Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja prigovora za ubrzanje postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je Apelacioni sud odbacio prigovor za ubrzanje postupka kao nedozvoljen, iako je postupak okončan tek nakon podnošenja prigovora. Ovakva primena prava ocenjena je kao arbitrerna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Žarkovića, Bojana Žarkovića i Milana Žarkovića, svih iz Dušmanića kod Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Žarkovića, Bojana Žarkovića i Milana Žarkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1103/11 od 28. marta 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1103/11 od 28. marta 2012. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena izjavi la protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 7560/10 od 21. februara 2011. godine.

3. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Žarković i drugi podnosioci označeni u uvodu i tački 1. izreke, podneli su, 7. juna 2012. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 11. oktobra 2012. godine, protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1103/11 od 28. marta 2012. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na život, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21. i 24, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, podnosioci navode da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njihov zahtev za naknadu štete zbog smrti bliske osobe sa obrazloženjem da nisu dokazali u čemu se ogleda nezakonit i nepravilan rad organa tužene, kao ni to da je opasna delatnost bila uzrok štete. Po mišljenju podnosilaca, tužena, kao organizator opasne delatnosti, za štetu odgovara bez obzira na krivicu, po osnovu objektivne odgovornosti, zbog čega nije bilo mesta pozivanju drugostepenog suda na neispunjenost uslova koji se odnose na deliktnu odgovornost, budući da je smrt njihovog srodnika direktna posledica opasne delatnosti koju tužena obavlja. S tim u vezi, ističu i da je organ tužene u dopisu od 20. januara 2006. godine priznao da je objektivno odgovoran za nastupelu štetnu posledicu, ali da je drugostepeni sud ovu činjenicu namerno prećutao. Iznete razloge dovode u vezu i sa tvrdnjom o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku jer smatraju da osporena presuda ne sadrži obrazloženje koje bi pojasnilo iz kojih razloga, na osnovu kojih dokaza i kakvog činjeničnog stanja je odbijen njihov tužbeni zahtev. Takođe navode da im je zbog četvorogodišnjeg trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava iz člana 24. Ustava obrazlažu time da je odbijanjem zahteva za naknadu štete obezvređen život njihovog pokojnog srodnika, a kao dokaz različitog postupanja sudova dostavljaju dve drugostepene i dve prvostepene presude i rešenje revizijskog suda. Pored toga, ističu da su diskriminisani u odnosu na tuženu Republiku Srbiju zbog činjenice da su fizička lica koja ne vrše javna ovlašćenja. Predlažu da Ustavni sud utvrdi da su im osporenom presudom povređena navedena ustavna načela i prava, poništi osporeni akt i utvrdi im pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1103/11 od 28. marta 2012. godine preinačena je odluka Osnovnog suda u Leskovcu P. 7560/10 od 21. februara 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smrti bliske osobe. Apelacioni sud je u obrazloženju svoje presude ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je pok. Radoman Žarković, sin, odnosno brat tužilaca, u toku 2005. godine bio na odsluženju vojnog roka u Leskovcu, VP 4445/5-7; da je 30. juna 2005. godine po redovnom zaduženju raspoređen na osmatračko mesto "Devojkin kamen"; da su vojnici, koji su se nalazili u karauli, oko 8,25 časova čuli pucanj, nakon čega su u osmatračnici našli beživotno telo pok. Radomana Žarkovića; da je povodom ovog događaja sud izvršio uviđaj i da je na osnovu sprovedenog veštačenja utvrđeno da je smrt nastupila usled povreda nanetih dejstvom projektila ispaljenog iz ručnog vatrenog oružja, kojim je pok. Radoman Žarković bio zadužen; da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Leskovcu sprovedeno kriminalističko-tehničko i balističko veštačenje na okolnost utvrđivanja uzroka smrti pok. Radomana Žarkovića; da je komisija veštaka Instituta za sudsku medicinu dala mišljenje da se radi o suicidu; da je u rešenju OJT u Nišu od 28. decembra 2005. godine navedeno da pok. Radoman Žarković nije bio kažnjavan i da je bio disciplinovan vojnik; da se psiholog A.S. izjasnio da motiv samoubistva nije jasan i da je ključ za razumevanje motiva u porodičnom i intimnom životu; da je u izveštaju psihologa VP 6002 navedeno da pok. Radoman Žarković nije iskazao potrebu za savetodavnim psihološkim tretmanom, niti je na iste bio upućivan od strane starešine; da se iz izveštaja ambulanti u Zaječaru, Leskovcu i Prokuplju vidi da nije lečen na neuropsihijatrijskim odeljenjima, ali da njegova majka jeste; da je zbog nedostatka dokaza, rešenjem OJT u Nišu odbačena krivična prijava protiv N.N. lica (pripadnika VP 4445/7) zbog krivičnog dela navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu; da se iz izveštaja Ministarstva odbrane od 20. januara 2006. godine vidi da su protiv starešina pok. Radomana Žarkovića preduzete disciplinske i druge mere, uključujući i udaljenje sa dužnosti zbog njihove objektivne odgovornosti. Pozivajući se na odredbe čl. 172, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, te član 223. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud je zaključio da tužioci, koji su, kako se dalje navodi, morali da dokumentuju konkretne propuste ili učinjene povrede i da dokažu uzročno-posledičnu vezu između nepravilnog/nezakonitog rada organa tužene Republike Srbije i štetnog događaja, nisu dokazali u čemu se ogleda nezakonit i nepravilan rad organa tužene, kao ni to da je opasna delatnost bila uzrok nastanka štete. Obrazlažući stanovište da tužena nije odgovorna za štetu, drugostepeni sud dalje ističe da, i pored toga što vršenje stražarske službe u mirnodopskim uslovima predstavlja opasnu delatnost, u konkretnom slučaju, ne postoji direktna uzročno-posledična veza između smrti pok. Radomana Žarkovića i vršenja pomenute dužnosti, te da na strani tužene nema krivice za štetni događaj budući da je reč o zadesnoj smrti. Takođe, po nalaženju Apelacionog suda, okolnost da su starešinama pok. Radomana Žarkovića izrečene određene mere zbog njihove objektivne odgovornosti, ne znači da je smrt nastupila usled njihovih propusta u obavljanju vojne dužnosti.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2181/10 od 28. oktobra 2010. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja sudova, pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima, bliskim srodnicima vojnika koji je počinio samoubistvo prilikom vršenja stražarske dužnosti za vreme odsluženja vojnog roka u VP 4796/6 Leskovac, naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu. U ovom slučaju, Apelacioni sud u Nišu je oceno da se odgovornost tužene zasniva na odredbama čl. 172, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima jer obavljanje stražarske dužnosti u okviru služenja vojnog roka, kojom prilikom se nosi vatreno oružje, predstavlja opasnu delatnost koju organizuje i vrši tužena. Pored toga, u obrazloženju ove presude je navedeno da je iz dopisa Ministarstva odbrane od 20. januara 2006. godine utvrđeno da su pojedine starešine organa tužene objektivno odgovorne za stradanje, pored drugih lica, i tužiočevog sina, zbog čega su protiv njih preduzete zakonom predviđene disciplinske mere, uključujući i udaljenje sa dužnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5735/10 od 12. decembra 2011. godine, koja je takođe dostavljena kao dokaz o različitom postupanju sudova, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima - bliskim srodnicima vojnika do čije je nasilne smrti došlo za vreme služenja vojnog roka, naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu. Apelacioni sud u Beogradu je stao na stanovište da je tužena objektivno odgovorna za štetu jer obavljanje straže u okviru redovnog odsluženja vojnog roka predstavlja opasnu delatnost, istovremeno ocenivši da nema osnova za oslobođenje tužene od odgovornosti s obzirom na to da je do smrtnog ishoda došlo pod nerazjašnjenim okolnostima (sprovedenim istražnim radnjama nije utvrđeno na koji način je stradao pok. vojnik), a tužena nije dokazala da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari i čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći. Zaključak o tome da je do smrtnog ishoda došlo pod nerazjašnjenim okolnostima, drugostepeni sud je obrazložio time da je, s jedne strane, prema nalazu veštaka Instituta za sudsku medicinu - pok. vojnik sam sebi mogao da nanese povrede pucajući iz oružja, a da s druge strane, prema balističkom veštačenju - tragovi barutnih čestica na njegovim rukama i odeći nisu nađeni.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1067/11 od 2. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene Republike Srbije izjavljena protiv drugostepenog rešenja o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka, dok za presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1263/08 od 7. aprila 2008. godine i P. 4745/07 od 11. decembra 2007. godine (od kojih je jedna doneta na osnovu priznanja) nije dostavljen dokaz da su bile predmet ispitivanja višeg suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i

da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

Zakonom o vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br oj 7/05), koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja, bilo je propisano: da vojno lice koje u vršenju službe ili u vezi sa vršenjem službe povredi vojnu disciplinu odgovara za disciplinsku grešku ili disciplinski prestup (član 159.); da se povredom vojne discipline smatra postupanje vojnog lica koje je protivno obavezi vršenja vojne dužnosti ustanovljenoj zakonom, pravilima službe i drugim propisima, naređenjima i drugim aktima nadležnih starešina koja se tiču službe, a naročito nepreduzimanje potrebnih mera za čuvanje života i zdravlja poverenih ljudi, za osiguranje ili održavanje u ispravnom stanju objekata, predmeta i sredstava koji služe borbenoj gotovosti i za uredno snabdevanje jedinice, odnosno ustanove (član 160. stav 1. tačka 6)).

Odredbama člana 223. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 3.) .

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje suštinski svode na tvrdnje o proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređen institut naknade štete, te o navodno namernom zanemarivanju činjenica koje su od uticaja za rešenje spornog odnosa i odsustvu obrazloženja u pogledu razloga na kojima se odluka zasniva, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada sudske odluke nisu na dovoljno jasan i razumljiv način obrazložene ili kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak toga suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena. Prema stanovištu ESLjP domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine).

Imajući u vidu obrazloženje osporenog akta, te navode ustavne žalbe, Ustavni sud pre svega smatra neophodnim da konstatuje da tvrdnja podnosilaca o "namernom prećutkivanju" sadržine dopisa Ministarstva odbrane od 20. januara 2006. godine od strane drugostepenog suda nije tačna. Naime, obrazloženje osporene presude sadrži ocenu suda o značaju činjenica navedenih u pomenutom dopisu u pogledu postojanja odgovornosti tužene za štetu. Ostavljajući po strani navedenu tvrdnju podnosilaca, te uzimajući u obzir da podnosioci, osim što insistiraju na tome da okolnosti konkretnog slučaja upućuju na zaključak o objektivnoj odgovornosti tužene, smatraju i da sadržina dopisa Ministarstva odbrane potvrđuje odgovornost tužene, iz kojih razloga je za njih neprihvatljiva argumentacija suda o neosnovanosti njihovog tužbenog zahteva, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, potrebno odgovoriti na pitanje da li se način na koji je drugostepeni sud primenio odredbe merodavnog prava i s tim u vezi dao obrazloženje razloga na kojima je zasnovao svoju odluku, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje.

Pre svega, Ustavni sud konstatuje da se osporena odluka o odbijanju zahteva za naknadu štete zbog smrti bliske osobe zasniva na dva razloga: prvom - nepostojanju uzročno posledične veze između smrti pok. Radomana Žarkovića i vršenja stražarske dužnosti (koju je sud kvalifikovao kao opasnu delatnost) budući da je reč o samoubistvu, i drugom - odsustvu krivice tužene za njegovu smrt jer podnosioci kao tužioci, nisu dokazali konkretne propuste ili učinjene povrede, niti postojanje uzročno-posledične veze između nepravilnog/nezakonitog rada organa tužene i štetnog događaja, pri čemu je ocenjeno da okolnost da su starešinama pok. Radomana Žarkovića izrečene određene mere zbog objektivne odgovornosti za štetni događaj ne znači da je smrt nastupila usled njihovih propusta u obavljanju vojnih dužnosti.

Polazeći od razloga na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da Zakon o obligacionim odnosima razlikuje dva osnova odgovornosti za štetu - odgovornost po osnovu krivice (subjektivna) i odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna), pri čemu obaveza naknade štete nastaje kada su kumulativno ispunjene sledeće pretpostavke: da je šteta nastupila i da postoji uzročna veza između štete i štetnikove radnje ili propuštanja, kada je u pitanju subjektivna odgovornost, odnosno da šteta potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti, u slučaju objektivne odgovornosti. Za subjektivnu odgovornost potrebno je da postoji i krivica štetnika - da je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom, dok se za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara bez obzira na krivicu jer se odgovornost zasniva na stvorenom riziku. Dalje, Ustavni sud konstatuje da pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava, ako zakonom nije drukčije određeno. S druge strane, prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postojanje krivice za nastalu štetu je osnov naknade, a na štetnikovoj strani je zakonska pretpostavka o krivici. Dakle, na štetniku je teret dokazivanja da je isključena njegova odgovornost za događaj iz kog je šteta proistekla, dok je oštećeni taj koji mora dokazati da je šteta prouzrokovana. U slučaju da je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnošću, važi pretpostavka uzročnosti da šteta potiče od te stvari, odnosno delatnosti. Ove zakonske pretpostavke u slučaju opasne delatnosti, odgovorno lice se može osloboditi ako dokaže da je šteta nastala radnjom oštećenog ili trećeg lica. Kada je reč o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pitanje pravne prirode odgovornosti države za nepravilan/nezakonit rad njenih organa, po nalaženju Ustavnog suda, u suštini predstavlja odgovornost za radnje ili propuštanja koja počine službena lica u vršenju službenih ovlašćenja, odnosno lica koja nastupaju u funkciji državnog organa.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu prvi razlog na kojem se zasniva osporena presuda, Ustavni sud nalazi da je načelno ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda o neispunjenosti uslova za odgovornost po osnovu rizika u slučaju nepostojanja uzročno-posledične veze i vršenja opasne delatnosti. Ovo stoga, što samo postojanje opasne delatnosti u situaciji kada je oborena zakonska pretpostavka o uzročnosti ne može dovesti do odgovornosti za štetu. Međutim, ono što je za Ustavni sud sporno sa aspekta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a na šta podnosioci takođe ukazuju pozivajući se na sadržinu dopisa organa tužene, odnosi se na obavezu suda da svoju odluku obrazloži na taj način da navede jasne i argumentovane razloge na kojima ju je zasnovao. Naime, argumentacija drugostepenog suda za zaključak da tužena za štetni događaj ne odgovara ni po osnovu krivice zasniva se na oceni tog suda da okolnost "što su vojnim starešinama koji su bili pretpostavljeni vojniku Radomanu Žarkoviću izrečene određene mere, kako se u izveštaju komandanta jedinice navodi, zbog njihove objektivne odgovornosti, ne znači da je smrt vojnika nastupila usled njihovih propusta u obavljanju vojnih dužnosti", budući da je reč o samoubistvu. Po nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni sud je obrazlažući svoju ocenu o neodgovornosti tužene na opisani način, propustio da objasni tj. da navede razloge na osnovu čega je došao do zaključka da radnje, zbog kojih su vojnim starešinama izrečene određene mere, nisu propusti u obavljanju vojne dužnosti koji su doveli do štetnog događaja, budući da u obrazloženju osporene presude nema nijedne reči o tome o kojim i kakvim radnjama i merama se radi. Ovo utoliko pre, što je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke naveo da se iz dopisa Ministarstva odbrane od 20. januara 2006. godine "utvrđuje da je u ovom slučaju kada je stradao sada pok. Radoman, stručne službe tuženika su utvrdile da su pojedine starešine objektivno odgovorne za ovaj nemili događaj i da su protiv njih preduzete disciplinske i druge mere uključujući i udaljenje sa dužnosti, što jasno potvrđuje da je tuženik odgovoran za nastalu štetu i posledice koje su proistekle".

Stoga, po oceni Ustavnog suda, ovako manjkavo i šturo obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava jer za donetu odluku nisu dati dovoljno jasni i argumentovani, pa samim tim ni ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1103/11 od 28. marta 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepen e presude, kako bi nadlež an sud ponovo odlučio o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 7560/10 od 21. februara 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odluč io kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova poslednje instance u isto vetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da rešenje revizijskog suda, dve prvostepene i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5735/10 od 12. decembra 2011. godine ne mogu biti dokazi o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava . Naime, za priložene prvostepene presude nije dostavljen dokaz da su bile predmet preispitivanja u žalbenom postupku, a revizijsko rešenje je doneto u postupku u kojem se odlučivalo o ispunjenosti procesnog uslova za ponavljanje postupka. U odnosu na presudu Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud konstatuje da, iako se radi o istoj pravnoj stvari, iz obrazloženja dostavljene presude se ne može izvesti zaključak o postojanju činjenične istovetnosti između drugostepene presude koja se osporava ustavnom žalbom i dostavljene presude. Ovo stoga što iz priložene presude proizlazi da je do smrti vojnika na odsluženju vojnog roka došlo pod nerazjašnjenim okolnostima, dok je u postupku okončanom osporenom presudom utvrđeno da je reč o samoubistvu. S druge strane, Ustavni sud konstatuje da su se podnosioci ustavne žalbe nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u parnici koja je okončana presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2181/10 od 28. oktobra 2010. godine , a kojom je, za razliku od drugostepene presude koja se osporava ustavnom žalbom, pravnosnažno obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima, bliskim srodnicima vojnika koji je počinio samoubistvo prilikom vršenja stražarske dužnosti za vreme odsluženja vojnog roka, naknadi štetu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da je u situacijama kada je kao dokaz različitog postupanja sudova dostavljena samo jedna sudska odluka, smatrao da se ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, te da jedna različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda prava na jednaku zaštitu prava, odnosno prava na pravnu sigurnost (videti , pored drugih , rešenja Ustavnog suda Už- 8808/2012 od 23. januara 2014. godine i Už-2961/2012 od 9. decembra 2014. godine). Isti stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava (vidi: presudu Vučković i drugi protiv Srbije, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.) .

U pogledu tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava kojim se, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju,Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod o tome da je podnosiocima uskraćeno pravo na izjavljivanje pravnog leka. Stoga je Ustavni sud ocenio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu prava na pravno sredstvo, što samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Konačno, u situaciji kada je spor okončan u korist države, pozivanje na svojstvo fizičkog lica, samo po sebi ne može predstavljati osnov za tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21. i 36. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje dovoljna da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosi laca ustavne žalbe , pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona,ovaj zahtev odbio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Kako je utvrđena povreda prava na pravično suđenje, to Ustavni sud nije posebno odlučivao o povredi prava na život iz člana 24. Ustava, imajući u vidu da će o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca biti ponovo odlučivano u postupku pred redovnim sudovima.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, a posebno iz zahteva o kome treba da odluči, zaključio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu prava na suđenje u razumnom roku budući da se njihov zahtev odnosi samo na poništaj osporene presude, a ustavna žalba osim konstatacije da je predmetni postupak trajao četiri godine, ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod iz kog bi proizilazilo da postupak nije blagovremeno okončan zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda. Stoga se Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, nije posebno upuštao u ocenu ovog navoda.

10. S obzirom na izneto , Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić