Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete iz saobraćajne nezgode, koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25540/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9060/03) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda je , 20. maja 2014. godine , preko punomoćnika A . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25540/11, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6856/12 od 16. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naveo je da mu je u predmetnom postupku i osporenom presudom povređeno i pravo iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalb e je nave o: da je 11. novembra 2003. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog G. s. p. „B.“ radi naknade štete zbog povrede koju je zadobio u saobraćajnoj nezgodi krivicom vozača tuženog, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6856/12 od 16. decembra 2013. godine, koja mu je dostavljena tek 7. maja 2014. godine; da mu je zbog nerazumne dužine trajanja postupka od 10 i po godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava jer presuda nije obrazložena, odnosno drugostepeni sud nije naveo razloge zbog čega nije usvojio zahtev podnosioca za naknadu advokatskih troškova za sastav žalbe protiv prvostepene presude iako je tužilačka strana uspela u žalbenom postupku „a posledično je i prvostepena presuda u znatnom delu preinačena“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25540/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. novembra 2003. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog G. s . p . „B .“, radi naknade štete zbog povrede koj u je tužilac zadobio u saobraćajnoj nesreći koju je prouzrokovao vozač tramvaja, zaposlen kod tuženog.

Predmet je dobio broj P. 9060/03.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 12 ročišta, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog odsustva punomoćnika tužioca, tri zbog procesnih nedostataka koji nisu navedeni, četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog dojave o bombi u sudu, jedno zbog odsustva obe parnične stranke što je za posledicu imalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom, jedno zbog nedolaska veštaka, jedno zbog štrajka administracije u sudu, jedno jer veštak nije sudu dostavio svoj nalaz.

Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, s tim što je tužilac više puta saslušan, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, pribavljeni su određeni izveštaji od gradskog sudije za prekršaje, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka saobraćajne struke, kao i veštaka medicinske struke - hirurga i neuropsihijatra, saslušani su veštaci.

Tužbeni zahtev je preciziran 27. februara 2006, a podnescima od 18. maja 2009. i 24. novembra 2011. godine traženo je preinačenje tužbe.

Na ročištu od 11. juna 2008. godine nisu prisustvovale obe parnične stran ke, pa je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9060/03 od 11. juna 2008. godine određeno da se tužba smatra povučenom.

Tužilac je 16. juna 2008. godine tražio povraćaj u pređašnje stanje i postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta za 29. septembar 2008. godine, koje nije održano.

Od 2010. godine predmet je dobio broj P. 338/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 338/10 od 14. maja 2010. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9060/03 od 11. juna 2008. godine kojim je određeno da se tužba smatra povučenom.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25540/11 od 28. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podnes aka od 18. maja 2009. i 24. novembra 2011. godine; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i tuženi je obavezan da na ime naknade materijalne štete isplati tužiocu iznos od 11.694,00 dinara za uništeno vozilo, iznos od 3.324,00 dinara za nabavku naočara, iznos od 840,00 dinara za troškove šlepovanja vozila , iznos od 960,00 dinara za uslužno snimanje štete i iznos od 210,00 dinara za kopiju zapisnika MUP-a, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu treć em izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi na ime naknade materijalne štete, preko iznosa dosuđenih drugim stavom izreke , isplati tužiocu iznose od još 7.796,00 dinara za uništeno vozilo do traženih 19.490,00 dinara, od još 2.516,00 dinara za nabavku naočara do traženih 5.540,00 dinara, od još 560,00 dinara za šlepovanje do traženih 1.400,00 dinara, od još 640,00 dinara za uslužno snimanje štete do traženih 1.600,00 dinara i od još 260,00 dinara za kopiju zapisnika MUP-a do traženih 470,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrt om izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu iznos od 48.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i iznos od 54.000,00 dinara za pretrpljeni strah, ukupno 102.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu pet om izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi, preko iznosa dosuđenih četvrtim stavom izreke , isplati tužiocu iznose od još 72.000,00 dinara za fizičke bolove do traženih 120.000,00 dinara i od još 46.000,00 dinara za strah do traženih 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu iznos od 80.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i iznos od 150.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu sedmom izreke obavezan je tuženi da na ime troškova postupka isplati tužiocu iznos od 79.515,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6856/12 od 16. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25540/11 od 28. maja 2012. godine u stav ovima drugom, trećem, četvrtom i petom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke, tako što j e obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose od 36.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 24.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom , dok je u preostalom delu, za iznose od još 114.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i od 56.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sa zakonskom zateznom kamatom, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova celog parničnog postupka isplati iznos od 79.515,00 dinara.

U obrazloženju navedene presude, u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, koja je osporena u ustavnoj žalbi , navedeno je da imajući u vidu ishod spora i postignuti uspeh stranaka, kao i okolnost da tužiočev delimičan uspeh u žalbenom postupku nije uticao na iznos troškova postupka, Apelacioni sud je primenom člana 387. tačka 3. u vezi sa članom 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova celog postupka naknadi iznos od 79.515,00 dinara.

Navedena presuda je podnosiocu dostavljena 7. maja 2014. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organa autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu u toku trajanja postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, a ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, troškovi će se odmeriti po toj tarifi (član 150.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 11. novembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da Prvi opštinski sud u Beogradu u osporenom postupku nije delotvorno i efikasno postupao i nije pre duzeo sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da b i se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Veliki broj ročišta pred tim sudom nije održano a da za to nisu navedeni konkretni razlozi ili zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Za sedam godina, koliko je trajao parnični postupak pred tim sudom, nije doneta nijedna meritorna odluka. Takođe, Prvi opštinski sud u Beogradu u periodu od godinu i po dana nije odlučio o zahtevu podnosioca za povraćaj u pređanje stanje nakon donetog rešenja da se tužba smatra povučenom , već je o navedenom zahtevu odlučio tek Prvi osnovni sud u Beogradu pet meseci nakon preuzimanja nadležnosti, usvajanjem predloga za povraćaj u pređašnje stanje i ukidanjem rešenja da se tužba smatra povučenom. Drugostepeni sud je delotvorno postupao i o žalbi protiv prvostepene odluke je odlučio za godinu i po dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Sud nalazi da je sam podnosilac doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika, a jedno zbog nedolaska obe parnične stranke, što je za posledicu imalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom, a što je sve dovelo do produženja parnice. Podnosilac je dva puta preinačavao tužbu, što je takođe doprinelo produženju postupka.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen jer je tužilac postavio više tužbenih zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete, što je iziskivalo da postupajući sud izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno veštačenjem od strane sudskog veštaka saobraćajne struke i veštačenjem od strane sudskih veštaka medicinske struke - hirurga i neuropsihijatra. Međutim, ni složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od preko de set godina u kome je prvostepena presuda doneta nakon osam i po godina od podnete tužbe.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnoj p arnici podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9060/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 25 540/11, te je ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu ta čke 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost predmeta spora o kome je odlučivano, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na treći stav izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6856/12 od 16. decembra 2013. godine kojom je odlučeno o troškovima postupka, a koji se odnose na to da drugostepeni sud nije usvojio zahtev podnosioca za naknadu advokatskih troškova na ime sastava žalbe protiv prvostepene presude, Ustavni sud ukazuje na to da povreda ustavnog prava mora podrazumevati određeni nivo težine i ozbiljnosti da bi bila razmatrana pred Ustavnim sudom. Subjektivni osećaj podnosioca o važnosti navedene povrede ustavnog prava mora biti opravdan i sa objektivnog stanovišta, što u ovom ustavnosudskom predmetu nije slučaj. Ustavni sud je ocenio da ne postoji potreba pružanja ustavnopravne zaštite podnosiocu jer nije pretrpeo značajniji novčani gubitak, čak ako je bilo određenih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku, koje se prima facie ne iskazuju.

Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene odluke o troškovima postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom, sudu nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti