Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 22 godine. Takođe je utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marte Ago Rančić iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Marte Ago Rančić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Subotici vodio u predmetu P. 180/07 (inicijalni broj predmeta P. 2843/86) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Marte Ago Rančić i utvrđuje da je stavom prvim izreke presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1047/08 od 13. februara 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Okružnog suda u Subotici Gž. 1047/08 od 13. februara 2009. godine u delu stava prvog izreke kojim je preinačena presuda Opštinskog suda u Subotici P. 180/07 od 16. maja 2008. godine u stavu šestom izreke, tako što je odbijen zahtev tužene-protivtužilje za isplatu protivvrednosti pokretnih stvari u ukupnom iznosu od 18.432,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 23. januara 2008. godine pa do konačne isplate i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužilje-protivtužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 180/07 od 16. maja 2008. godine, u delu u kome je delimično usvojena žalba i preinačena navedena prvostepena presuda u stavu šestom izreke.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Marta Ago Rančić iz Subotice je 27. marta 2009. godine, preko punomoćnika Mire Poljaković, advokata iz Subotice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1047/08 od 13. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da joj je prvostepeni sud pravilno dosudio novčanu vrednost pokretnih stvari u stanju u kakvom je lišena poseda istih, a po vrednosti na dan veštačenja, jer je veštak utvrdio da ti predmeti više ne postoje, a ako pojedini od njih i postoje, više nisu za upotrebu. Dalje je navela da je osporenom drugostepenom presudom protivzakonito preinačena prvostepena presuda i utvrđeno da se prvo mora tražiti utvrđenje da te stvari predstavljaju njenu posebnu imovinu ili zajedničku tekovinu, pa tek da se u jednom drugom postupku utvrdi da li one postoje i da li su u upotrebljivom stanju i eventualno da se tada izvrši procena. Na taj način je, prema mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, stvoren prostor za vođenje nove parnice, kako bi se realizovalo potraživanje povodom obaveze izdavanja pokretnih stvari. Podnositeljka je, takođe, navela da je posebno očita povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer se postupak vodio više od 22 godine. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 180/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Varga Karolj iz Subotice je 11. decembra 1986. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv tužene Varga Rančić Marte iz Subotice, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine. Predmet je zaveden pod brojem P. 2843/86.

Podnositeljka ustavne žalbe je 5. februara 1987. godine podnela Opštinskom sudu u Subotici protivtužbu, radi utvrđenja posebne svojine i predaje nepokretnosti. Predmet je zaveden pod brojem P. 472/87.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 5. februara 1987. godine postupajući sudija je doneo rešenje da se parnica po tužbi spoji sa parnicom po protivtužbi radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedinstvene odluke, te je odredio da će se postupak voditi pod brojem P. 2843/86.

Opštinski sud u Subotici je 24. maja 1988. godine doneo presudu P. 2843/86 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev; u stavu drugom izreke utvrdio da stan u stambenoj zgradi u ulici Kiš Ferenca 4 u Subotici u celini predstavlja posebnu imovinu i isključivu svojinu tužioca-protivtuženog, te tako i 1/12 dela uknjiženog kao svojina tužene na predmetnoj stambenoj zgradi, kao i da stan u ulici Arsenija Čarnojevića 43 u Subotici predstavlja posebnu imovinu i isključivu svojinu tužioca-protivtuženog; u stavu trećem izreke u preostalom delu odbio tužbeni zahtev; u stavu četvrtom izreke odbio protivtužbeni zahtev kao neosnovan; u stavu petom izreke obavezao tuženu-protivtužilju da na ime troškova postupka isplati tužiocu-protivtuženom odgovarajući novčani iznos.

Viši sud u Subotici je 29. decembra 1989. godine, odlučujući o žalbi tužene-protivtužilje, doneo presudu Gž. 1464/89 kojom je: u stavu prvom izreke delimično uvažio žalbu tužene-protivtužilje; u stavu drugom izreke ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2843/86 od 24. maja 1988. godine u delu u kome je utvrđeno da stan u stambenoj zgradi u Arsenija Čarnojevića 43 u Subotici u celini predstavlja svojinu i posebnu imovinu tužioca, te u delu u kome je protivtužbeni zahtev u vezi pokretnih stvari odbijen, kao i u delu odluke u parničnim troškovima, pa je u ukinutom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; u stavu trećem izreke odbio žalbu tužene-protivtužilje u preostalom delu i u tom delu potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Vojvodine je 18. jula 1990. godine, odlučujući o reviziji tužene-protivtužilje, doneo presudu Rev. 496/90 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio reviziju tužene-protivtužilje, te je ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2843/86 od 24. maja 1988. godine i presudu Višeg suda u Subotici Gž. 1464/89 od 29. decembra 1989. godine u delu u kome je odbijen protivtužbeni zahtev tužene radi utvrđenja suvlasničkog dela tužene-protivtužilje na zgradi u Bogojevu; u stavu drugom izreke odbio reviziju tužene-protivtužilje u preostalom delu kao neosnovanu.

Opštinski sud u Subotici je 4. decembra 1997. godine doneo presudu P. 2041/90 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje; u stavu drugom izreke utvrdio da stan u Arsenija Čarnojevića 43 u Subotici u celini predstavlja isključivu svojinu tužene-protivtužilje; u stavu trećem izreke utvrdio da nekretnina sagrađena u Bogojevu predstavlja zajedničku tekovinu parničnih stranaka, i to tužioca-protivtuženog sa udelom od 85/100, a tužene-protivtužilje sa udelom od 15/100; u stavu četvrtom izreke utvrdio da taksativno nabrojane pokretne stvari predstavljaju zajedničku tekovinu parničnih stranaka sa udelima od po ½; u stavu petom izreke utvrdio da posebnu imovinu tužioca-protivtuženog predstavljaju taksativno nabrojane stvari; u stavu šestom izreke utvrdio da posebnu imovinu tužene-protivtužilje predstavljaju taksativno nabrojane stvari; u stavu sedmom izreke obavezao tužioca-protivtuženog da isplati tuženoj-protivtužilji odgovarajući novčani iznos na ime troškova parničnog postupka; u stavu osmom izreke u preostalom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje.

Okružni sud u Subotici je 13. marta 2001. godine, odlučujući o žalbama tužioca-protivtuženog i tužene-protivtužilje, doneo presudu Gž. 1396/00 kojom je: u stavu prvom izreke žalbu tužene-protivtužilje uvažio, a žalbu tužioca-protivtuženog delimično uvažio; u stavu drugom izreke ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2041/90 od 4. decembra 1997. godine u delu u kome je usvojen, odnosno odbijen zahtev protivtužbe u odnosu na vikendicu u Bogojevu, zatim u delu utvrđenja predmeta zajedničke imovine stranaka i njihovih udela i utvrđenja posebne imovine tužioca i tužene, te u vezi predaje zajedničke imovine u suposed, a posebne imovine u posed, te deobe zajedničke imovine, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, pa je predmet u vezi ukinutog dela presude vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje; u stavu trećem izreke u ostalom delu odbio žalbu tužioca-protivtuženog, te potvrdio navedenu presudu u delu koji se odnosi na utvrđenje prava svojine na stanu u Arsenija Čarnojevića 43 u Subotici.

Vrhovni sud Srbije je 3. jula 2002. godine, odlučujući o reviziji tužioca-protivtuženog, doneo presudu Rev. 5479/01 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca-protivtuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1396/00 od 13. marta 2001. godine.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 26. maja 2003. godine Varga Marija, kao naslednik preminulog tužioca-protivtuženog, preuzela je postupak.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. juna 2003. godine tužena-protivtužilja je smanjila protivtužbeni zahtev.

Opštinski sud u Subotici je 5. decembra 2003. godine doneo rešenje P. 671/01 kojim je utvrdio da je tužba tužene-protivtužilje povučena u odnosu na taksativno nabrojane pokretne stvari.

Opštinski sud u Subotici je 21. oktobra 2005. godine doneo presudu P. 671/01 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio protivtužbeni zahtev protivtužilje; u stavu drugom izreke utvrdio da zajedničku imovinu pok. Varga Karolja i protivtužilje čine taksativno nabrojane pokretne stvari, te da udeo protivtužene u sticanju zajedničke pokretne imovine iznosi 70%, a protivtužilje 30%; u stavu trećem izreke obavezao protivtuženu da protivtužilji isplati odgovarajući novčani iznos na ime novčane naknade protivvrednosti zajedničke pokretne imovine, stečene u toku braka; u stavu četvrtom izreke odbio protivtužbeni zahtev u preostalom delu kao neosnovan; u stavu petom izreke obavezao protivtužilju da protivtuženoj isplati odgovarajući novčani iznos na ime naknade troškova parničnog postupka.

Okružni sud u Subotici je 28. januara 2007. godine, odlučujući o žalbi protivtužilje, doneo rešenje Gž. 1549/05 kojim je usvojio žalbu protivtužilje i ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 671/01 od 21. oktobra 2005. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 23. januara 2008. godine precizirala protivtužbeni zahtev. Predložila je da sud: utvrdi da njenu posebnu imovinu čine taksativno nabrojane pokretne stvari; obaveže protivtuženu da joj isplati protivvrednost nabrojanih pokretnih stvari; utvrdi da zajedničku imovinu protivtužilje i pravnog prethodnika protivtužene čine taksativno nabrojane pokretne stvari sa udelima od po ½; obaveže protivtuženu da joj isplati protivvrednost nabrojanih pokretnih stvari.

Opštinski sud u Subotici je 16. maja 2008. godine doneo presudu P. 180/07 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio protivtužbeni zahtev tužene u nepresuđenom delu; u stavu drugom izreke utvrdio da nekretnina sagrađena u Bogojevu predstavlja zajedničku tekovinu parničnih stranaka, i to tužioca sa udelom od 86/100, a tužene sa udelom od 14/100; u stavu trećem izreke utvrdio da posebnu imovinu tužene čine taksativno nabrojane pokretne stvari; u stavu četvrtom izreke obavezao tužilju da isplati tuženoj protivvrednost pokretnih stvari taksativno nabrojanih u stavu četvrtom izreke u ukupnom iznosu od 71.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 23. januara 2008. godine pa do konačne isplate; u stavu petom izreke utvrdio da zajedničku imovinu pravnog prethodnika tužilje i tužene sa udelima od po ½ čine taksativno nabrojane pokretne stvari; u stavu šestom izreke obavezao tužilju da isplati tuženoj polovinu procenjenih vrednosti pokretnih stvari taksativno nabrojanih u stavu petom izreke u ukupnom iznosu od 18.432,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 23. januara 2008. godine pa do konačne isplate; obavezao tuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu 86.249,00 dinara. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je brak između pravnog prethodnika tužilje i tužene razveden 8. septembra 1986. godine, a da se tužena odselila iz zajedničkog domaćinstva 31. decembra 1985. godine; da s obzirom na to da se pokretne stvari, za koje je tokom postupka utvrđeno da predstavljaju posebnu imovinu tužene, nalaze u posedu tužilje, te da bi izdavanje ovih stvari bilo moguće samo uz znatno smanjenje njihove vrednosti (s obzirom da se iste, prema izjavi tužilje, nalaze u podrumu i garaži od samog vođenja ovog postupka), sud je svojom presudom obavezao tužilju da isplati tuženoj protivvrednost navedenih stvari; da s obzirom na to da se pokretne stvari, za koje je tokom postupka utvrđeno da predstavljaju zajedničku imovinu pravnog prethodnika tužilje i tužene, od početka ovog postupka nalaze u posedu tužilje i da bi njihovo izdavanje bilo moguće samo uz znatno smanjenje njihove vrednosti, sud je svojom presudom obavezao tužilju da isplati tuženoj protivvrednost navedenih stvari.

Okružni sud u Subotici je 13. februara 2009. godine, odlučujući o žalbama tužilje i tužene, doneo osporenu presudu Gž. 1047/08 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio žalbu tužilje-protivtužene, te je preinačio presudu Opštinskog suda u Subotici P. 180/07 od 16. maja 2008. godine u delu odluke kojim je tužilja obavezana da isplati tuženoj-protivtužilji protivvrednost pokretnih stvari u ukupnom iznosu od 71.200,00 dinara (stav četvrti izreke) i u delu odluke kojim je tužilja obavezana da isplati tuženoj protivvrednost pokretnih stvari u ukupnom iznosu od 18.432,00 dinara (stav šesti izreke), tako što je odbio zahteve tužene-protivtužilje za isplatu protivvrednosti pokretnih stvari u navedenim novčanim iznosima, sve sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 23. januara 2008. godine pa do konačne isplate, a u preostalom delu odbio žalbu tužilje i prvostepenu presudu u tom delu potvrdio; u stavu drugom izreke delimično usvojio žalbu tužene i preinačio rešenje o troškovima postupka, tako što je odbio zahtev tužilje za naknadnu troškova postupka preko 3.089,00 dinara, a u preostalom delu odbio žalbu tužene i prvostepenu presudu u tom delu potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da nije bilo uslova za obavezivanje tužilje na isplatu protivvrednosti pokretnih stvari, za koje je utvrđeno da postoje i da se nalaze u posedu tužilje, a koje predstavljaju posebnu imovinu u smislu odredbe člana 168. Porodičnog zakona; da je tužena primarno mogla da zahteva predaju navedenih pokretnih stvari, saglasno odredbama člana 37. st. 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a samo u slučaju da vraćanje stvari nije moguće, ili sud smatra da nije nužno, odrediće se isplata odgovarajuće svote novca; da shodno utvrđenju prvostepenog suda, u konkretnom slučaju, sporne stvari postoje i tužena je primarno mogla da zahteva njihovu predaju shodno citiranim odredbama zakona; da je pogrešan zaključak suda da pokretne stvari koje predstavljaju zajedničku imovinu, a koje se nalaze u posedu tužilje nije nužno vraćati; da bi tužena za ove stvari, pod uslovom da se izvrši deoba stvari u smislu odredbe člana 16. stav 1. navedenog Zakona, mogla zahtevati predaju stvari, ali u ovom slučaju u suposed, jer je utvrđeno da iste predstavljaju zajedničku svojinu bivših supružnika; da kako tužena nije postavila zahtev u skladu sa navedenim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sud je ovaj zahtev protivtužbe u ovom delu odbio.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (stav 1.); da vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.); da pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva (stav 3.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) propisano je: da predmeti domaćinstva na kojima jedan supružnik nakon prestanka zajednice života u braku ima državinu u trajanju najmanje tri godine pripadaju njemu u isključivu svojinu, sa uračunavanjem u njegov udeo (član 185.); da se na imovinske odnose supružnika, vanbračnih partnera, deteta i roditelja te članova porodične zajednice koji nisu uređeni ovim zakonom, primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju svojinskopravni odnosi i zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 196.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se od 1. jula 2005. godine, osim odredaba člana 203. st. 2. i 3. ovog zakona koje se primenjuju od 1. jula 2006. godine (član 363.).

Odredbama člana 357. navedenog Zakona propisano je: da se odredbe ovog zakona primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (stav 1.); da će se sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 22/80 i 11/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (stav 2.); da ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka u postupku iz stava 2. ovog člana, postupak će se nastaviti prema odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 3. ovog člana, dalji postupak sprovešće se prema odredbama ovog zakona (stav 4.).

Odredbama Zakona o parničkom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. decembra 1986. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici, a da je pravnosnažno okončan 13. februara 2009. godine osporenom presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 1047/08. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 22 godine i dva meseca. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da trajanje sudskog postupka od preko 22 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena u parničkom postupku, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u uvom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre ocenio da je drugostepena presuda u delu u kome je odbijen protivtužbeni zahtev za obavezivanje protivtužene na isplatu protivvrednosti pokretnih stvari za koje je utvrđeno da predstavljaju posebnu imovinu podnositeljke ustavne žalbe, rezultat ustavnopravno prihvatljive primene materijalnog prava.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe je preciziranim protivtužbenim zahtevom od 23. januara 2008. godine zahtevala da sud utvrdi da njenu posebnu imovinu čine taksativno nabrojane pokretne stvari i da obaveže protivtuženu da joj isplati protivvrednost navedenih pokretnih stvari. Prvostepeni sud je u ovom delu usvojio protivtužbeni zahtev, ali je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i u ovom delu odbio protivtužbeni zahtev. Ispitujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje u ovom delu, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari. Imajući u vidu da je u parničnom postupku utvrđeno da su se te stvari nalazile u posedu tužilje i da je njihov povraćaj podnositeljki ustavne žalbe bio moguć, Ustavni sud je ocenio da je Okružni sud u Subotici pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da nije bilo uslova za obavezivanje protivtužene na isplatu protivvrednosti pokretnih stvari.

Ustavni sud konstatuje da u parnici važi pravilo da sud odlučuje samo o onome što je sadržano u zahtevu stranke (član 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku). Imajući u vidu da se protivtužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe u ovom delu odnosio jedino na obavezivanje protivtužene na isplatu protivvrednosti pokretnih stvari koje predstavljaju njenu posebnu imovinu, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku da u ovom delu odbije njen protivtužbeni zahtev.

Sa druge strane, ocenjujući da li je povređeno pravo na pravično suđenje u delu drugostepene presude u kome je preinačena prvostepena presuda i odbijen protivtužbeni zahtev za obavezivanje protivtužene na isplatu protivvrednosti pokretnih stvari za koje je utvrđeno da predstavljaju zajedničku imovinu pravnog prethodnika protivtužene i podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 196. Porodičnog zakona, koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao saglasno odredbi člana 357. stav 2. tog zakona. Odredbom člana 196. Porodičnog zakona propisano je da će se na imovinske odnose supružnika koji nisu uređeni ovim zakonom, pored ostalog, primenjivati odredbe zakona kojima se uređuju svojinskopravni odnosi. Prema tome, odnos između Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Porodičnog zakona počiva na principu supsidijarnosti Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pri primenjivanju njegovih pravila. U slučaju da je konkretno pitanje uređeno Porodičnim zakonom, odredbe Porodičnog zakona imaju prioritet u datoj situaciji i isključuju primenu odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa primenjivaće se u slučaju kada Porodični zakon nema odgovarajuće odredbe.

Porodični zakon sadrži posebna pravila o određenim stvarima koje se, s obzirom na njihovu namenu i potrebe supružnika, prilikom deobe zajedničke imovine dodeljuju jednom od supružnika. Tako, saglasno odredbi člana 185. navedenog Zakona, predmeti domaćinstva na kojima jedan supružnik nakon prestanka zajednice života u braku ima državinu u trajanju najmanje tri godine pripadaju njemu u isključivu svojinu, sa uračunavanjem u njegov udeo. Ratio legis ove odredbe je u tome da ako je jedan od supružnika u dužem vremenskom periodu koristio stvari koje su služile zajedničkim potrebama, one mu se dodeljuju u isključivu svojinu, a da drugi supružnik u tom slučaju ne bi bio oštećen, priznaje mu se pravo na novčanu protivvrednost navedenih pokretnih stvari.

U parničnom postupku je utvrđeno da su se predmeti domaćinstva koji čine zajedničku imovinu pravnog prethodnika protivtužene i podnositeljke ustavne žalbe od početka ovog postupka (u periodu od preko 20 godina) nalazili u posedu protivtužene. S obzirom na to da je pitanje deobe predmeta domaćinstva uređeno Porodičnim zakonom i da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 185. Porodičnog zakona, kao specijalnog zakona (lex specialis), Ustavni sud je ocenio da je stav drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, rezultat proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je stoga našao da je stavom prvim presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1047/08 od 13. februara 2009. godine, u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i odbijen protivtužbeni zahtev za obavezivanje protivtužene na isplatu protivvrednosti pokretnih stvari za koje je utvrđeno da predstavljaju zajedničku imovinu pravnog prethodnika protivtužene i podnositeljke ustavne žalbe, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1047/08 od 13. februara 2009. godine u delu stava prvog izreke kojim je preinačena presuda Opštinskog suda u Subotici P. 180/07 od 16. maja 2008. godine u stavu šestom izreke, tako što je odbijen zahtev tužene-protivtužilje za isplatu protivvrednosti pokretnih stvari u ukupnom iznosu od 18.432,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 23. januara 2008. godine pa do konačne isplate, kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka o žalbi tužilje-protivtužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 180/07 od 16. maja 2008. godine, u delu u kome je delimično usvojena njena žalba i preinačena navedena prvostepena presuda u stavu šestom izreke. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević