Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude kojom je odbijen zahtev za isplatu ratnih dnevnica. Potvrđen je stav redovnih sudova da se radi o naknadi štete, te da je potraživanje zastarelo primenom rokova iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4624/2010
20.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Živkovića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavoljuba Živkovića izjavljena protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 2950/10 od 27. septembra 20 10. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Živković iz Užica podneo je 26. oktobra 20 10. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 2950/10 od 27. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu odbijen tužbeni zahtev podnosi oca ustavne žalbe kojim je traži o da se tužena Republika Srbija obaveže da mu po osnovu duga isplati određene iznose na ime ''ratnih dnevnica'' za period koji je prove o u sastavu Vojske Jugoslavije; da podnosi lac svoje pravo zasniva na tome da mu Vojska ostala nije isplatila ''ratne dnevnic e'', a što po njegovom mišljenju predstavlja dug, a ne štetu, te je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvid a u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 2231/10 od 14. maja 20 10. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republike Srbije - Ministarstva odbrane da mu isplati na ime ''ratnih dnevnica'' određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. juna 1999. godine, pa do konačne isplate.

Postupajući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 2231/10 od 14. maja 2010. godine, Viši sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 2950/10 od 27. septembra 2010. godine, kojom je žalba tužioca odbijena kao neosnovana i navedena presuda potvrđena . U obrazloženju ove presude je , pored ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti ; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno član 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, pravilno nalazeći da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala , jer je tužb a podnet a 23. juna 2009. godine, a šteta nastala 1999. godine; da su neosnovani navodi iz žalbe da se u konkretnom slučaju primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da je tužilac zbog nepravilnog rada tužene pretrpeo štetu za koju tužena odgovara na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbama č lana 376. Zakona propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) , kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je ocenio da Viši sud u Nišu, odlučujući o podnetoj žalbi, dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njegovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete zbog neisplaćivanja ''ratnih dnevnica'' od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene , sudovi su utvrdili da je po traživanje naknade štete podnosioca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosioc u ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br . 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu.

Prilikom ocene ove ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije'' (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), ali navedena presuda i ocene Suda u Strazburu izražene u njoj nisu od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom ustavnosudskom sporu.

Naime, navedenom presudom, Evropski sud je, pored ostalog, utvrdio da je povređen član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine). U navedenom predmetu, Sud u Strazburu je zaključio da nije postojalo „objektivno i razumno opravdanje“ da se podnosioci predstavki tretiraju različito, samo na osnovu njihovog mesta prebivališta, od rezervista iz sedam drugih opština Srbije, kategorizovanih kao „nerazvijene“, za koje je isplata dnevnica definisana sporazumom od 11. januara 2008. godine.

Za razliku od navedenog, podnosilac predmetne ustavne žalbe se, pozivom na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, žali na pogrešnu ocenu sudova o pitanju pravnog osnova tužbenog zahteva, odnosno na pogrešnu primenu materijalnog prava, pri čemu ustavna žalba ne sadrži navode o nedoslednoj sudskoj praksi, povredi prava na pravnu sigurnost ili diskriminaciju, niti povredi prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, ocenio da u konkretnom slučaju navedena presuda Evropskog suda za ljudska prava nije od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zastarelošću potraživanja ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti