Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda kojim je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao podnet od neovlašćenog lica, nalazeći da je tumačenje procesnog prava ustavnopravno prihvatljivo. Ostali delovi žalbe koji se odnose na akte i radnje pre 2006. odbacuju se.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Autorskog akcionarskog društva “Kontakt film” iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba “Kontakt film” a.d. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba “Kontakt film” a.d. izjavljena protiv “radnje/izvršenog čina” Trgovinskog suda u Beogradu u postupku izvršenja rešenja I. 4467/91 od 7. marta 1991. godine, “radnje/izvršenog čina” Trgovinskog suda u Beogradu u postupku izvršenja presude P. 1405/98 od 15. juna 1998. godine, “radnje/izvršenog čina” Narodne banke (Jugoslavije) Srbije u obavljanju “poverenih joj javnih ovlašćenja upravno-službenog nadzora” po zahtevu “Kontakt film” a.d. od 16. oktobra 2002. godine, “internog naloga” Narodne banke Jugoslavije - Zavod za obračun i plaćanje - Filijala Voždovac u Beogradu o “prinudnoj naplati” protiv “Kontakt film” a.d., rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine, “radnje/izvršenog čina” po predlogu “Kontakt film” a.d. od 1. marta 2007. godine da se izvrši dopuna rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine i “radnje/izvršenog čina” Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije kojom odbija da donese odluku po pritužbi “Kontakt film” a.d. na rad sudija toga suda od 5. septembra 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. “Kontakt film” a.d. iz Beograda je 15. aprila 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Jovanke Jović Trifunović iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata i radnji navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je iz izveštaja o promenama i stanju na svom poslovnom računu saznao da je Narodna banka Jugoslavije - Zavod za obračun i plaćanje - Filijala Voždovac u Beogradu, svojim internim nalogom od 14. marta 1991. godine sa računa “Kontakt film” a.d. prinudno naplatila iznos od 4.816,10 dinara i to po osnovu rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 4467/91 od 7. marta 1991. godine, u pravnoj stvari poverioca “Antigona trans” iz Negotina protiv dužnika “CONTACT BUREAU” iz Opova, u kome “Kontakt film” nije bio stranka; da je zahtevom od 15. marta 1991. godine “Kontakt film” tražio od Privrednog suda u Beogradu da hitno obustavi izvršenje po navedenom rešenju “zbog greške u nazivu i broju žiro računa dužnika”, ali da odgovor nije dobio “ni posle sedamnaest godina”; da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 2991/98 od 29. septembra 1998. godine određeno prinudno izvršenje protiv dužnika “CONTACT BUREAU” iz Beograda na osnovu izvršne presude istog suda P. 1405/98 od 15. juna 1998. godine, a u korist poverioca “Kontakt film” a.d, koje “sud ni posle devet godina nije izvršio”; da je “Kontakt film” a.d. 16. oktobra 2002. godine podneo zahtev Narodnoj banci da se izvrši kontrola obavljanja platnog prometa i da Narodna banka nije donela “upravni akt” u roku od 60 dana, niti u naknadnom roku od 7 dana po ponovljenom traženju, te je “Kontakt film” a.d. 25. decembra 2002. godine podneo tužbu “zbog ćutanja administracije”; da je Republičko javno tužilaštvo dopisom UT broj 70/07 od 16. jula 2007. godine obavestilo punomoćnika “Kontakt film” a.d. da nije bilo uslova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer im je Vrhovni sud Srbije spise dostavio po isteku zakonskog roka za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti; da je, nakon toga, “Kontakt film” a.d. podneo Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije pritužbu na rad sudija tog suda u predmetu U. 5466/05, po kojoj “nema odluke”; te da je “Kontakt film” sam podneo zahtev za zaštitu zakonitosti koji je odbačen rešenjem Vrhovnog suda Srbije Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine.
Podnosilac smatra da su mu osporenim aktima i “radnjama/izvršenim činom” povređena navedena Ustavom zajemčena prava.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.
Članom 84. stav 1. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta kojim je odlučivano o nekom pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, jer je samo takav akt podoban da povredi njegova Ustavom zajemčena prava i slobode, kao i da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon stupanja na snagu Ustava, i to u Zakonom propisanom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe “Kontakt film” a. d. iz Beograda, je 25. decembra 2002. godine Saveznom sudu podneo tužbu protiv Narodne banke Jugoslavije, Zavod za obračun i plaćanje, Filijala Voždovac u Beogradu, zbog nepostupanja po nalozima tužioca za provođenje kontrole platnog prometa u vezi prinudnog izvršenja sprovedenog na računu tužioca, u iznosu od 46.456,34 dinara, a koji iznos je neosnovano skinut sa računa i za koji tužilac traži naknadu štete sa kamatom počev od 1. oktobra 2002. godine. Sud Srbije i Crne Gore, koji je preuzeo nerešene predmete Saveznog suda, s pozivom na primenu člana 12. stav 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i člana 129. Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore, dostavio je spise predmeta G. prs. 20/2002 Vrhovnom sudu Srbije kao nadležnom, na rešavanje. U postupku prethodnog ispitivanja podnete tužbe, Vrhovni sud Srbije je našao da tužba nije dozvoljena, pa je rešenjem U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine tužbu odbacio. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je u tužilac podneo tužbu zbog nerešavanja njegovog zahteva za provođenje kontrole platnog prometa u vezi prinudnog izvršenja sprovedenog na njegovom računu; da, po oceni toga suda, ovako postavljen zahtev tužioca ne predstavlja zahtev podnet u kakvoj upravnoj stvari o kojoj bi nadležni organ imao da donese odluku, te da bi se za slučaj nedonošenja odluke takva stvar mogla smatrati “ćutanjem administracije”, već se radi o inicijativi tužioca za sprovođenje kontrole; da po tako stavljenoj inicijativi tužioca ne stoji obaveza tuženog da donese odluku; da se njeno nedonošenje ne može smatrati “ćutanjem administracije” u kakvoj upravnoj stvari, pa se zbog toga ne može ni pokrenuti upravni spor.
Podnosilac ustavne žalbe je 10. aprila 2007. godine podneo predlog Republičkom javnom tužilaštvu da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine.
Republičko javno tužilaštvo je dopisom UT-broj 70/07 od 16. jula 2007. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe da nije podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti, jer je rok za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti istekao. Podnosilac ustavne žalbe je 25. septembra 2007. godine lično izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti, pozivajući se na shodnu primenu odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku, a na osnovu odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima. Postupajući po zahtevu podnosioca, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine kojim je odbacio zahtev kao podnet od neovlašćenog lica.
Pored navedenog, podnosilac ustavne žalbe je 1. marta 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije dostavio podnesak označen kao “Predlog tužioca da se izvrši dopuna rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine...zbog propuštanja suda da odluči o svim tužbenim zahtevima”, a podneo je i 5. septembra 2007. godine Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije “pritužbu protiv nepostupanja sudija Vrhovnog suda Srbije na način propisan odredbama člana 45. stav 2. Zakona o upravnim sporovima u predmetu U. 5466/05”. Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da nije dobio odgovore po navedenim podnescima.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbama člana 18. Ustava, na čiju povredu se podnosilac takođe poziva, ne utvrđuju se konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već ove odredbe sadrže osnovna načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava.
U tom smislu, načelo neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava garantuje da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, a takođe garantuje neposrednu primenu ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Međutim, Ustav istovremeno utvrđuje da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.
Kako su odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj suštini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.
Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavne žalbe poziva, a u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine, od značaja odredbe tada važećeg Zakona o upravnim sporovima (“Službeni list SRJ”, broj 46/96) (u daljem tekstu: ZUS).
Odredbom člana 20. ZUS bio je predviđen je zahtev za zaštitu zakonitosti, kao jedan od vanrednih pravnih lekova u upravnom sporu, i to tako što je bilo propisano da nadležni javni tužilac u republici može podneti vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke koju je u upravnom sporu doneo sud koji nije najviši sud u republici, ako je takvom odlukom povređen zakon, drugi propis ili opšti akt (stav 1.), kao i da iz istih razloga, nadležni državni, odnosno javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke veća vrhovnog suda (stav 2.). Odredbom člana 47. stav 1. ZUS je, u pogledu postupka po pravnim lekovima, pa tako i po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu, bilo propisano da će nedozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev koji je podnelo neovlašćeno lice nadležni sud odbaciti rešenjem. a odredbom člana 59. bilo je propisano da će se na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Kada je u pitanju primena odredaba Zakona o parničnom postupku u upravnim sporovima, navedeni Zakon o upravnim sporovima je u članu 59. propisao da je reč o supsidijernoj i shodnoj primeni. Naime, da bi se u ovom postupku primenjivale odredbe parničnog postupka potrebno je da određena pitanja nisu uređena Zakonom o upravnim sporovima (supsidijerna primena) i da se primenjuju one odredbe Zakona o parničnom postupku koje odgovaraju pravnoj prirodi i suštini upravnog spora, i to na način koji odgovara upravnom sporu kao posebnoj vrsti sudskog spora za kontrolu i ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta (shodna primena).
Zahtev za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu je kao vanredni pravni lek bio uređen Zakonom o upravnim sporovima iz 1996. godine, te stoga nije bilo osnova za primenu odredaba parničnog postupka u odnosu na postupak po ovom pravnom sredstvu. Prema odredbama navedenog Zakona, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca kao samostalnog državnog organa, te je iz tih razloga Vrhovni sud ovlašćen da u upravnim sporovima vodi postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti i o njemu odlučuje samo kada ga je podneo nadležni javni tužilac.
U konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe je lično podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao podnet od neovlašćenog lica. Naime, po nalaženju toga suda, nije bilo mesta za shodnu primenu odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku na pitanja postupka u upravnim sporovima, pošto je podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu u isključivoj nadležnosti javnog tužioca. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog suda Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da je osporeno rešenje zasnivano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava.
Postupanjem Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Kada je reč o odredbi člana 36. stav 2. Ustava, kojom se jemči da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, mora se imati u vidu priroda upravnog spora. Upravni spor je instrument sudske kontrole zakonitosti rada uprave. Stranka ima mogućnost da zaštitu svojih prava ostvaruje, po pravilu, najpre u drugostepenom upravnom postupku, a potom podnošenjem tužbe u upravnom sporu, kako bi i sud ocenio zakonitost konačnog upravnog akta. Dakle, upravni spor je po svojoj prirodi dodatni i naknadni vid pravne zaštite.
U konkretnom slučaju, u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosilac je pravo na pravno sredstvo iskoristio upravo podnošenjem tužbe u upravnom sporu “zbog ćutanja uprave”, o kojoj je Vrhovni sud odlučio rešenjem U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine. Zato, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je neosnovan navod podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 18. Ustava, jer ova odredba ne predstavlja Ustavom zajemčeno pravo, već načelo da se ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju, pri čemu se odredbom stava 2. istog člana predviđa, između ostalog, da se zakonom može propisati način ostvarivanja Ustavom zajemčenih prava, ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode. Iz sadržine prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava proizlazi da je njegova priroda takva da se svrha ustavnih jemstava može postići jedino ukoliko se način ostvarivanja ovog prava propiše zakonom. Pri tome, podnosilac ustavne žalbe neosnovano zaključuje da je pravo na podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, u bilo kom sudskom postupku, Ustavom zajemčeno ljudsko pravo, što navodno proističe iz formulacije stava 2. ovog člana, da svako ima pravo na žalbu ili “drugo pravno sredstvo” protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ovom odredbom Ustava se garantuje pravo na odlučivanje u dva stepena, odnosno devolutivnost u rešavanju o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanim interesima, što se ostvaruje najčešće kroz žalbu, kao uobičajeno pravno sredstvo, ali to može biti obezbeđeno i nekim drugim pravnim sredstvom kojim se jednako ostvaruje navedeno ustavno jemstvo. Kao što je već rečeno, u odnosu na konačne pojedinačne upravne akte, to sredstvo je tužba kojom se pokreće upravni spor, dok vanredna pravna sredstva u sudskom postupku nisu predmet ustavnog regulisanja, niti spadaju u korpus Ustavom zajemčenih prava, već predstavljaju procesnu materiju koja se uređuje isključivo zakonima.
Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Uzz. 34/07 od 22. novembra 2007. godine, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
6. Imajući u vidu da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5446/05 od 29. novembra 2006. godine, Ustavni sud ukazuje da je stav ovog Suda da u slučaju da je podnosilac ustavne žalbe protiv pravnosnažne odluke suda u upravnom sporu podneo inicijativu javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, blagovremenost ustavne žalbe će se ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda, odnosno organa upravnog odlučivanja po poslednjem pravnom sredstvu. Kako je u konretnom slučaju poslednje dozvoljeno pravno sredstvo bilo podnošenje tužbe po kojoj je Vrhovni sud Srbije doneo osporeno rešenje, blagovremenost ustavne žalbe se ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja osporenog rešenja. Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac osporeno rešenje, kako sam navodi, primio 21. februara 2007. godine, a da je ustavna žalba podneta 15. aprila 2008. godine, te da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena jer je podneta po isteku roka propisanog članom 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
7. U pogledu osporene “radnje/izvršenog čina” Narodne banke (Jugoslavije) Srbije da duže od pet godina “odbija da vrši kontrolu obavljanja platnog prometa” po zahtevu “Kontakt film” a.d. od 16. oktobra 2002. godine, kao i “radnje/izvršenog čina” po predlogu “Kontakt film” a.d. od 1. marta 2007. godine da se izvrši dopuna osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 5466/05 od 29. novembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe protiv Narodne banke Jugoslavije vodio upravni spor po tužbi zbog tzv. “ćutanja administracije”, po kojoj je Vrhovni sud Srbije doneo osporeno rešenje U. 5466/05 od 29. novembra 2006. godine kojim je tužbu odbacio kao nedozvoljenu. S obzirom na navedeno i imajući u vidu prethodno izloženi stav, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
8. Podnosilac je ustavnu žalbu izjavio i protiv “radnje/izvršenog čina” Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije da “duže od sedam meseci odbija da donese odluku” po pritužbi “Kontakt film” a. d. od 5. septembra 2007. godine protiv sudija tog suda u predmetu U. 5446/05, zbog ometanja rokova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti propisanih članom 45. stav 2. Zakona o upravnim sporivima. Ustavni sud je ocenio da je Nadzorni odbor bio telo obrazovano u Vrhovnom sudu Srbije radi kontrole sudskih predmeta, sa određenim ovlašćenjima u pogledu personalnog statusa sudija, a ne samostalni državni organ ili organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, tako da osporena “radnja/izvršeni čin” nije pojedinačna radnja protiv koje se, u smislu člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba, te je u ovom delu ustavnu žalbu takođe odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih uslova za vođenje postupka.
9. Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe u pogledu “radnji/izvršenog čina” Trgovinskog suda u Beogradu u postupku izvršenja Iv. 4467/91 od 7. marta 1991. godine i “radnji/izvršenog čina” u postupku izvršenja na osnovu izvršne presude P. 1405/98 od 15. juna 1998. godine, kao i internog naloga (“upravni akt”) Narodne banke Jugoslavije od 14. marta 1991. godine kojim je izvršena prinudna naplata sa računa “Kontakt film” a. d, a na osnovu rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 4467/91 od 7. marta 1991. godine, i navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je navedenim “radnjama/izvršenim činom” povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na imovinu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer se radi o aktima koji su doneti, odnosno radnjama koje su preduzete pre stupanja na snagu Ustava od 8. novembra 2006. godine.
9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić