Odluka Ustavnog suda o povredi prava usled dugotrajnog izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine u izvršnom postupku koji je trajao 12 godina. Dosuđena je naknada materijalne štete u visini potraživanja i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Društva sa ograničenom odgovornošću „Dule“ za trgovinu i poslovne usluge iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Društva sa ograničenom odgovornošću „Dule“ za trgovinu i poslovne usluge i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu I. 3057/98, a zatim pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 2044/10, povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – rezdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo sa ograničenom odgovornošću „Dule“ za trgovinu i poslovne usluge iz Niša je 25. oktobra 2010 . godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava na mirno uživanje imovine, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu I. 3057/98, a zatim pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 2044/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno : da je osporeni izvršni postupak, čiji se tok bliže iznosi u ustavnoj žalbi, trajao 12 godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac ostao bez mogućnosti da naplati svoje potraživanje krivicom državnih organa, pre svega, Privrednog suda u Nišu, pa je za podnosioca nastala šteta u iznosu od 967.393,52 dinara; da je nesprovođenjem izvršenja pravnosnažne sudske odluke kojom je dosuđeno novčano potraživanja podnosiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete koju trpi zbog povrede svojih prava i nemogućnosti naplate duga od izvršnog dužnika.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe, te uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu I. 2044/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. septembra 1998. godine podneo Privrednom sudu u Nišu predlog za dozvolu izvršenja na osnovu pravnosnažne i izvršne presude tog suda P. 1096/07 od 4. februara 1998. godine, protiv izvršnog dužnika „ Ei Bull H N“ d.o.o. iz Niša, radi isplate duga po računu broj 1103-7 od 19. decembra 1996. godine u iznosu od 14.584 dinara na ime izvršenih usluga, sa zakonskom zateznom kamatom od 28. decembra 1996. godine do isplate, troškova postupka u predmetu I. 1650/97 u iznosu od 427,50 dinara , sa kamatom počev od 28. februara 1997. godine do isplate i parničnih troškova u iznosu od 3.037 dinara , sa kamatom počev od 16. juna 1998. godine do isplate, i to plenidbom novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika, a ukoliko na računu nema dovoljno sredstava, da se izvršenje sprovede popisom, plenidbom i prodajom osnovnih sredstava ili robe koja se nađe u sedištu, na skladištu ili u prodavnici dužnika.

Privredni sudu u Nišu je dozvolio predloženo izvršenje rešenjem I. 3057/98 od 16. septembra 1998. godine, koje je u oktobru 1998. godine dostavljeno NBJ- Službi platnog prometa Niš.

Kako zbog blokade žiro računa dužnika izvršenje nije sprovedeno, izvršni poverilac je podneskom od 6. januara 2000. godine predložio Privrednom sudu u Nišu da se izvršenje sprovede na pokretnim stvarima dužnika. Izvršni sud je pokušao da izvrši popis pokretnih stvari, ali su ovi pokušaji bili bezuspešni, jer pokretne stvari kod du žnika nisu nađene .

Izvršni poverilac je podneskom od 16. jula 2001. godine predložio Privrednom sudu u Nišu da se potraživanje naplati od dužnikovog dužnika EI HOLDING iz Niša, kao solidarnog dužnika u smislu člana 414. Zakona o preduzećima. Ovaj predlog je prvostepeni izvršni sud odbio rešenjem I. 3057/1998 od 8. oktobra 2003. godine, koje je potvrđeno rešenjem Trgovinskog suda u Nišu IPV I. 83/03 od 11. novembra 2003. godine.

Izvršni poverilac je podneskom od 5. aprila 2002. godine predložio da se izvršenje sprovede popisom i prodajom akcija koje izvršni dužnik poseduje u AIK banci a.d. Niš. Poverilac je zatim više puta urgirao kod prvostepenog suda da se izvršenje sprovede, i to podnescima od 5. aprila 2004. godine, 28. juna 2004. godine, 11. oktobra 2005. godine, 2. novembra 2005. godine i 10. decembra 2005. godine; pošto je 18. oktobra 2005. godine dobio odgovor Centralnog registra hartija od vrednosti da podatke o imaocima hatrija od vrednosti Centralni registar može dostaviti samo sudu, zatražio je od Privrednog suda u Nišu da pribavi potrebne podatke.

Kada je izvršni poverilac dobio podatke o tome da je izvršni dužnik vlasnik tačno određenih akcija AIK banke a.d. Niš, ponovo se obratio sudu podn eskom od 25. novembra 2009. godine i tražio izvršenje na konkretnim akcijama.

Nakon toga, Privredni sud u Nišu je dopisom od 30. novembra 2009. godine obavestio izvršnog poverioca da je predmet uništen, a na njegov zahtev je rešenjem od 25. februara 2010. godine dozvolio obnavljanje predmeta.

Izvršni poverilac je ponovo dostavio predlog za izvršenje na akcijama dužnika u AIK banci 8. marta 2010. godine, a Privredni sud u Nišu se rešenjem I. 122/10 od 18. marta 2010. godine oglasio mesno nenadležnim i ustupio predmet Privrednom sudu u Beogradu na nadležno postupanje.

Pošto je Privredni apelacioni sud u Beogradu rešenjem R. 49/10 od 10. juna 2010. godine odlučio o sukobu mesne nadležnosti koji je izazvao Privredni sud u Beogradu, Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 2044/10 od 30. juna 2010. godine dozvolio promenu sredstva izvršenja i odredio da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom akcija u svojini izvršnog dužnika u AIK banci a.d. Niš.

Izvršni poverilac je naknadno saznao da izvršni dužnik pored 107 akcija, ima još 861 akciju, pa je tražio da se popišu i ove akcije, kako bi se naplatio ceo dug koji je u tom trenutku 19. jula 2010. godine iznosio 927.87,68 dinara, bez troškova izvršnog postupka.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 2044/10 od 15. septembra 2010. godine odredio izvršenje i na ovim akcijama. Izvršni poverilac je na za htev suda dostavio podatke o brokerskoj kući koja je ovlašćena za prodaju akcija.

Dana 29. septembra 2010. godine Privredni sud u Beogradu je doneo rešenje I. 2044/10 kojim je obustavio postupak izvršenja po rešenju o izvršenju tog suda I. 2044/10 od 30. juna 2010. godine i ukinuo sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je postupak obustavljen u smislu odredbi člana 68. Zakona o izvršnom postupku, s obzirom na to da je r ešenjem Privrednog suda u Nišu St. 81/10 od 22. juna 2010. godine otvoren i zaključen postupak stečaja nad izvršnim dužnikom, koji je brisan iz registra Agencije za privredne registre 10. septembra 2010. godine. Rešenje o obustavi postupka izvršenja je dostavljeno podnosiocu 11. novembra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Odredbom član 262. Zakona o izvršnom posutpku („Službeni glasnik RS“; br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je stupio na snagu 8. jula 2000. godine, bilo je propisano da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona , a odredbom člana 4. stav 1. da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, s tim da je i ovaj zakon u članu 5. stav 1. sadržavao odredbu o hitnosti izvršnog post upka.

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak podnošenjem predloga za izvršenje 14. septembra 1998. godine, a da je postupak okončan donošenjem rešenja o obustavi postupka 29. septembra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja predloga podnosioca za dozvolu izvršenja do donošenja rešenja o obustavi postupka proteklo punih 12 godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u ovoj pravnoj stvari nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman pravni interes da se u izvršnom postupku efikasno sprovede traženo izvršenje, kao i da svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju osporenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugo trajanje izvršnog postupka u konkretnom slučaju uzrokovano je prvenstveno neefikasnim i neažurnim postupanjem Privrednog suda u Nišu, koje je bilo u neskladu sa principom hitnosti na kome se zasniva izvršni postupak. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je Privredni sud u Nišu o predlogu izvršnog dužnika od 16. jula 2001. godine za naplatu potraživanja od dužnikovog dužnika odlučio posle dve godine i skoro tri meseca od njegovog podnošenja; da isti sud nakon podnošenja predloga izvršnog poverioca od 5. aprila 2002. godine nije odlučio o podnetom predlogu, uprkos brojnim urgenicijama poverioca, već je predmet greškom uništen, da bi na zahtev poverioca, koji je o tome obavešten dopisom Privrednog suda u Nišu od 30. novembra 2009. godine, bio obnovljen po rešenju tog suda od 25. feburara 2010. godine, a zatim ustupljen Privrednom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom.

Polazeći od napred navedeno g, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Privrednog suda u Beogradu I. 2044/10, ranije predmetu Privrednog suda u Nišu I. 3057/98, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na imovinu, Ustavni sud je utvrdio da je nesprovođenjem izvršenja povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, svako novčano ili drugo imovinsko potraživanje koje neko ima na osnovu izvršne isprave, bilo da je u pitanju pravnosnažna sudska odluka ili sudsko poravnanje ili sa njima izjednačena isprava u pogledu izvršnosti, ulazi u imovinu poverioca. Stoga, nesprovođenje izvršenja na osnovu izvršne isprave predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud naglašava da je isti stav već zauzimao u ranijim odlukama o ustavnim žalbama (videti Odluku u predmetu Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca predstavke, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti presude u predmetima: Kačapor i dr. protiv Srbije od 15. januara 2008. godine, stav 119 , i Burdov protiv Rusije no. 59498/00, stav 40, ECHR 2002-III).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je našao da je ustavna žalba osnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Naime, Evropski sud se u presudi „Grišević i drugi protiv Srbije“ od 21. jula 2009. godine pozvao na ranije donete presude „Kačapor i drugi protiv Srbije“ od 15. januara 2008. godine i „Crnišanin i drugi protiv Srbije“ od 13. januara 2009. godine i ponovo utvrdio da je država odgovorna za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. U presudi je, takođe navedeno, da pošto su dužnici prvog i drugog podnosioca predstavke i sami takva preduzeća, a da je period povraćaja duga do sada trajao između tri godine i devet meseci i pet godina i tri meseca, Evropski sud je našao da državni organi Srbije nisu preduzeli neophodne mere da se presude u pitanju izvrše i nisu dostavili ubedljive razloge za taj propust. Stoga je Evropski sud konstatovao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 6. stav 1. i prava na mirno uživanje imovine , garantovano g članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je obavezao Republiku Srbiju da, pored ostalog, na ime materijalne štete isplati prvom i drugom podnosiocu predstavke iznose dosuđene domaćim pravnosnažnim presudama. Takođe, u predmetu „Milunović i Čekrlić protiv Srbije“ (predstavke broj 3716/09 i 38051/09), Evropski sud za ljudska prava je, ocenjujući dopuštenost predstavki, na zasedanju Veća održanom 17. maja 2011. godine doneo odluku da se predstavke proglase dopuštenim, pri čemu je navedeno da bi u predmetu kao što je predmet podnositeljki predstavki, sveobuhvatna ustavna naknada, pored utvrđivanja povrede gde je to opravdano, trebalo da obuhvati naknadu i pretrpljene materijalne i nematerijalne štete.

Ustavni sud je stoga ocenio da u slučaju kada je izvršni postupak vođen radi namirenja novčanog potraživanja podnosioca ustavne žalbe utvrđenog pravnosnažnom presudom, u kome izvršni sud nije odlučio o predlogu podnosioca za izvršenje na akcijama dužnika punih osam godina, a izvršni dužnik u tom postupku je bilo preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom nad kojim je u toku trajanja osporenog izvršnog postupka otvoren i zatvoren stečajni postupak , saglasno odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09) o posebnom postupku u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje, ustavna naknada, pored utvrđenja povrede prava, treba da obuhvati i naknadu pretrpljene materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe istakao zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama istaknutog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević