Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku. Kao pravičnu satisfakciju, Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete svakom podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . i S . P, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i S . P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21207/12 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 101 6/06) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . i S . P, oboje iz Beograda, su 22. maja 2014. godine , preko punomoćnika Z . B . R, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21207/12.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da im je zbog dužine trajanje predmetnog parničnog postupka prvo pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21207/12, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 11362/11, pred kojim drugostepeni postupak i dalje nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete, kao i da se Odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21207/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužilac M. S. je 28. marta 2006. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi utvrđenja protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe i tuženog A. K. Predmet je dobio broj P. 1016/06. Odgovor na tužbu je dat 15. maja 206. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 26. mart 2007. godine, dakle nakon godinu dana od podnošenja tužbe.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano samo jedno ročište na kome su traženi određeni izveštaji od Zemljišno-knjižnog odeljenja opštine Zvezdara, dok tri ročišta nije održano, i to: jedno zbog nedobijanja traženih izveštaja, jedno zbog protesta zaposlenih u sudu, a jedno zbog odsustva obe parnične stranke, što je prouzrokovalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06 od 28. maja 2008. godine utvrđeno je da se smatra da je tužba povučena, jer na ročište od 28. maja 2008. godine stranke nisu pristupile iako su uredno pozvane, a izostanak nisu opravdale.

Punomoćnik tuženih, odnosno podnosilaca ustavne žalbe je 13. juna 2008. godine tražio da sud odluči o troškovima postupka tako da tužilac tuženima naknadi troškove parničnog postupka jer je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06 od 13. juna 2008. godine obavezan je tužilac da tuženima, ovde podnosiocima, solidarno isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 65.875,00 dinara.

Tužilac je 19. juna 2008. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 28. maja 2008. godine, a 31. jula 2008. godine tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06 od 12. decembra 2008. godine odbačen je kao neblagovremen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 765/13 od 7. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je ožalbeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06 od 28. maja 2008. godine kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06 od 12. decembra 2008. godine kojim je odbačen kao neblagovremen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje; u stavu trećem izreke usvojena je žalba tužioca i ukinuto je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06 od 13. juna 2008. godine kojim je odlučeno o troškovima postupka i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21207/12 od 16. juna 2014. godine obavezan je tužilac da tuženima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.750,00 dinara.

Protiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba, te je ono postalo pravnosnažno 2. avgusta 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozvali, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.)

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosilaca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u kome nije doneta nijedna meritorna odluka, već je samo procesno odlučivano, trajao preko osam godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, deo odgovornosti za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji u periodu od dve godine od podnete tužbe nije meritorno odlučio, već je doneo procesnu odluku da se smatra da je tužba povučena iz razloga što stranke nisu prisustvovale ročištu. Takođe, u tom dvogodišnjem periodu bilo je zakazano četiri ročišta od kojih je samo jedno održano, što ukazuje na to da ročišta nisu redovno zakazivana, dok je prvo ročište za glavnu raspravu bilo zakazano posle godinu dana od podnete tužbe. Takođe, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka u značajnoj meri snosi i drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak protiv procesnih rešenja trajao šest godina.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioce bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnosioci su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnosioci u određenoj meri doprineli dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano zbog njihovog odsustva, a što je dovelo do donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koja je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21207/12 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1016/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosilaca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi navoda podnosilaca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci povredu prava na imovinu obrazložili istim razlozima kao za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te povreda prava na imovinu nije ni razmatrana.

Ustavni sud ukazuje da je utvrđivanje povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku kao i prava na naknadu nematerijalne štete dovoljna i adekvatna satisfakcija za podnosioce ustavne žalbe.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.