Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja za ratne dnevnice

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca čiji je tužbeni zahtev za isplatu ratnih dnevnica odbijen zbog zastarelosti. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da se radi o naknadi štete, sa rokom zastarelosti od tri godine, a ne o opštem dugu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4623/2010
22.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nemanje Šmakića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nemanje Šmakića izjavljena protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 802/10 od 16. jula 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Nemanja Šmakić iz Užica , podneo je Ustavnom sudu 26. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 802/10 od 16. jula 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosi lac mobilisan od strane Republike Srbije u vremenu od 3. aprila 1999. godine do 21. juna 1999. godine, te da mu je izvršena delimična isplata ''ratnih dnevnica''. Dalje se navodi da su postupajući sudovi pogrešno našli da je potraživanje podnosioca zastarelo, jer su izveli pogrešan zaključak da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete . Podnosilac smatra da je u pitanju običan dug, pa je on u zakonskom roku od deset godina podneo tužbu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ), kojim se, saglasno članu 175. stav 3. Ustava, uređuje postupak po ustavnoj žalbi, po svojoj sadržini je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi, pored ostalog, da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju označenih ustavnih prava i sloboda, a sa stanovišta njihove Ustavom utvrđene sadržine.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da u toku postupka ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe Sud postupa u granicama istaknutog zahteva i nadležan je jedino da utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda koja je označena u ustavnoj žalbi, te se stoga ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa i imalaca javnih ovlašćenja.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Kraljevu, u predmetu P. 1951/10, po tužbi podnosioca ustavne žalbe vodio parnični postupak protiv tužene Republike Srbije -Ministarstva odbrane, u kome je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime duga isplati tužbenim zahtevom opredeljen i novčan i iznos u visini od 10.191,00 dinara , a na ime neisplaćenih ''ratnih dnevnica''.

Osnovni sud u Kraljevu je presudom P. 1951/10 od 25. marta 2010 . godine o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučio u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime duga isplati iznos od 10.191,00 dinara , sa traženom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Viši sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž. 802/10 od 16. jula 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu .

Postupajući sudovi su svoje presude zasnovali na stavu da je osnov tužiočevog potraživanja naknada štete, te da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je štetu prouzrokovalo, a u svakom slučaju zastareva u roku od pet godina od nastanka štete, prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe su jasno naveli da, kako je podnosilac poslednju naknadu na ime ''ratnih dnevnica'' primio tokom 1999. godine, protekli su svi zakonski rokovi, jer je tužbu podneo 23. juna 2009. godine.

4. Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe , propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.), da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica , a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.), da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustav a, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice i navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima , Ustavni sud najpre ističe da je p arnični sud dužan da se kreće u granicama postavljenog tužbenog zahteva, ali nije vezan pravnim osnov om koji je označen u tužbenom zahtevu.

Ustavni sud konstatuje da su Osnovni sud u Kraljevu i Viši sud u Kraljevu, odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca, dajući za svoj stav jasne razloge.

U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da su postupajući redovni sudovi bili ovlašćeni da u sprovedenom postupku utvrde pravni osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, te da su to učinili primenom relevantnih materijalnopravnih propisa . Ovo stoga što iz odredbe člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nesporno proizlazi da se ne može svako neizvršenje nečije ugovorne ili zakonske obaveze smatrati sticanjem bez osnova, bez obzira što je takvo neizvršenje obaveze dovelo do umanjenja imovine lica u čiju korist je obavezu trebalo izvršiti, već je prethodni uslov za primenu ovog instituta da je došlo do prelaska dela imovine jednog lica u imovinu drugog lica, što znači da ako takvog prelaska imovine nije bilo, reč je o šteti, a ne o sticanju bez osnova. U tom smislu se i na rokove zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane neizvršenjem obaveze imaju primeniti odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Kako u konkretnom slučaju nijedan deo imovine podnosioca ustavne žalbe nije prešao u imovinu tužene, to Ustavni sud nalazi da osporene presude sadrže dovoljne i jasne razloge da je u konkretnom slučaju pravni osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe bio naknada štete, a osnov odgovornosti tužene odgovornost države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, te stoga ocenjuje da navodi ustavne žalbe nisu osnovani.

Sa druge strane, tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe je pravnosnažno odbijen zbog zastarelosti potraživanja, a kako podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje da nisu bili ispunjeni Zakonom o obligacionim odnosima propisani rokovi u pogledu zastarelosti potraživanja naknade štete, to je Ustavni sud ocenio da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už - 4697/2010 od 2. juna 2011).

Konačno, Ustavni sud je postupao u ovoj ustavnosudskoj stvari, iako advokat Milija Jevtović nije dostavio posebno punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe , ocenjujući da otklanjanje ovog procesnog nedostatka ne bi dovelo do drugačije odluke Suda.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 802/10 od 16. jula 2010. godine povređeno pravo na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6 . Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja za ratne dnevnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti