Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog protivrečne sudske prakse najvišeg suda u identičnim pravnim situacijama bez obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N. G. iz V , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N. G. i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 827/10 od 5. maja 2011 . godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 827/10 od 5. maja 2011 . godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 114/09 od 21. jula 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N. G. iz V. podnela je 5. oktobra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 827/10 od 5. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu označenog ustavnog prava podnositeljka zasniva na tvrdnji da je revizijski sud u „istoj vrsti spora i identičnoj pravnoj situaciji“ donosio različite odluke. U prilog iznetom dostavila je presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 804/10 od 27. oktobra 2010. godine. Istakla je da se u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 827/10 od 5 maja 2011 . godine i navedenoj presudi koju je priložila kao dokaz o nejednakom postupanju Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 804/10 od 27. oktobra 2010. godine odlučivalo o preobražaju radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme po tužbama lica koja su bila u „identičnoj pravnoj situaciji“, samo što su bili zaposleni kod različitih poslodavaca. Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 804/10 od 27. oktobra 2010. godine preinačene su presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 159/09 od 21. jula 2009. godine i Opštinskog suda u Valjevu P1. 766/08 od 16. marta 2009. godine, tako što je poništeno rešenje tuženog - preduzeća „N. S.“ DOO iz V. broj 515/08 od 28. novembra 2008. godine i utvrđeno da je tužilja L. N. od 1. decembra 2008. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme. Istom presudom tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad i da joj prizna sva prava iz radnog odnosa počev od 1. decembra 2008. godine. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je u postupku utvrđeno: da je tužilja sa tuženim zaključila ugovor od radu broj 07 od 7. juna 2007. godine, na određeno vreme, za obavljanje poslova poslovni administrator, kojim je određeno da će radni odnos trajati dok postoji povećan obim posla, a najduže do 6. decembra 2007. godine; da je za isto radno mesto tužilja zaključila ugovor o radu broj 662/07 od 1. decembra 2007. godine, dok postoji povećan obim posla, a najduže do 31. maja 2008. godine; da je rešenjem tuženog od 31. maja 2008. godine tužilji otkazan ugovor o radu i da joj je prestao radni odnos na poslovima poslovni administrator; da je tužilja sa tuženim 1. juna 2008. godine zaključila ugovor o radu broj 142/08 za obavljanje poslova poslovni sekretar za period od 1. juna 2008. godine dok postoji povećan obim posla, a najduže do 30. novembra 2008. godine; da je rešenjem tuženog od 28. novembra 2008. godine tužilji otkazan ugovor o radu broj 142/08 od 1. juna 2008. godine i da joj je radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan prestao sa 30. novembrom 2008. godine. Dalje je navedeno da su nižestepeni sudovi zaključili da je osporeno rešenje od 28. novembra 2008. godine zakonito, jer se rok trajanja radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme iz člana 37. stav 1. Zakona o radu računa od 31. maja 2008. godine, kada je tužilji rešenjem tuženog, koje ona nije pobijala u roku od 90 dana, prestao radni odnos, pa kako do 30. novembra 2008. godine nije proteklo 12 meseci, to nema osnova za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Tačnije, prema stavu nižestepenih sudova, donošenjem rešenja tuženog od 31. maja 2008. godine, koje je konačno i pravnosnažno, prekinut je rok trajanja radnog odnosa tužilje kod tuženog, iz kog razloga je, prema oceni nižestepenih sudova osporeno rešenje od 28. novembra 2008. godine zakonito. Prema nalaženju revizijskog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova je neprihvatljiv. U vezi sa izloženim, revizijski sud je ukazao da je tužilja od 7. juna 2007. godine do 30. novembra 2008. godine bez prekida bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu više ugovora o radu zaključenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla. Suprotno stavu nižestepenih sudova, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, činjenica da tužilja nije pobijala rešenje tuženog od 31. maja 2008. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu zaključen 1. decembra 2007. godine, ne znači da je 31. maja 2008. godine došlo do prekida roka od 12 meseci, propisanog odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu. Polazeći od sadržine odredbe člana 175. stav 1. Zakona o radu, revizijski sud je istakao da je rešenjem tuženog od 31. maja 2008. godine samo konstatovan prestanak radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan budući da je to rešenje deklaratorne prirode, jer i da nije doneto, tužilji bi prestao radni odnos zbog isteka roka za koji je zasnovan. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rok propisan odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu nastavio je da teče sve do donošenja rešenja od 28. novembra 2008. godine, pa kako je tužilja kod tuženog u radnom odnosu bila neprekidno od 7. juna 2007. godine do 30. novembra 2008. godine, duže od 12 meseci, ima se smatrati da je od 1. decembra 2008. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 827/10 od 5. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 114/09 od 21. jula 2009. godine kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 63/09 od 5. marta 2009. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj 50322 od 25. juna 2008. godine, da se utvrdi da se tužilja nalazi u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 1. jula 2008. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad uz priznavanje svih prava iz radnog odnosa počev od 1. jula 2008. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na određeno vreme na radnom mestu proizvodni radnik III na osnovu ugovora o radu od 20. oktobra 2006. godine, sa trajanjem do 19. decembra 2006. godine, ali je posle zaključenja ovog ugovora i stupanja tužilje na rad utvrđeno da se ona nalazila u radnom odnosu kod drugog poslodavca kod koga joj je radni odnos po sporazumu prestao sa 31. oktobrom 2006. godine; da je tuženi sa tužiljom zaključio novi ugovor o radu na određeno vreme počev od 1. novembra 2006. godine do 19. decembra 2006. godine za isto radno mesto, a zarada za oktobar mesec joj je isplaćena po osnovu ugovora o delu; da je po isteku ugovora od 1. novembra 2006. godine, tuženi doneo rešenje o prestanku radnog odnosa sa 19. decembrom 2006. godine, koje je tužilja primila istog dana; da je tužilja sa tuženim ponovo zaključila novi ugovor o radu na određeno vreme počev od 20. decembra 2006. godine do 28. februara 2007. godine i sve tako do poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme počev od 1. aprila 2008. godine do 30. juna 2008. godine; da svaki tako zasnovan radni odnos po osnovu zaključenih ugovora je prestajao po osnovu rešenja tuženog, po isteku roka na koji je zasnovan radni odnos; da je osporenim rešenjem tuženog od 25. juna 2008. godine utvrđeno da tužilji radni odnos kod tuženog prestaje sa 30. junom 2008. godine zbog isteka roka za koji je zasnovan, nakon čega tužilja nije više radila na svom radnom mestu; da je utvrđeno i da je dolazila u preduzeće, ali da joj tuženi nije dozvolio da obavlja rad. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ocenio pogrešnim zaključak prvostepenog suda da je došlo do preobražaja radnog odnosa tužilje iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom na to da tužilja nije kod tuženog posle zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme radila duže od pet dana bez zaključenog novog ugovora o radu, a posle isteka svakog ugovora na određeno vreme, jer je tuženi donosio rešenja o prestanku radnog odnosa zbog proteka roka za koji je radni odnos bio zasnovan; da prema odredbi člana 37. stav 4. Zakona o radu, radni odnos na određeno vreme, postaje radni odnos na neodređeno vrem, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj, odnosno tužilja nije radila pet radnih dana po isteku rokova za koje je imala zaključene ugovore o radu; da nije došlo ni do preobražaja radnog odnosa tužilje iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu odredbe člana 37. stav 1. navedenog zakona, bez obzira na činjenicu što je tužilja kod tuženog radila duže od godinu dana, jer je tuženi posle isteka svakog ugovora o radu donosio rešenja o prestanku radnog odnosa tužilje zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan, te su sva ta rešenja postala konačna i pravnosnažna, jer ih tužilja nije osporavala u sudskom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene revizijske presude između ostalog, naveo da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno dugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja i za utvrđenje da se tužilja nalazi u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 1. jula 2008. godine, uz obavezivanje da je tuženi vrati na rad i prizna joj sva prava iz radnog odnosa počev od 1. jula 2008. godine. Naime, Vrhovni kasacioni sud je dalje konstatovao da je odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano da se radni odnos na određeno vreme zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, da tako zasnovan radni odnos u smislu stava 4. istog člana postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos, te da stoga, radni odnos u konkretnom slučaju nije prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, jer nisu ispunjeni uslovi za njegov preobražaj u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu, a faktički rad tužilje u spornom periodu ne priračunava se vremenu rada tužilje kod tuženog.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, takođe, poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, te krećući se u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je zaključio da se podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna osporenom revizijskom odlukom, u suštini, žali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je kao dokaz za navedenu povredu prava dostavila revizijsku presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 804/10 od 27. oktobra 2010. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembr a 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, od 29. maj a 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februar a 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van de Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni ar gumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke'', od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 114/09 od 21. jula 2009. godine kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 63/09 od 5. marta 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj 50322 od 25. juna 2008. godine, da se utvrdi da se tužilja nalazi u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 1. jula 2008. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad, uz priznavanje svih prava iz radnog odnosa počev od 1. jula 2008. godine.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom ovoga suda i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što revizijski sud nije naveo konkretne razloge, u smislu podatka da je tužilja tri puta zaključivala ugovore o radu na određeno vreme koji su otkazivani rešenjima tuženog, ostale bitne činjenice koje se odnose na vreme koje je tužilja provela na radu kod tuženog i datume donošenja navedenih akata, zbog kojih nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu. Naime, posredno se zaključuje da je stav revizijskog suda da, u konkretnom slučaju, nema kontinuiteta u radnom odnosu tužilje u periodu od 1. novembra 2006. godine do 30. juna 2008. godine, jer tužilja nije tražila sudsku zaštitu protiv rešenja od 25. juna 2008. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu od 1. aprila 2008. godine do 30. juna 2008. godine.

Ustavni sud je imao u vidu da je u revizijskoj presudi Rev.II 804/10 od 27. oktobra 2010. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz drugačijeg postupanja najvišeg suda po istom pravnom pitanju , Vrhovni kasacioni sud zaključio da okolnost da tužilja nije pobijala rešenje od 25. juna 2008. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu od 1. decembra 2007. godine ne znači da je 31. maja 2008. godine došlo do prekida roka od 12 meseci propisanog članom 37. stav 1. Zakona o radu. Naime, polazeći od sadržine odredbe člana 175. stav 1. Zakona o radu, revizijski sud je istakao da je rešenjem tuženog od 31. maja 2008. godine samo konstatovan prestanak radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan budući da je to rešenje deklaratorne prirode, jer i da nije doneto, tužilji bi prestao radni odnos zbog isteka roka za koji je zasnovan. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rok propisan odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu nastavio je da teče sve do donošenja rešenja od 28. novembra 2008. godine, pa kako je tužilja kod tuženog u radnom odnosu bila neprekidno od 7. juna 2007. godine do 30. novembra 2008. godine, duže od 12 meseci, ima se smatrati da je od 1. decembra 2008. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, te je revizijski sud zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu.

Ustavni sud je u Odluci Už-404/2011 od 12. februara 2014. godine ocenio da je navedena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 804/10 od 27. oktobra 2010. godine zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava.

Iz izloženog sledi da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, odlučujući o tužbenim zahtevima za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme i primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, tj. o bitno sličnom činjeničnom i istom pravnom pitanju, u osporenoj presudi zauzeo različit stav od stava zauzetog o istim pitanjima u presudi RevII 804/10 od 27. oktobra 2010. godine. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da su u osporenoj presudi u potpunosti izostali razlozi i obrazloženje zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud promenio svoj stav povodom iste pravne situacije.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 827/10 od 5. maja 2011. godine i odredio da isti sud dones e novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv p resude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 114/09 od 21. jula 2009. godine.

Imajući u vidu da će o reviziji podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, koje jemči član 36. stav 1. Ustava, biti ispitana pred nadležnim sudom, Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u ovom delu.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.