Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u dva parnična postupka koja su u prekidu od 2004/2005. godine. Sud nalaže hitno okončanje postupaka i dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocima žalbe u iznosu od po 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Janjić i Zaviše Janjića, oboje iz Sjedinjenih Američkih Država, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Janjić i Zaviše Janjića i utvrđuje da je u parničnim postupcima koji se vod e pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P . 73668/10 i P. 73686/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupci iz tačke 1. okončali u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Gordane Janjić i Zaviše Janjića na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Janjić i Zaviša Janjić, oboje iz Sjedinjenih Američkih Država, su 26. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Živanovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 5. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčen ih članom 32. stav 1 , članom 36. stav 1. i član om 58. st. 1. do 3. Ustava Republike Srbije , u parničnim postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P . 73668/10 i P. 73686/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci 27. marta 2001. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih GP „Dom“ i SZ „Pobeda“, radi utvrđenja prava svojine; da je rešenjem prvostepenog sud a P. 6349/01 od 5. decembra 2004. godine prekinut parnični postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi o pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3922/05, a da je to rešenje potvrdio drugostepeni sud rešenjem Gž. 1567/05 od 23. maja 2005. godine ; da su podnosioci 24. decembra 2002. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih SZ „Pobeda“, AD „Tehnogas“ i R. R, radi poništaja ugovora i predaj e nepokretnosti; da je rešenjem prvostepenog sud a P. 6812/02 od 30. marta 2005. godine prekinut parnični postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi o pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3922/05, a da je to rešenje potvrdio drugostepeni sud rešenjem Gž. 5676/05 od 29. juna 2005. godine ; da u postupku koji se vodio pred Trgovinsk im sud om u Beogradu u predmetu P. 3922/05 podnosioci nisu bili stranke i n isu imali uticaj na njegov tok; da je Evropski sud za ljudska prava, u postupku po predstavci podnosilaca ustavne žalbe, 29. septembra 2009. godine doneo odluku, na osnovu jednostrane deklaracije Vlade Republike Srbije , kojom je prihvaćeno da je u tri parnična postupka, među kojima i u dva postupka koj a se osporava ju ustavnom žalbom, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je prema toj odluci Republika Srbija bila u obavezi da sva tri navedena suđenja završi u razumnom roku; da su 21. decembra 2009. godine podnosioci uputili dopise Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kojima su zahtevali nastavak postupaka u predmetima P. 6349/01 (novi broj predmeta P. 73668/10) i P. 6812/02 (novi broj predmeta P. 73686/10), a 20. aprila 2010. godine su uputili dopis predsedniku Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojim su od njega zahtevali da preduzme sve mere iz njegove nadležnosti kako bi se navedeni postupci nastavili; da do dana podnošenja ustavne žalbe podnosioci nisu primili nikakav poziv, obaveštenje ili odgovor kako od postupajućih sudskih veća, tako i od predsednika suda; da su sudovi drugačije postupali u sličnim sporovima, jer spor između GP „Dom“ i SZ „Pobeda“ nisu uzimali kao razlog za prekid, te su kao dokaz dostavili presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2840/01 od 18. septembra 2001. godine, presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 4069/03 od 18. septembra 2003. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 357/02 od 9. oktobra 2002. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud utvrdi da su im povređena označena prava u navedenim parničnim postupcima, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, naloži prvostepenom sudu da bez odlaganja nastavi predmetne postup ke, te da obaveže Republiku Srbiju da im na ime naknade štete isplati iznos od 200.000 evra.

U podnesku podnosilaca od 5. novembra 2012. godine, pored ostalog, je navedeno: da je Prvi osnovni sud u Beogradu u predmetu P. 73668/10 doneo 13. aprila 2011. godine rešenje, kojim je odbio zahtev podnosilaca za nastavak postupka, te da Viši sud u Beogradu još uvek nije odlučio o žalbi podnosilaca izjavljenoj 21. aprila 2011. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja; da je Prvi osnovni sud u Beogradu u predmetu P. 73686/10 doneo 4. aprila 2011. godine rešenje, kojim je odbio zahtev podnosilaca za nastavak postupka, te da Viši sud u Beogradu još uvek nije odlučio o žalbi podnosilaca izjavljenoj 21. aprila 2011. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja; da je nad GP „Dom“ otvoren stečaj rešenjem St. 390/11 od 20. februara 2012. godine; da je stečajni upravnik prizna o potraživanje podnosilaca u određenom novčanom iznosu pod uslovom da u parničnom postupku ne uspeju da dokažu pravo svojine na spornom stanu, a da su za preostali deo potraživanja upućeni da pokrenu parnicu ili traže nastavak postojećih parnica, jer je taj deo potraživanja osporen; da su shodno tome podneli 24. jula 2012. godine predlog za nastavak postupka , o kome do dana podnošenja dopune prvostepeni sud nije odlučio.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da im na ime naknade vrednosti stana isplati iznos od 200.000 evra, da im naknadi troškove parničnog postupka i postupka po ustavnoj žalbi, kao i troškove postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73668/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 27. marta 2001. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih GP „Dom“ i SZ „Pobeda“, radi utvrđenja prava svojine. Predmet je zaveden pod brojem P. 6349/01.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 5. decembra 2004. godine doneo rešenje P. 6349/01, kojim je prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi o pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 398/00.

Okružni sud u Beogradu je 23. maja 2005. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo rešenje Gž. 1567/05, kojim je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6349/01 od 5. decembra 2004. godine.

Vrhovni sud Srbije je 16. novembra 2005. godine, odlučujući o reviziji tužilaca, doneo rešenje Rev. 2831/05, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1567/05 od 23. maja 2005. godine.

Tužioci su podneskom od 21. decembra 2009. godine predložili nastavak parničnog postupka u predmetu P. 6349/01.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i predmet je dobio novi broj P. 73668/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 13. aprila 2011. godine doneo rešenje P. 73668/10, kojim je odbio predlog tužilaca za nastavak postupka. U obrazloženju rešenja je , pored ostalog, navedeno da postup ak koji se vod i pred Privrednim sudom u Beogradu, zbog kojeg je prekinut postupak, ni je pravnosnažno okončan , pa sud nalazi da nisu ispunjeni zakonski uslovi za nastavak postupka.

Tužioci su 21. aprila 2011. godine podneli žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73668/10 od 13. aprila 2011. godine.

Do 23. maja 2013. godine, kada je Viši sud u Beogradu dostavio Ustavnom sudu spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73668/10 od 13. aprila 2011. godine, još uvek nije odlučeno o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73668/10 od 13. aprila 2011. godine.

3.2. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73686/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 24. decembra 2002. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih SZ „Pobeda“, AD „Tehnogas“ i R. R, radi poništaja ugovora i predaju nepokretnosti. Predmet je zaveden pod brojem P. 6812/02.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 30. marta 2005. godine doneo rešenje P. 6812/02, kojim je prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi o pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3922/05.

Okružni sud u Beogradu je 29. juna 2005. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo rešenje Gž. 5676/05, kojim je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6812/02 od 30. marta 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je 30. novembra 2005. godine, odlučujući o reviziji tužilaca, doneo rešenje Rev. 2978/05, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 5676/05 od 29. juna 2005. godine.

Tužioci su podneskom od 21. decembra 2009. godine zahtevali nastavak parničnog postupka u predmetu P. 6812/02.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i predmet je dobio novi broj P. 73686/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. aprila 2011. godine doneo rešenje P. 73686/10, kojim je odbio predlog tužilaca za nastavak postupka. U obrazloženju rešenja je , pored ostalog, navedeno da postup ak koji se vod i pred Privrednim sudom u Beogradu, zbog kojeg je prekinut postupak, ni je pravnosnažno okončan , pa sud nalazi da nisu ispunjeni zakonski uslovi za nastavak postupka.

Tužioci su 21. aprila 2011. godine podneli žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73686/10 od 4. aprila 2011. godine.

Do 23. maja 2013. godine, kada je Viši sud u Beogradu dostavio Ustavnom sudu spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73686/10 od 13. aprila 2011. godine, još uvek nije odlučeno o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73686/10 od 4. aprila 2011. godine. 3.3 Evropski sud za ljudska prava je u postupku po predstavci Zaviše Janjića i Gordane Janjić protiv Republike Srbije, broj 31149/06 od 20. jula 2006. godine, doneo 29. septembra 2009. godine odluku kojom je uzeo u obzir uslove iz deklaracije tužene Vlade i modalitete za obezbeđenje obaveza o kojima je reč i odlučio da predstavku skine sa spiska svojih predmeta u skladu sa članom 37 stav 1(v) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u onom delu koji se odnose na deklaraciju i proglasio ostali deo predstavke nedopuštenim. U obrazloženju ove odluke je navedeno: da je na osnovu obaveštenja o proceduralnim odugovlačenjima u tri postupka podnosilaca predstavke, među kojima su i dva postupka koja se osporavaju ustavnom žalbom, Vlada pripremila jednostranu deklaraciju, kojom je izjavila da je spremna da prihvati da je došlo do povrede prava podnosilaca predstavke prema članu 6. stav 1. navedene konvencije i da nudi da podnosiocima zajedno isplati iznos od 2.600 evra ex gratia, da ovaj iznos pokriva materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i troškove, čije će plaćanje predstavljati konačno rešenje ovog predmeta i da Vlada izražava žaljenje što je došlo do radnji koje su dovele do podnošenja ove predstavke; da u vezi sa prirodom ustupaka sadržanih u jednostranoj deklaraciji Vlade i iznosom predložene naknade, Evropski sud za ljudska prava smatra da dalje razmatranje predstavke nije opravdano i da je zadovoljan da poštovanje ljudskih prava koja su definisana Evropskom konvencijom i Protokolima uz nju od njega više ne zahteva da nastavi razmatranje ovog dela predstavke; da uprkos tome, u posebnim okolnostima ovog predmeta, Evropski sud za ljudska prava smatra da država treba da obezbedi da se preduzmu svi neophodni koraci da bi se omogućilo da se postupci okončaju što je brže moguće, uzimajući u obzir zahtev propisne primene pravde; da odluka suda o brisanju predmeta sa liste ne prejudicira osnovanost zahteva podnosilaca predstavke pred domaćim sudom niti njihovu mogućnost da dobiju naknadu za proceduralno kašnjenje do kog može doći posle datuma ove odluke; da se, ako tužena država ne ispoštuje uslove iz njene jednostrane deklaracije u konkretnom predmetu, predstavka može vratiti na listu predmeta suda prema članu 37. stav 2. Evropske konvencije.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se podnosioci pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenj a imovine (član 58. st. 1 . do 3 .).

5. Ustavni sud je na osnovu navoda ustavne žalbe konstat ovao da podnosioci ustavne žalbe ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnim parničnim postupcima u periodu nakon donošenja odluke Evropskog suda za ljudska prava od 29. septembra 2009. godine, pored ostalog, i zbog činjenice da su ti postupci još uvek u prekidu.

Ocenjujući osporene delove postupaka, Ustavni sud konstatuje da u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi predmetni parnični postupci traj u preko tri i po godine, da su postup ci još uvek u prekidu, da su donet e prvostepen e odluk e koj ima su odbijen i predlo zi za nastavak postup aka, te da o žalb ama protiv t ih odluk a još uvek nije odlučeno.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak , kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriteriju mi uticali na trajanje osporenih delova postupaka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radi se o sporovima koji ni su činjenično i pravno previše složen i, pa pitanja koja parnični sud treba da razreši ne mogu predstavljati opravdan razlog za dugo trajanje postupaka.

Ispitujući značaj prirode zahteva za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju nesporan interes da se predmetni postup ci okonča ju u najkraćem mogućem roku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da oni nisu doprineli trajanju postup aka i njihovom prekidu. Naprotiv, blagovremeno su preduzimali mere kojim bi se prekinuti postupci nastavi li i time okonča li u najk raćem roku.

Ocenjujući postupanje sudova u osporenim delovima postupaka , Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi dali odlučujući dopri nos dugom trajanju parničnih postup aka. Ovakva ocena Ustavnog suda, najpre, se zasniva na činjenici da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjima P. 6349/01 od 5. decembra 2004. godine i P. 6812/02 od 30. marta 2005. godine, prekinuo predmetne parnične postup ke do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3922/05. Međutim, taj postupak pred Trgovi nskim sudom u Beogradu je posle toga prekinut zbog druga dva postupka pred tim sudom, jer je sud smatra o da se u tim postupcima rešavaju prethodna pitanja za postupak u predmetu P. 3922/05. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu „Smoje protiv Hrvatske“, predstavka broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45 .). Dakle, u ovom slučaju predmetni parnični postupci se ne mo gu posmatrati odvojeno od postupka u predmetu Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu P. 3 922/05. Ustavni sud , takođe, kons tatuje da je prvostepeni sud odlučio o predl ozima podnosilaca ustavne žalbe za nastavak postup aka tek nakon jedne godine i četiri meseca od podnošenja predloga , a da drugostepeni sud ni posle više od dve godine nije odlučio o žalbama podnosi laca izjavljenim protiv odluk a koj ima su odbijeni njihovi predlozi za nastavak postup aka.

Ustavni sud, pri tome, konstatuje da obaveza redovnih sudova da preduzmu sve neophodne korake da bi se osporeni parnični postupci okonča li što brže moguće proizlazi i iz navedene odluke Evropskog suda za ljudska prava od 29. septembra 2009. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnim postupcima koji se vode pred Prv im osnovn im sud om u Beogradu u predmetima P. 73668/10 i P. 73686/10, i to u osporenim delova postupka, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemče no članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da do povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 3 6. stav 1. Ustava, može doći, pre svega, nejednakim postupanjem sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

U prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova podnosioci ustavne žalbe sud ostavili presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2840/01 od 18. septembra 2001. godine, presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 4069/03 od 18. septembra 2003. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 357/02 od 9. oktobra 2002. godine.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da se ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama, te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je parnični postupak još uvek u toku, Ustavni sud je ocenio da je preuranjena ustavna žalba podnosilaca u delu u kome je istaknuta povreda prava na imovinu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u celini , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupci iz tačke 1. izreke okončali u najkraćem roku.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nema terijalne štete u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju , a posebno dužinu trajanja del ova postup aka koji se osporavaju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud nalazi da je zahtev podnosilaca za naknadu štete preuranjen, imajući u vidu da potraživanje podnosilaca nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za dosuđivanje tražene naknade, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu utvrđeno je da svako lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata.

U vezi sa zahtevom podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe mogu to pravo da ostvare pred Evropskim sudom za ljudska prava, u skladu sa odredbom člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pri tome, Ustavni sud napominje da je, u postupku po predstavci podnosilaca ustavne žalbe protiv Republike Srbije, broj 31149/06, Vlada Republike Srbije jednostran om deklaracij om ponudila da podnosiocima zajedno isplati iznos od 2.600 evra ex gratia, uz napomenu da ovaj iznos pokriva materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i troškove postupka.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti