Odluka o povredi prava u stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbe, poništio rešenja o odbijanju prigovora za ubrzanje, te utvrdio povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i na imovinu. Podnosiocu je dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete zbog dugotrajnog nenamirenja potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama M. C. iz sela Leskovik kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe M. C. i utvrđuje da je rešenjima Privrednog suda u Beogradu R4. St. 125/20 od 27. marta 2020. godine i R4 St. 1332/21 od 17. maja 2021. godine i rešenjima Privrednog apelacionog suda Rž St. 1396/20 od 17. novembra 2020. godine i Rž St. 3764/21 od 1. septembra 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 125/20 od 27. marta 2020. godine i R4 St. 1332/21 od 17. maja 2021. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 1396/20 od 17. novembra 2020. godine i Rž St. 3764/21 od 1. septembra 2021. godine.

3. Usvajaju se ustavne žalbe M. C. i utvrđuje se da su podnosiocu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

4. Utvrđuje se pravo M. C. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo M. C. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. C. iz sela Leskovik kod Niša, podneo je Ustavnom sudu 14. januara 2021. godine, preko punomoćnika D. J, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 125/20 od 27. marta 2020. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 1396/20 od 17. novembra 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

Navedeni podnosilac podneo je Ustavnom sudu, 12. oktobra 2021. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 1332/21 od 17. maja 2021. godine i Privrednog apelacionog suda Rž St. 3764/21 od 1. septembra 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Podnosilac u ustavnim žalbama ističe da su osporenim rešenjima proizvoljno odbijeni njegovi prigovori radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka, kao i da ista ne sadrže odgovarajuća obrazloženja, jer je ignorisana praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda na koju je ukazivao. U ustavnim žalbama je, takođe, navedeno da sporni stečajni postupak traje više od osam godina, a da podnosilac nije naplatio svoja potraživanja iz radnog odnosa od stečajnog dužnika – preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.

Ustavnim žalbama je traženo da se utvrdi da su učinjene označene povrede. Takođe, podnosilac je zahtevao da mu bude utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete, pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvđrenih u stečajnom postupku i pravo na naknadu troškova postupka za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu i internet sajta Portal pravosuđa Srbije – Tok predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 266/12 od 8. juna 2012. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „Š.“ Beograd i koji je još uvek u toku.

Stečajni dužnik DP „Š.“ Beograd je preduzeće sa društvenim kapitalom.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavio potraživanja iz radnog odnosa, koja su mu priznata u ukupnom iznosu od 1.739.053,75 dinara i svrstana u treći isplatni red. U postupku glavne deobe isplaćeno mu je potraživanje u iznosu od 154.228,78 dinara u iznosu od 43.249,62 dinara, što predstavlja 30,41% od ukupno priznatog potraživanja.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4. St. 125/20 od 27. marta 2020. godine odbijen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 1396/20 od 17. novembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, a osporeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu od 27. marta 2020. godine je potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je stečajni sud u konkretnom slučaju preduzimao sve radnje u propisanim rokovima i da nije doprineo produženju trajanja postupka, odnosno da se isti sprovodi efikasno i da je pravilan stav prvostepenog suda da nije bilo povrede prava na suđenje u razumnom roku, bez obzira na to što stečajni postupak traje preko sedam godina.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4. St. 1332/21 od 17. maja 2021. godine odbijen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 3764/21 od 1. septembra 2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, a osporeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu od 17. maja 2020. godine je potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je stečajni sud u konkretnom slučaju preduzimao sve radnje u propisanim rokovima i da nije doprineo produženju trajanja postupka, odnosno da se isti sprovodi efikasno i da je pravilan stav prvostepenog suda da nije bilo povrede prava na suđenje u razumnom roku, bez obzira na to što stečajni postupak traje preko osam godina.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnosioca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 125/20 od 27. marta 2020. godine i R4 St. 1332/21 od 17. maja 2021. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 1396/20 od 17. novembra 2020. godine i Rž St. 3764/21 od 1. septembra 2021. godine, kojima su pravnosnažno odbijeni njegovi prigovori radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da su njegovi prigovori proizvoljno odbijeni.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca koji se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odlukama Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine i Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u navedenim odlukama, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, već da su osporena rešenja isključivo zasnovana na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenih rešenja trajao duže od osam, odnosno duže od devet godina, te da postupajući sudovi nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnosioca.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavne žalbe podnosioca i utvrdio da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmete sudu na ponovno odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak u trenutku podnošenja ustavne žalbe trajao duže od osam, odnosno devet godina, a da potraživanja podnosioca prema preduzeću sa društvenim kapitalom nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnju podnosioca da mu je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca prema stečajnom dužniku sa društvenim kapitalom, a koja potiču iz radnog odnosa, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, i to u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. Nakon što je podnosiocu utvrdio povredu prava iz čl. 32. i 58. Ustava i utvrdio pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na povrede ostalih načela i prava istaknutih u ustavnoj žalbi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavne žalbe odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve podnosioca, rešavajući kao u tački 6. izreke.

13. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.