Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnog postupka, i prava na pravično suđenje. Niži sudovi su arbitrerno primenili procesno i materijalno pravo, pogrešno prebacujući teret dokazivanja na upisane vlasnike nepokretnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Đ, R. Đ . i U . Đ, svih iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Đ, R. Đ . i U . Đ . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 224/06, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodna banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba A. Đ, R. Đ . i U . Đ . i utvrđuje da je presudama Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06 od 11. decembra 2007. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06 od 11. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Đ, R . Đ. i U. Đ, svi iz S, izjavili su 7. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Miodraga Vasića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 12. jula 2013. godine i 28. aprila 2014. godine, protiv presuda Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06 od 11. decembra 2007. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 224/06.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer je pravni prethodnik podnosilaca stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima na osnovu ugovora o kupoprodaji, te da one nisu predstavljale zajedničku svojinu tužene i njenog pokojnog supruga, a ukoliko je tužena i dala novac za kupovinu navedenih nepokretnosti i izgradnju hale, ne može tražiti deobu tih stvari na osnovu odredbe člana 180. Porodičnog zakona. U pogledu dela imovine koji je pravni prethodnik podnosilaca nasledio nakon smrti svog pokojnog oca, supruga tužene, podnosi oci smatraju da je protekao rok da tužena traži da se utvrdi da je vlasnik ½ idealnih delova te nepokretnosti po osnovu sticanja radom u toku trajanja braka sa ostaviocem. Podnosioci smatraju i da su osporene presude nepostojeće, jer nisu objavljene. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i drugu prikupljenu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 31. decembra 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Sopotu protiv tuženih M. Đ, majke pokojnog supruga, odnosno oca tužilaca, i B.N, njegove sestre. Tužbom, koja je naknadno proširena i na trećetuženo preduzeće „H .“ čiji je vlasnik prvotužena, traženo je da sud obaveže tužene da se, sa svim licima i stvarima, isele iz zgrade tehničkih usluga, koja se nalazi na katastarskoj parceli broj 2050/1, KO N, kao i da obaveže tuženu M . Đ . da se, sa svim licima i stvarima, iseli iz zgrade koja se nalazi na katastarskoj parceli 1913/2 , KO N. Tužena M . Đ . je protiv tužilaca i protiv J.N. i V.N, dece tužene B.N, podigla protivtužbu, kojom je tražila da se utvrdi da je, po osnovu sticanja u braku sa svojim sada pokojnim suprugom R . Đ, vlasnik ½ idealnih delova katastars kih parcela br. 2052/6 i 2051/2, kao i katastarskih parcela br. 1913/2 i 2050/1, sa objektima koji se nalaze na njima. Tuženi J.N. i V.N. su priznali protivtužbeni zahtev.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06 od 11. decembra 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, dok je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje usvojen.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u toku postupka pred sudom, na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Sopotu O. 5/91 od 28. januara 1991. godine, utvrđeno da su iza smrti pok. R. Đ (1) , za njegove naslednike po osnovu zakona i sporazuma, oglašeni njegovi supruga M. Đ . i sin R . Đ . (2), dok se njegova ćerka B.N. nije prihvatila nasleđa, ali da je, pravnosnažnom presudom istog suda od 21. aprila 2005. godine, utvrđeno da su J.N. i V.N, deca B.N, vlasnici 1/3 idealnih delova celokupne zaostavštine pok. R. Đ . (1), po osnovu zakonskog nasleđivanja, a po pravu predstavljanja. Dalje je navedeno da je, na osnovu ostavinskih rešenja istog suda O. 225/00, O. 57/01 i O. 295/02, utvrđeno da su na zaostavštini pok. R. Đ . (2), sina R. Đ . (1), za naslednike oglašeni njegovi zakonski naslednici – supruga i sinovi, na po 1/3 idealnih delova, te da su rešenjem zemljišno-knjižnog suda Dn. 187/01 od 5. marta 2001. godine, upisani u zemljišne knjige kao vlasnici na po 1/3 idealnih delova nepokretnosti koje su predmet protivtužbenog zahteva. U toku postupka, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, utvrđeno je i da je R. Đ . (2), kao kupac, zaključio ugovore o kupoprodaji katastarskih parcela br. 2052/6, 2050/1 i 2050/2, koji su overeni 15. aprila i 11. jula 1988. godine, kao i da mu je, rešenjem nadležnog organa iz 1988. godine, odobreno da kao investitor gradi poslovni objekat na katastarskoj parceli 2050/1. Dalje, utvrđeno je da je gradnja poslovne hale, u koju su se kasnije uselila tri preduzeća čiji su vlasnici bili R. Đ . (1), R. Đ . (3) i M . Đ, finansirana iz sredstava preduzeća „H .“, čiji je vlasnik bio sada pok. R. Đ . (1), i „H.“, čiji je vlasnik bio sada pok. R. Đ . (2), da je novac isplatila M. Đ, ali da se kao vlas nik tog objekta vodio R. Đ . (2), na insistiranje svog oca R . Đ . (1). U obrazloženju presude navedeno je i da je u toku postupka, na osnovu iskaza više svedoka, sud utvrdio da su „predmetnu imovinu stvorili“ svojim radom R. Đ . (1) i njegova supruga M . Đ, kao i da tužioci nisu dokazali da je predmetna imovina stečena radom i prihodima firme R . Đ.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je imovina koja je predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva stečena radom supružnika M. Đ . i R . Đ . (1) u toku trajanja bračne zajednice, te je sud „prihvatio“ rešenje da je udeo tužilje M . Đ . u tako stečenoj imovini ½, a u prilog takvog rešenja, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, „ide“ i zakonska pretpostavka uvedena odredbom člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, da su udeli supružnika u bračnoj tekovini jed naki, a tužioci, na kojima je bio teret dokazivanja i „obaranja“ takve pretpostavke, nisu, prema oceni prvostepenog suda, pružili uverljive dokaze za to. U obrazloženju osporene prvostepene presude navedeno je i: da je činjenica da su pojedini `papiri` glasili na ime R. Đ . (2), po pitanju vlasništva na pojedinim nepokretnostima (parcela na kojoj je izgrađena nova poslovna hala, te papiri u vezi investicione aktivnosti), ali da je, izvedenim dokazima, jasno utvrđeno da je R. Đ . (2) samo iz formalnih razloga figurirao u tim papirima, a da su stvarna ulaganja u vezi predmetnih nepokretnosti vršena od strane M . Đ . i R . Đ . (1), odnosno od prihoda firmi koje su oni osnovali“.

Osporenom presudom Apelacionog sud u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca-protivtuženih, te je potvrđena označena prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je pravilno utvrđeno da su udeli tužene M. Đ . i njenog pokojnog supruga u sticanju celokupne imovine jednaki, kao i da tužioci nisu dokazali da je njihov pravni prethodnik R. Đ . (2) stekao određeni udeo u zajedničkoj imovini, niti su dokazali eventualni udeo tužilje A . Đ . u zajednički stečenoj imovini. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je R . Đ . (2)samo iz formalnih razloga figurirao u navedenim papirima“, s obzirom na to da je celokupna imovina stečena radom tužene M. Đ . i pok. R . Đ . (1), a da je njihova želja, kao roditelja, bila da se ta imovina vodi na njegovog sina R. Đ . (2). Apelacioni sud u Beogradu je ocenio i da su bez značaja navodi žalbe da tužena M. Đ, koja je učestvovala u postupku rasprave zaostavštine iza smrti njenog supruga, pok. R . Đ . (1), nije tražila da se iz zaostavštine izdvoji njen udeo po osnovu sticanja zajedničke imovine za vreme trajanja braka, s obzirom na to da pravo da se traži utvrđenje prava svojine ne zastareva.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ" br. 29/96 i "Službeni glasnik RS", br. 115/05) propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da je isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni organ u granicama svojih ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdalo preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja koje joj je povereno zakonom (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje (član 230. stav 1.); da je dozvoljeno dokazivati da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena (član 230 stav 3.); da kada se glavna rasprava održava pred većem, presudu donose predsednik veća i članovi veća koji su učestvovali na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena, kao i da odmah po zaključenju glavne rasprave sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća ( član 339. stav 2.); da u složenijim predmetima sud može da odloži donošenje presude za osam dana od dana zaključenja glavne rasprave, a u takvom slučaju presuda se neće objaviti, već će sud prepis presude dostaviti strankama (član 339. stav 3.).

5. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, konstatuje da je, na sednici Velikog veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo Odluku Už-4189/2011, kojom je usvojena ustavna žalba M . Đ . i utvrđeno da je u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 224/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. Istom odlukom utvrđeno je pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate.

Uvidom u ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe bili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljka M. Đ, te da svojim ponašanjem nisu doprineli navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te je u tački 2. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnosioci žale na pogrešnu primenu materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Pravilnu primenu materijalnog prava je, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitr erna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

U konkretnom slučaju, u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno je da je pravni prethodnik tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao kupac, za života svojih roditelja, zaključio ugovor o kupoprodaji tri katastarske parcele, na osnovu koga se uknjižio kao vlasnik tih parcela, te da je, potom, kao investitor, zaključio ugovor o izvođenju radova, nakon čega mu je i odobrena gradnja poslovnog objekta na jednoj od tri parcele iz ugovora. Takođe, utvrđeno je da su novčana sredstva kojima je plaćena cena iz ugovora stekli zajedno tužena-protivtužilja i njen suprug u vreme trajanja bračne zajednice. Nakon utvrđenog činjeničnog stanja, parnični sud je ocenio da su predmetne nepokretnosti zajednička svojina tužene i njenog supruga, stečene u toku trajanja bračne zajednice, te je, primenom odredbe člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, „prihvatio“ rešenje da je tužena vlasnik ½ idealnih delova predmetnih nepokretnosti, uz ocenu da tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, nisu dokazali da je njihov pravni prethodnik stekao određeni udeo u tako stečenoj zajedničkoj imovini. Usled navedenog odbijen je tužbeni zahtev ovde podnosilaca ustavne žalbe za iseljene, a usvojen protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine koji je istakla tužena-protivtužilja.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, po nalaženju Ustavnog suda, kao osnovno se postavlja pitanje da li je bez uporišta u zakonu, a samim tim i proizvoljan, navedeni stav parničnog suda.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe bio upisan u zemljišne knjige kao vlasnik spornih nepokretnosti, a da su kasnije, na osnovu ostavinskog rešenja, kao vlasnici tih nepokretnosti, u momentu odlučivanja o osnovanosti postavljenih zahteva, bili upisani podnosioci ustavne žalbe. Takođe, Ustavni sud konstatuje da postoji pretpostavka tačnosti podataka upisanih u zemljišne knjige, te da lice koje smatra da nisu tačne činjenice upisane u zemljišne knjige, može u sudskom postupku to i da dokazuje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud arbitrerno primenio merodavno procesno pravo kada je zaključio da je na podnosiocima, koji su u javnim knjigama upisani kao vlasnici predmetnih nepokretnosti, bio teret dokazivanja da su stekli udeo u zajedničkoj svojini tužene i njenog supruga.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi odluku o osnovanosti protivtužbenog zahteva doneli pozivajući se na odredbe člana 180. Porodičnog zakona, kojim je regulisana sudska deoba zajedničke imovine supružnika. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, prilikom odlučivanja o protivtužbenom zahtevu, parnični sud nije imao u vidu da, saglasno odredbi člana 181. navedenog zakona, pravo na deobu zajedničke imovine imaju: supružnici, naslednici umrlog supružnika i poverioci supružnika pod određenim uslovima, te da tužena-protivtužilja kao majka pravnog prethodnika tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u odnosu na njih ne ulazi u krug lica koji su aktivno legitimisani da tužbom traže deobu zajedničke imovine. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, parnični sud proizvoljno primenio merodavno materijalno pravo.

U odnosu na ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude u tom delu zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnih propisa, te da izneti razlozi ne potkrepljuju tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 4. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 16004/10 od 19. maja 2011. godine i odredio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Sopotu P. 224/06 od 11. decembra 2007. godine.

8. Ustavni sud je zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi i povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, ocenio kao preuranjen, s obzirom na to da će o žalbi podnosilaca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku pred nadležnim sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti