Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi osuđenog za ratni zločin

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu osuđenog za ratni zločin, nalazeći da nema povrede prava na pravično suđenje. Propust obaveštavanja odbrane o saslušanju svedoka u istrazi predstavlja relativnu povredu postupka koja nije uticala na pravičnost suđenja. Navodi o uskraćivanju branioca su neosnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Damira Sirete, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Damira Sirete izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž1 Po2 2/2010 od 24. juna 2010. godine i presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine K.V. 9/2008 od 23. juna 2009. godine zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i povreda prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 3. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Damir Sireta, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, podneo je Ustavnom sudu 22. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu, a 3. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Aleksandra Cvejića, advokata iz Beograda, dopunu ustavne žalbe protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je osporenim presudama osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, iako nije počinio krivično delo za koje je osuđen, čime su mu povređena zajemčena prava iz člana 32. stav 1, člana 33. st. 1, 5, 6. i 8, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava, pri tome analizirajući iskaze svedoka koji ga terete i ukazujući da njihove izjave ne odgovaraju činjeničnom stanju.

U dopuni ustavne žalbe, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je istakao povredu podnosiočevih prava iz čl. 21, 32. i 36. Ustava, takođe analizirajući pojedine dokaze izvedene u sprovedenom krivičnom postupku, ocenjujući ih i izvodeći zaključke o tome da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, da pojedini dokazi nisu pravilno cenjeni, kao i da sudovi nisu imali isti pristup pitanju dokazne vrednosti iskaza pojedinih svedoka, naročito svedoka saradnika. Posebno je naglašeno da je u fazi istrage jedan od svedoka saslušan bez prisustva odbrane, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, kao i da je povređena pretpostavka nevinosti na njegovu štetu time što je „neimenovani sagovornik Radija Slobodna Evropa iz prvostepenog suda“ na dan glavnog pretresa dao izjavu iz koje se „jasno vidi da je presuda Damiru Sireti napisana ranije“. U ustavnoj žalbi se ističe i povreda prava na odbranu okrivljenog pred prvostepenim sudom „i potvrda dodatne diskriminacije“ time što sud nije omogućio podnosiocu ustavne žalbe postavljanje branioca po službenoj dužnosti, iako je okrivljeni to zahtevao.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi označene povrede ustavnih prava, obustavi izvršenje osporenih presuda i naloži puštanje podnosioca ustavne žalbe na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporene presude, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Okružni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine doneo je 23. juna 2009. godine osporenu presudu K.V. 9/2008, kojom je Damir Sireta osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, izvršenog u periodu od 20. do 21. novembra 1991. godine, na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ u Vukovaru, lišenjem života najmanje 200 ratnih zarobljenika, od kojih je 193 lica identifikovano.

Odlučujući o žalbi branioca optuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine doneo je 24. juna 2010. godine osporenu presudu Kž1 Po2 2/2010 kojom je preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, tako što je podnosioca osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio.

4. Odredbama člana 21. Ustava uspostavljeno je načelo zabrane diskriminacije, pored ostalog, utvrđenjem: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 33. Ustava, između ostalog, utvrđuju: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Članom 34. stav 3. Ustava utvrđuje se da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, a članom 36. stav 1. da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Članom 241. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), pored ostalog, propisano je: da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo (stav 1.); da će se u istrazi prikupiti dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim (stav 2.).

Odredba člana 250. stav 1. ZKP propisuje da stranke i oštećeni mogu u toku istrage stavljati istražnom sudiji predloge da se preduzmu pojedine radnje, a ako se istražni sudija ne složi s predlogom javnog tužioca da se preduzme pojedina istražna radnja, zatražiće da o tome odluči veće (član 24. stav 6).

Član 251. ZKP, pored ostalog, propisuje: da ispitivanju svedoka mogu da prisustvuju tužilac, okrivljeni, branilac i oštećeni (stav 4.); da je istražni sudija dužan da na pogodan način obavesti tužioca, branioca, oštećenog i okrivljenog o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima oni mogu prisustvovati, osim kad postoji opasnost od odlaganja, a ako okrivljeni ima branioca, istražni sudija će, po pravilu, obaveštavati samo branioca, dok će, ako je okrivljeni u pritvoru, a istražna radnja se preduzima van sedišta suda, istražni sudija odlučiti da li je potrebno prisustvo okrivljenog (stav 5.).

Odredbom člana član 264. stav 1. ZKP propisano je da se stranke i oštećeni mogu uvek obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage.

Odredba člana 271. stav 1. ZKP propisuje da okrivljeni ima pravo da podnese prigovor protiv optužnice u roku od osam dana od dana dostavljanja, a da će okrivljenom, uz optužnicu, biti dostavljena i pouka o ovom njegovom pravu.

Odredba člana 144. Krivičnog zakona SRJ ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 i "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03), koji se primenjivao do 1. januara 2006. godine, propisivala je da će se, ko kršeći pravila međunarodnog prava naredi da se prema ratnim zarobljenicima vrše ubistva, mučenja, nečovečna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperimenti, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenje velikih patnji ili povreda telesnog integriteta ili zdravlja, prisiljavanja na vršenje službe u oružanim snagama neprijatelja, ili lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje, ili ko izvrši neko od navedenih dela, kazniti zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od dvadeset godina.

Odredba člana 22. ovog zakona je propisivala da će se, ako više lica, učestvovanjem u radnji izvršenja ili na drugi način, zajednički učine krivično delo, svako od njih kazniti kaznom propisanom za to delo.

5. Ustavni sud ukazuje da je u nizu donetih odluka dao tumačenje prava zaštićenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Podnosilac ističe da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je, u fazi istrage, jedan od svedoka saslušan bez prisustva odbrane okrivljenog.

Prema odredbama čl. 241. ZKP, istraga se pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i služi da se prikupe dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se protiv tog lica podići optužnica ili obustaviti postupak. Jedna od istražnih radnji je i ispitivanje svedoka kojoj, saglasno odredbi člana 251. stav 4. ZKP, mogu da prisustvuju tužilac, okrivljeni, branilac i oštećeni, pa je, saglasno odredbi stava 5. ovog člana, istražni sudija dužan da na pogodan način obavesti tužioca, branioca, oštećenog i okrivljenog o vremenu i mestu izvršenja ove istražne radnje, osim kad postoji opasnost od njenog odlaganja. Stranke u postupku mogu u toku istrage, prema članu 250. stav 1. ZKP, stavljati istražnom sudiji predloge da se preduzmu pojedine radnje, a mogu se, na osnovu odredbe člana 264. stav 1. ZKP, uvek obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage. Nakon podizanja optužnice, saglasno odredbi člana 271. stav 1. ZKP, okrivljeni je imao pravo da podnese prigovor protiv optužnice u roku od osam dana od dana dostavljanja.

Imajući sve navedeno u vidu, u konkretnom slučaju istražni sudija je bio dužan da, prema odredbi člana 251. stav 5. ZKP, na pogodan način obavesti branioca i okrivljenog o vremenu i mestu ispitivanja svedoka, što je propustio da učini. Branilac i okrivljeni su, zbog ovog propusta, primenom odredbe člana 250. stav 1. ZKP, mogli od istražnog sudije zahtevati ponavljanje konretne istražne radnje, ili su se mogli, na osnovu člana 264. stav 1. ZKP, pritužbom obratiti predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog nepravilnosti u toku istrage. Takođe, shodno odredbi člana 271. stav 1. ZKP, okrivljeni i njegov branilac su u prigovoru protiv optužnice mogli istaći navedenu povredu odredbe ZKP. Međutim, okrivljeni i branilac nisu od istražnog sudije zahtevali ponavljanje osporene istražne radnje, nisu se pritužbom obratili predsedniku suda, niti su ovaj propust istražnog sudije istakli u prigovoru protiv optužnice. Stoga, razloge koje je Apelacioni sud u Beogradu izneo u obrazloženju osporene presude – da neobaveštavanje branioca o danu i času ispitivanja svedoka jeste nepravilna primena odredbe ZKP, ali koja nije bila od uticaja na pravilno i zakonito presuđenje, jer ne predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka koja bi za posledicu imala ukidanje prvostepene presude, s obzirom na sadržinu odredbe člana 251. stav 4. ZKP, prema kojoj prisustvo okrivljenog i njegovog branioca ovoj istražnoj radnji nije obavezno, Ustavni sud smatra dovoljnim i ustavnopravno prihvatljivim.

Imajući u vidu uticaj nesporno utvrđenog propusta istražnog sudije na tok i ishod celokupnog krivičnog postupka, a polazeći od obima zaštite koja se, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, pružila okrivljenom u konkretnom krivičnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da ova relativno bitna povreda odredaba ZKP, u konkretnom slučaju nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Prema navodima ustavne žalbe, podnosiocu je povređeno pravo na odbranu pred prvostepenim sudom time što mu sud, kao okrivljenom, nije omogućio postavljanje branioca po službenoj dužnosti, iako je to zahtevao, što bi predstavljalo povredu prava iz člana 33. stav 3. Ustava, prema kome okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze koji bi ukazivali na povredu ovog posebnog prava okrivljenog iz člana 33. stav 3. Ustava, a da iz osporenih presuda proizlazi da je kao okrivljeni u toku celokupnog krivičnog postupka imao angažovanog branioca – Aleksandra Cvejića, advokata iz Beograda, Ustavni sud ocenjuje da su navodi podnosioca o povredi ovog prava neosnovani.

8. Konačno, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 21. Ustava ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već je reč o načelu u skladu sa kojim se sva zajemčena prava i slobode ostvaruju, te njegova povreda može nastupiti samo u vezi sa povredom određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. S obzirom na to da Ustavni sud u konkretnom slučaju nije utvrdio postojanje povrede bilo kog zajemčenog ustavnog prava, to se ne može govoriti ni o povredi navedenog ustavnog načela.

9. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda načela iz člana 21, kao i povreda prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 3. Ustava.

10. U odnosu na navode podnosioca da mu je pravo na pretpostavku nevinosti, iz člana 34. stav 3. Ustava povređeno time što je, navodno, presuda kojom je osuđen napisana pre njenog donošenja i javnog objavljivanja, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze za ovu svoju tvrdnju, pa Sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za povredu označenog ustavnog prava.

Shodno navedenom, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

11. Podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik su u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni analizirali pojedine dokaze izvedene u sprovedenom krivičnom postupku, ocenjujući ih i izvodeći zaključke o tome da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, da pojedini dokazi nisu pravilno cenjeni, kao i da sudovi nisu imali jednak pristup pitanju dokazne vrednosti iskaza pojedinih svedoka, posebno svedoka saradnika, kršeći time podnosiočeva prava iz čl. 32, 33, 34. i 36. Ustava.

Ustavni sud i u ovom slučaju ukazuje na to da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i o postojanju krivičnog dela i njegove krivice odlučuje isključivo nadležni sud, kao što je samo taj sud ovlašćen da izvede i oceni sve potrebne dokaze i utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku, da odlučuje o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti.

12. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi osuđenog za ratni zločin

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti