Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Kao razloge navodi neaktivnost suda, višestruko ukidanje presuda i složenost spora, te dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, Katarina Manojlović Andrić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . Ž . iz sela S . kod Boljevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Ž . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1232/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Ž . iz s ela S. kod Boljevca je, 20. maja 2014. godine, preko punomoćnika V. Ž, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1232/08.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je još 6. oktobra 1997. godine Opštinskom sudu u Boru podnela tužbu radi utvrđenja svojine i da je postupak pravnosnažno okončan p resudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 968/13 od 20. marta 2014. godine, te da joj je zbog prekomernog trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je naknadu materijalne i nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 35/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 6. oktobra 1997. godine podnela Opštinskom sudu u Boru tužbu za utvrđenje svojine protiv tuženih M.B. i D. B. Predmet je dobio broj P. 1268/97.

Pred Opštinskim sudom u Boru bilo je održano 14 ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršena su veštačenja od strane sudskih veštaka geometra i poljoprivredne struke, dok tri ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Rešenjem Opštinskog suda u Boru P. 1268/97 od 14. aprila 1999. godine prekinut je parnični postupak zbog nastupanja vanrednih događaja u zemlji – ratnog stanja.

Tužilja je 17. jula 1999. godine predložila sudu nastavak postupka zbog prestanka ratnog stanja i sud je zatim nastavio predmetni postupak.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 4. maja 2000. do 3. oktobra 2001. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 838/99 od 25. februara 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, dok je preostali tužben i zahtev od dosuđenog do traženog odbijen kao neosnovan, a rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1373/03 od 29. septembra 2003. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Boru P. 838/99 od 25. februara 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je održano 13 ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke, pribavljeni su određeni izveštaji od Republičkog fonda PIO za poljoprivrednike, dok četiri ročišta nisu održana, i to: jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, jedno iz procesnih razloga, jedno zbog nedolaska veštaka i jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Tuženi su 5. maja 2004. godine podneli protivtužbu i sud nije doneo posebno rešenje da se postupci po tužbi i protivtužbi spajaju.

Tužbeni zahtev je preciziran 26. oktobra 2004. godine.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 1265/03 od 7. juna 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1405/07 od 28. novembra 2008. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Boru P. 1265/03 od 7. juna 2006 . godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku bila su održana tri ročišta , na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušane su parnične stranke. Presudom Opštinskog suda u Boru P. 1232/08 od 13. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je prema tuženima utvrđeno da je tužilja kao zakonski naslednik svojih roditelja pok. M. P. i Lj. P, suvlasnik sa udelom od 13,55% na imovini bliže označenoj u izreci, da su tuženi dužni da tužilji priznaju ovo pravo putem fizičke deobe, i da joj predaju utvrđeni svojinski udeo u državinu, dok je odbijen kao neosnovan višak tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog svojinskog udela od 19,31% na pokretnim i nepokretnim stvarima bliže označenim u izreci ; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su tuženi obavezani da tužilji solidarno isplate novčanu protivvrednost svojinskog udela od 13,55% na pokretnim stvarima bliže navedenim ovim stavom izreke, dok je odbijen kao neosnovan preostali tužben i zahtev za isplatu novčane vrednosti svojinskog udela na navedenim stvarima u delu od 19,31% i opredeljenim novčanim vrednostima, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi solidarno obavežu na isplatu polovine penzije pok. Lj. P, u iznosu od 5.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da se utvrdi da je tužilja zakonski naslednik svojih roditelja sa udelom od 13,55% na katastarskim parcelama i stambenom objektu bliže označenim u izreci; u stavu četvrtom izreke delimično je usvojen protivtužbeni zahtev, pa je tužilja-protivtužena, obavezana da protivtužiocima na ime troškova sahrane, podušja i nadgrobnog spomenika isplati iznos od 56.292,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10309/10 od 29. decembra 2011. godine vraćeni su spisi predmeta P. 1232/08 prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije odlučio o tužbenim i protivtužbenim zahtevima u celosti.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Boru P. 35/12 od 7. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja zakonski naslednik svojih roditelja na katastarskim parcelama i stambenom objektu bliže označenim u izreci; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se tužilja-protivtužena obaveže da protivtužiocima, na ime troškova sahrane, podušja i nadgrobnog spomenika za pok. Lj. P, isplati razliku od usvojenih 56.292,00 dinara i traženih 132 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 968/13 od 20. marta 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tuženih-protivtužilaca i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Boru P. 1232/08 od 13. maja 2009. godine u usvajajućem delu stava prvog njene izreke, osim za određenu katastarsku parcelu i stavu četvrto m njene izreke; u stavu drugom izreke delimično je odbijena žalba tužilje-protivtužene i ista presuda je potvrđena u odbijajućem delu stava drugog njene izreke, u stavu trećem izreke, osim za određenu katastarsku parcelu, stavovima četvrtom i petom njene izreke; u stavu trećem izreke preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke, u usvajajućem delu stava prvog izreke u odnosu na određenu katastarsku parcelu, u usvajajućem delu stava drugog izreke, kao i u odbijajućem delu stava trećeg izreke u odnosu na određenu katastarsku parcelu, tako što je utvrđeno da je tužilja-protivtužena, vlasnik sa još 3,83% na imovini bliže označenoj u izreci, dok je za veće traženje do traženih 19,31% žalba tužilje-protivtužene odbijena kao neosnovana, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje-protivtužene da se utvrdi da je suvlasnik sa udelom od 13,55% na katastarskim parcelama označenim u izreci, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene da se tuženi-protivtužioci obavežu da joj isplate novčanu protivvrednost svojinskog udela od 13,55% od vrednosti pokretnih stvari označenih u izreci, utvrđeno je da je tužilja-protivtužena vlasnik sa 17,38% na određenoj katastarsk oj parcel i, dok je za veće traženje do traženih 19,31% žalba tužilje-protivtužene odbijena kao neosnovana; u stavu petom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje-protivtužene i potvrđena je dopunska presuda Osnovnog suda u Boru P. 35/12 od 7. decembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke; u stavu šestom izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženih-protivtužilaca, izjavljena protiv stava četvrtog presude Opštinskog suda u Boru P. 1232/08 od 13. maja 2009. godine i stava drugog izreke dopunske presude Osnovnog suda u Boru P. 35/12 od 7. decembra 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 6. oktobra 1997. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak ukupno trajao 16 godina i pet meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu odluku doneo nakon četiri godine i četiri meseca od podnete tužbe, a takođe prvostepeni sud u svojoj presudi P. 1232/08 o d 13. maja 2009. godine nije odlučio o tužben im i protivtužbenim zahtevima u celosti, te je na osnovu naloga iz drugostepenog rešenja doneo dopunsku presudu, a što je sve uticalo na duže trajanje predmetne parnice.

Takođe, prvostepeni sud je imao period od godinu i po dana potpune neaktivnosti, kada nije bilo zakazano nijedno ročište (od 4. maja 2000. do 3. oktobra 2001. godine).

Ustavni sud ukazuje da je nerazumno dugom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnositeljku bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetne parnice.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora bio veoma složen jer je sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi , a predmet tužbe i protivtužbe se sastojao od više zahteva. Takođe, u predmetnom postupku je bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, a u cilju njihovog razjašnjenja je bilo potrebno izvesti veći broj dokaza, posebno veštačenjem od strane veštaka različite struke, što ukazuje i na određenu procesnu složenost ove parnice. Međutim ni ova složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od skoro 16 i po godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1232/08 (ranije P. 1268/97), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pružila adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i o postojanju uzročne veze između eventualne štete i radnje organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić