Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog odbacivanja tužbe za naknadu troškova prekršajnog postupka zbog nenadležnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Iako je obrazloženje drugostepenog suda pravno pogrešno, tužba za naknadu troškova prekršajnog postupka je ispravno odbačena jer podnosilac nije prethodno iscrpeo upravni put.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4633/2015
28.06.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 240/15 od 18. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 15. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem odbačena njegova tužba zbog nenadležnosti suda, iako je, u konkretnom slučaju, podnosilac u svemu postupao u skladu sa zakonskom regulativom. Imajući u vidu navedeno, podnosilac smatra da mu je osporenim rešenjem uskraćeno pravo na sudsku zaštitu, te predlaže da se utvrdi povreda označenih prava i da se poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P. 444/14 od 12. februara 2015. godine obavezana je tužena da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime troškova prekršajnog postupka po predmetu MUP PC, PU Vranje, PS Bujanovac Up. 1172/2011 plati iznos od 33.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 49.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 240/15 od 18. maja 2015. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P. 444/14 od 12. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, u delu odluke o zahtevu tužioca za isplatu troškova prekršajnog postupka, te je odbačena zbog nenadležnosti tužba tužioca podneta Osnovnom sudu u Bujanovcu, dana 23. novembra 2012. godine, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Vranje, Policijska stanica Bujanovac, a preinačena je navedena prvostepena presuda, u stavu prvom izreke u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je tužilac obavezan da tuženoj isplati troškove parničnog postupka. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je tužena protiv tužioca vodila prekršajni postupak u predmetu Up. 1172/2011; da je rešenjem MUP PC, PU Vranje, PS Bujanovac Up. 1 172/2011 od 21. septembra 2011. godine tužilac oslobođen krivice zbog prekršaja iz člana 333. stav 1. tačka 7. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i istim rešenjem je odlučeno da troškovi postupka padaju na teret organa koji je vodio postupak; da se tužilac podneskom od 21. maja 2012. godine obratio Policijskoj stanici Trgovište sa zahtevom da mu se naknade troškovi prekršajnog postupka; da je dopisom od 6. jula 2012. godine Policijska stanica Trgovište obavestila tužioca da navedena isplata nije u nadležnosti te Policijske stanice; da se tužilac potom podneskom od 3. septembra 2012. godine obratio Republičkom javnom pravobranilaštvu - Odeljenju u Leskovcu, sa predlogom za mirno rešenje spora, ali je dopisom od 25. oktobra 2012. godine obavešten da ne postoje uslovi za mirno rešenje spora.

Po nalaženju Višeg suda, osnovano se žalbom ukazuje na očigledan propust prvostepenog suda da oceni da li je u konkretnom slučaju bio nadležan za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, nesporno je da je protiv tužioca vođen prekršajni postupak, te da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijske uprave Vranje, Policijske stanice Bujanovac od 21. septembra 2011. godine tužilac oslobođen krivice. Istim rešenjem je odlučeno da troškovi postupka padaju na teret organa koji je vodio postupak, dakle na teret Policijske stanice Bujanovac. Zahtevom za naknadu troškova tužilac se obratio Policijskoj stanici Trgovište. Citirajući odredbe člana 131. stav 4. i člana 284. stav 1. Zakona o prekršajima, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac svoje pravo na naknadu troškova prekršajnog postupka trebalo da ostvaruje u upravnom postupku, pred organom koji je vodio prekršajni postupak. Stoga je, po nalaženju tog suda, pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, jer odlučivanje o zahtevu tužioca u konkretnom slučaju ne spada u sporove po kojima se postupa i odlučuje prema pravilima parničnog postupka u smislu člana 1. ZPP, već je o troškovima prekršajnog postupka koji su nastali pred organom uprave - PS Bujanovac trebalo odlučivati u upravnom postupku, pred istim organom, podnošenjem odgovarajućeg zahteva, u smislu napred navedenih odredbi Zakona o prekršajima. Iz navedenih razloga Viši sud je utvrdio da u konkretnom slučaju sud nije nadležan za rešavanje po zahtevu tužioca, pa je tužbu tužioca odbacio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 16. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US) propisano je da je da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da će sud da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ.

Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da troškove postupka za prekršaj za koji je postupak obustavljen snosi sud, odnosno organ uprave koji je postupak vodio, da se zahtev za naknadu nagrade i nužnih izdataka branioca podnosi u roku od tri meseca od dana dostavljanja pravosnažne odluke o troškovima (član 131. st. 2. i 4.); da će se u odluci o troškovima navesti ko snosi troškove prekršajnog postupka, u kom iznosu i u kom roku je dužan da ih plati, da će se, ako za utvrđivanje visine troškova nema dovoljno podataka, o troškovima odlučiti kada se ti podaci pribave, da će se, kad u presudi nije odlučeno o troškovima postupka, odlučiti o tome naknadno, posebnim rešenjem na koje je dozvoljena žalba, da rok iz stava 1. ovog člana ne može biti kraći od petnaest ni duži od trideset dana od dana pravosnažnosti odluke (član 132.); da će se propisi o naknadi troškova svedocima, veštacima i tumačima kao i drugim troškovima u krivičnom postupku shodno primenjivati u prekršajnom postupku (član 138.); da lice kome je u prekršajnom postupku neopravdano izrečena novčana kazna, zaštitna mera oduzimanja imovinske koristi ili zaštitna mera oduzimanje predmeta ima pravo na vraćanje plaćene novčane kazne, vraćanje oduzete imovinske koristi, vraćanje predmeta ili novčane vrednosti oduzetog predmeta (u daljem tekstu: vraćanje novčanog iznosa) (član 282. stav 1.) ; da je ovlašćeno lice dužno da se sa svojim zahtevom za naknadu štete obrati ministarstvu nadležnom za poslove prekršaja, odnosno organu uprave koji je vodio prekršajni postupak, radi sporazuma o postojanju štete i visini naknade i da ako do sporazuma ne dođe u roku od dva meseca od dana prijema zahteva, ovlašćeno lice može nadležnom sudu podneti tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije, u roku od trideset dana od dana isteka roka za postizanje sporazuma (član 284. st. 1. i 2. ).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01, 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji je važio u vreme pokretanja prekršajnog postupka, bilo je propisano: da će se, kada se obustavi krivični postupak ili kada se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač. 1) – 6 ) ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, osim u slučajevima određenim u sledećim stavovima (član 197. stav 1.); da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije (član 197. stav 6.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega , naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

U predmetnom parničnom postupku tužba podnosioca ustavne žalbe je odbačena zbog nenadležnosti, sa obrazloženjem da je, saglasno odredbi člana 284. stav 1. ranije važećeg Zakona o prekršajima, podnosilac ustavne žalbe svoje pravo na naknadu troškova prekršajnog postupka trebalo da ostvaruje u upravnom postupku, pred organom koji je vodio prekršajni postupak .

Ispitujući da li je drugostepeni sud u osporenom rešenju proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo okrivljenog u prekršajnom postupku i da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Vranje, Policijska stanica Bujanovac oslobođen krivice , kao i da je istim rešenjem odlučeno da troškovi postupka padaju na teret organa koji je vodio postupak, pri čemu se podnosilac ustavne žalbe zahtevom za naknadu troškova obratio Policijskoj stanici Trgovište, a ne Policijskoj stanici Bujanovac koja je donela navedeno rešenje. U vezi navedenog zahteva Policijska stanica Trgovište je obavestila podnosioca da navedena isplata nije u nadležnosti te Policijske stanice, nakon čega se podnosilac obratio Republičkom javnom pravobranilaštvu - Odeljenju u Leskovcu, sa predlogom za mirno rešenje spora, ali je obavešten da ne postoje uslovi za mirno rešenje spora.

Ustavni sud ukazuje da je odbacivanjem tužbe podnosioca ustavne žalbe tangirano njegovo pravo na pristup parničnom sudu, kao element prava na pravično suđenje. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo stoga što ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Vladavina prava u građanskim postupcima ne može se zamisliti bez mogućnosti pristupa sudu. Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno pravo i može biti predmet zakonskih ograničenja. Zato je od pravnog značaja da se u svakom konkretnom slučaju ispita da li je ograničenje prava na pristup sudu bilo ustavnopravno prihvatljivo.

Ustavni sud ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u vidu njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati da li je primena procesnog pravila bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je odbacujući podnosiočevu tužbu protiv Republike Srbije, sa obrazloženjem da se pre podnošenja tužbe nije zahtevom za naknadu štete obratio ministarstvu nadležnom za poslove prekršaja, odnosno organu uprave koji je vodio prekršajni postupak, radi sporazuma o postojanju štete i visini naknade , saglasno odredbi člana 284. stav 1. ranije važećeg Zakona o prekršajima, drugostepeni sud izveo pogrešan zaključak u odnosu primenu člana 284. ranijeg Zakona o prekršajima, budući da se navedena odredba odnosi na naknadu štete zbog neosnovanog kažnjavanja, a ne na zahtev za naknadu troškova prekršajnog postupka. Kako je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi isplate troškova prekršajnog postupka, koji padaju na teret budžetskih sredstava, Ustavni sud je u svojoj oceni pošao od odredbe člana 197. stav 6. ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a koja se shodno primenjivala i na prekršajni postupak. Ovo stoga jer je navedenom odredbom bilo propisano da ukoliko zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade braniocu ne bude usvojen ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije. Ustavni sud ukazuje da ova zakonska odredba u sebi sadrži dva procesna uslova pre podnošenja tužbe protiv Republike Srbije radi ostvarivanja predmetnog potraživanja, a to je da zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade braniocu ne bude usvojen ili da o njemu nije odlučeno u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva.

U situaciji kada je rešenjem policijske stanice koja je vodila prekršajni postupak odlučeno da troškovi postupka padaju na teret tog organa, a nakon toga podnosilac ustavne žalbe podnese zahtev za naknadu tih troškova policijskoj stanici koja nije vodila postupak u kojem je doneto navedeno rešenje, a povodom kojeg je obavešten da navedena isplata nije u nadležnosti te policijske stanice, pa ni posle tog obaveštenja podnosilac ne podnese zahtev organu koji je vodio prekršajni postupak, u smislu člana 131. ranijeg Zakona o prekršajima, pred Ustavni sud se postavilo pitanje da li je u konkretnom slučaju bio ostavaren neki od uslova predviđenih odredbom člana 197. stav 6. ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se u navedenoj činjeničnoj i procesnoj situaciji ne može smatrati da su bili ispunjeni uslovi za podnošenje tužbe u parničnom postupku, budući da zahtev za naknadu troškova prekršajnog postupka nije ni bio podnet organu koji je nadležan da o tom zahtevu donese odluku u meritumu, a samim tim nije ni mogao da nastupi uslov da o tom zahtevu nije odlučeno u roku od tri meseca. Stoga je Ustavni sud utvrdio da, iako je Viši sud u Vranju osporeno rešenje zasnovao na stavu koji nije pravno utemeljen, osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe suštinski nije povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o tome da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi prava iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da podnosi lac povredu tog prava, u suštini, obrazlaže istim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog odbacivanja tužbe za naknadu troškova prekršajnog postupka zbog nenadležnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti