji toj novonastaloj okolnosti, kao što je u konkretnom slučaju reč. Pitanje na koje radno mesto će zaposleni biti vraćen je stvar celishodnosti i procene samog poslodavca, uz jedino ograničenje da to radno mesto odgovara stručnoj spremi i radnoj sposobnosti zaposlenog. Pored toga, Ustavni sud smatra da je pitanje pravne tehnike da li će poslodavac izvršenju sudske odluke pristupiti kroz izmenu ugovorenih uslova rada ili zaključenjem potpuno novog ugovora o radu. Obaveza poslodavca je, po shvatanju Ustavnog suda, izvršena samom ponudom za zaključenje ugovora za rad na odgovarajućem radnom mestu, na koji način poslodavac jasno iskaz uje svoju spremnost da ispuni obavezu vraćanja zaposlenog na rad.

Ustavni sud je imao u vidu i tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da su u vreme njenog vraćanja na rad, na radnom mestu na kome je ona radila u periodu do nezakonitog otkaza, zaposlene dve nove radnice, što implicira na to da je tuženi imao mogućnost da i nju rasporedi na tom radnom mestu, ali nalazi da je ista bez uticaja, imajući u vidu stanovište izraženo u prethodnom stavu, a posebno da ova tvrdnja u parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi nije dokazana.

Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 654/12 od 3. oktobra 2013. godine nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 3. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti