Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1996. godine. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, glavni uzrok je neefikasnost suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “ u stečaju i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7760/04, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13054/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je podnela 25. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7760/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 11. septembra 1996. godine, a prvostepena presuda je doneta nakon jedanaest godina, a drugostepena nakon gotovo četiri godine od donošenja prvostepene presude, da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo povređeno načelo legaliteta, da predmet spora nije bio pravno složen i da podnosilac ničim nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7760/04 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

Istom ustavnom žalbom podnosilac je osporio presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7760/04 od 7. maja 2006. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2625/10 od 30. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članovima 32. i 36. stav 2. Ustava. S obzirom na to da je protiv osporene drugostepene presude izjavljena revizija, te da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o tom delu ustavne žalbe, Ustavni sud je zahtev za odlučivanje o osporenim presudama izdvojio iz ovog predmeta i povodom tog zahteva ustavne žalbe formirao novi predmet Už-4003/2013.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13054/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tri tužene B. N, K. M. i J. D. sve iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 8.657,97 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 8. decembra 1996. godine, a sledeće ročište zakazano za 10. februar 1997. godine, nije održano.

Tužilac je podneskom od 11. novembra 1998. godine povukao tužbu protiv drugotužene i trećetužene, a rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5491/96 od 6. januara 1999. godine je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na ove tužene i da se postupak u odnosu na njih obustavlja.

Nakon toga održano je ročište 8. novembra 2001. godine, a na ročištu od 14. decembra 2001. godine, sud je na predlog tuženog odredio mirovanje postupka počev od 14. decembra 2001. godine.

Podneskom od 18. marta 2002. godine tužilac je predložio nastavak postupka, a na ročištu održanom 31. maja 2002. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5491/96 od 9. decembra 2002. godine je određen prekid postupka.

Tužilac je 28. januara 2004. godine predložio nastavak postupka, a rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5491/96 od 12. januara 2005. godine je određen nastavak postupka i određen je nov broj predmeta P. 191/05. Rešenjem istog suda od 17. januara 2005. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a rešenjem od 19. aprila 2005. godine je ponovno određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka.

Na ročištu održanom 12. januara 2006. godine je ponovo promenjena ličnost sudskog veštaka, kao i rešenjem od 8. februara 2006. godine.

Nakon toga je održano ročište 24. februara 2006. godine, a kako je tužilac tek 24. februara 2006. godine na ime predujma za troškove veštačenje, to su nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni sudu 6. marta 2006. godine.

Ročište zakazano za 31. mart 2006. godine nije održano, zbog nepristupanja uredno pozvanog sudskog veštaka.

Na ročištu održanom 16. maja 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka.

Na ročištu održanom 23. juna 2006. godine je određeno spajanje predmeta P. 191/05 sa predmetom P. 9423/04, s tim da se postupak ubuduće vodi pod brojem predmeta P. 9423/04.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9423/04 od 13. jula 2006. godine je određeno zastajanje sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom Srbije.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7760/04 je određeno spajanje postupka P. 9423/04 sa P. 7760/04, s tim da će se postupak voditi pod brojem P. 7760/04.

Na ročištu održanom 14. decembra 2006. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Ročište zakazano za 1. februar 2007. godine nije održano, zbog neodazivanja sudskog veštaka . Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. marta 2007. godine.

Nakon toga je održano ročište 29. marta 2007. godine, a na ročištu održanom 7. maja 2007. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7760/04 od 7. maja 2007. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena N. B. da mu isplati iznos od 356.950,93 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev do 1. marta 2006. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena B. B. da mu isplati iznos od 868.616,97 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2004. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena L. T. da mu isplati iznos od 500.072,54 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2006. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan t užilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7760/04 od 20. juna 2007. godine je odbijen predlog tužioca za ispravku presude.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4731/07 od 18. novembra 2009. g odine vratio spise predmeta P. 7760/04 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi sprovođenja izviđaja i otklanjanja procesnog nedostatka, jer nije bilo moguće sa sigurnošću utvrditi da li su punomoćja koja su data advokatima za zastupanje tužioca u ovoj pravnoj stvari data od strane ovlašćenog lica, o čemu je sud bio dužan da vodi računa po službenoj dužnosti u skladu sa odredbom člana 98. stav 4. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe i u toku postupka), odnosno člana 92. stav 2. sada važećeg Zakona o parničnom postupku.

Nakon sprovedenih izviđajnih radnji, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2625/10 od 30. avgusta 2010. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7760/04 od 7. maja 2007. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 3682/10 od 20. januara 2011. godine prekinuo postupak po reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2625/10 od 30. avgusta 2010. godine. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je odredbom člana 88. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09 od 16. decembra 2009. godine ), koji je lex specialis u odnosu na Zakon o parničnom postupku, propisano da se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu.

Tužilac je u podneskom od 9. maja 2011. godine, preko Osnovnog suda u Novom Sadu , za Vrhovni kasacioni sud , dostavio obaveštenje stečajnog upravnika o preuzimanju postupka, a navedeni podnesak sa spisima predmeta nije dostavljen Vrhovnom kasacionom sudu, već je spis predmeta arhiviran 17. avgusta 2011. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je do donošenja osporene prvostepene presude postupak trajao deset godina i osam meseci, a do osporene drugostepene presude postupak četrnaest godina i četiri meseca i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak do donošenja drugostepene presude traj e 1 4 godina i četiri meseca i da još uvek nije okončan, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, podnosilac je nakon prekida postupka od 9. decembra 2002. godine, tek nakon godinu dana i to podneskom od 28. januara 2004. godine predložio nastavak postupka. Po određivanju veštačenja 17. januara 2005. godine, tužilac je nakon više rešenja kojim je obavezan da plati predujam na ime veštačenja, navedeni predujam uplatio po proteku više od jedne godine.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon četiri meseca od podnošenja tužbe, da je nakon donošenja rešenja o prekidu postupka od 9. decembra 2002. godine, rešenje o nastavku postupka doneo 12. januara 2005. godine nakon gotovo godinu dana od dana podnošenja predloga tužioca za nastavak postupka od 28. januara 2004. godine. Prvostepeni sud je u periodu od 17. januara 2005. godine do dostavljanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka 6. marta 2006. godine, više puta menjao ličnost sudskih veštaka, radi izvođenja dokaza veštačenjem. Nakon donošenja rešenja o zastajanju sa postupkom od 13. jula 2006. godine, do okončanja postupka pred Vrhovnim sudom Srbije, prvostepeni sud je 6. novembra 2006. godine odredio spajanje parnica P. 9423/04 sa P. 7760/04, a nakon toga je ponovo određeno izvođenje dokaza veštačenjem 14. decembra 2006. godine, a nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu nakon tri meseca. Pored toga, drugostepeni sud je nakon dve godine od dostavljanja spisa predmeta radi odlučivanja o žalbi tužioca doneo rešenje kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji. Osim toga, nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3682/10 od 20. januara 2011. godine kojim se prekida postupak po reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, tužilac je podneskom od 9. maja 2011. godine obavestio revizijski sud, preko prvostepenog , o preuzimanju postupka od strane stečajnog upravnika, ali prvostepeni sud spise predmeta nije dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o reviziji tužioca.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke. Kako predmetni parnični postupak, zapravo, još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se predmetni postupak okonča u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević