Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Sud je utvrdio da je Apelacioni sud proizvoljno primenio rok zastarelosti za naknadu štete na zahtev koji proističe iz prava svojine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ilhamija Haksihimustafa iz Orahovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ilhamija Haksihimustafa i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3039/11 od 12. januara 2012. godine povređeno pravo podnosioc a ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 989/10 od 10. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilhamija Haksihimustafa iz Orahovca je 8. juna 2012. godine , preko punomoćnika Milisava Đorđevića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3039/11 od 12. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovi nu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi isplate vrednosti vozila i isplate naknade za korišćenje navedenog vozila za period od 10. aprila 1999. godine do dana veštačenja. Uz podnetu tužbu podnosilac je kao dokaz podneo obaveštenje Ministarstva odbrane Republike Srbije kojim ga je navedeni organ obavestio da je predmetno vozilo bilo na korišćenju u Vojsci Jugloslavije, ali da je vozilo rashodovano. Osporenim parničnim presudama je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. U svojoj odluci Apelacioni sud u Kragujevcu, kao razlog za odbijanje tužbenog zahteva tužioca navodi zastarelost potraživanja , shodno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac ističe da je odluka Apelacionog suda u Kragujevcu doneta očito uz pogrešnu primenu materijalnog prava, i to konkretno odredbe člana 37. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima i odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, shodno odredbi člana 37. Zakona o osnovnim svojinsko pravnim odnosima , podnosiočevo potraživanje naknade na ime vrednosti vozila svakako nije zastarelo, jer pravo svojine ne zastareva, pa njemu pripada naknada na ime protivvrednosti vozila, dok mu naknada na ime korišćenja predmetnog vozila pripada u visini propisanoj Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Smisao isplate ove naknade je u obeštećenju vlasnika stvari po odredbama označene Uredbe, jer je podnosilac kao vlasnik u određenom periodu vremena bio lišen da se koristi svojom stvari i istu upotrebljava shodno prirodi i nameni stvari. Naknada na ime korišćenja stvari u skladu sa navedenom Uredbom zastareva u opštem roku zastarelosti od deset godina, u smislu odredbe čl ana 371. Zakona o obligacionim odnosima. U vezi sa istovetnim tužbenim zahtevima postoji veći broj odluka Vrhovnog kasacionog suda, a iz kojih se vidi da je pravno shvatanje Apelacionog suda u Kragujevcu pogrešno i suprotno Ustavu, zakonu i pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3039/11 od 12. januara 2012. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 3039/11 od 12. janauara 2012. godine odbi o kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U činjeničnom delu obrazloženja osporene drugostepene presude je utvrđeno da su pripadnici Vojske Jugoslavije, organa pravnog prethodnika tužene, 30. marta 1999. godine u Orahovcu od tužioca protivpravno oduzeli motorno vozilo bez izdavanja bilo kakve potvrde ili dokaza o oduzimanju. Tužiočevo vozilo su koristili pripadnici Vojne policije. Zbog tehničke neispravnosti i nerentabilnosti popravke, 13. juna 2001. godine pokrenut je postupak za njegovo rashodovanje, koji je sproveden početkom 2003. godine prodajom kao otpadnog gvožđa. U pravnoj oceni presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je osnovan prigovor tužene o zastarelosti tužiočevog potraživanja. Kako je šteta nastala 30. marta 1999. godine , kada je tužiocu vozilo oduzeto bez ikakvog pravnog osnova, a tužba za naknadu štete je podneta tek 25. februara 2008. godine, to je tužiočevo potraživanje za naknadu pre dmetnih vidova štete zastarelo. Dalje je navedeno da su neosnovani žalbeni navodi da tužilac ima pravo na odgovarajuću naknadu prema Uredbi o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98,32/99 i 9/01), imajući u vidu da je organ tužene od tužioca vozilo oduzeo protivpravno za vreme ratnih dejstava, bez izdavanja bilo kakvog dokumenta tim povodom i bez pozivanja na navedenu Uredbu, a što proizlazi i z izveštaja organa tužene. Iskazano je i to da čak i da ima mesta primeni navedene Uredbe, tužiočevo potraživanje bi bilo zastarelo, zbog isteka objektivnog roka za naknadu štete, jer je po tom osnovu tužena pala u docnju posle isteka roka od 15 dana po prestanka ratnog stanja (16. juna 1999. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) (u daljem tekstu: ZOSPO) propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, kao i da pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva.

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja predmetnog vozila , bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje, pored ostalog, građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud je najpre utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv tužene sa zahtevom da mu tužena isplati protivvrednost predmetnog motornog vozila koje je oduzela od podnosioca za vreme proglašenog ratnog stanja, 30. marta 1999. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom p otvrdio prvostepenu presudu kojom je p redmetni tužbeni zahtev tretiran kao potraživanje naknade štete koje je zastarelo, u smislu člana 376. ZOO, zbog čega je podnosiočev tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Podnosilac je u prilog svoje tvrdnje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava naveo da shodno članu 37. ZOSPO, njegovo potraživanje naknade protivvrednosti oduzetog motornog vozila nije zastarelo, jer pravo svojine na i ndividualno određenoj stvari ne zastareva, pa njemu svakako pripada naknada na ime protivvrednosti motornog vozila . Ustavni sud najpre ukazuje da je u predmetnom parničnom postupku nesporno utvrđeno da je podnosilac bio vlasnik predmetnog motornog vozila koje je od podnosioca oduzeto od strane tužene za vreme proglašenog ratnog stanja. Sa oduzimanjem motornog vozila nije prestalo podnosiočevo pravo svojine na oduzetom motornom vozilu i tužena je bila dužna da na njegov zahtev vrati predmetno motorno vozilo, u smislu člana 37. stav 1. ZOSPO, a takav stvarnopravno zahtev na zastareva, a u smislu stava 2. navedenog člana materijalno pravnog propisa. Kako je predmetno motorno vozilo uništeno (rashodovano) kada se ono nalazilo u faktičkoj vlasti tužene, usled čega nije bila u mogućnosti da vrati predmetno motorno vozilo podnosiocu, to je na strani tužene konstituisana obaveza da podnosiocu isplati protivvrednost oduzetog podnosiočevog motornog vozila. U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o klasičnom obligacionopravnom zahtevu – potraživanju naknade štete, već o naknadi protivvrednosti oduzetog motornog vozila, te je, po oceni Ustavnog suda, došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca time što je zaključeno od strane redovnog suda da je predmetno potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo u smislu odredaba člana 376. ZOO.

Ustavni sud je, dalje , utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe tužbenim zahtevom tražio i da se tužena obaveže da mu na ime naknade za korišćenje motornog vozila za vreme ratnog stanja isplati određeni novčani iznos, u smislu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. U osporenoj drugostepenoj presudi je ukazano na to da je isključena primena navedene Uredbe u konkretnom slučaju, jer je organ tužene od podnosioca predmetno motorno vozilo oduzeo protivpravno za vreme proglašenog ratnog stanja, bez izdavanja bilo kakvog dokumenta tim povodom i bez pozivanja na navedenu Uredbu, te da u konkretnom slučaju ima mes ta primeni samo odredbi ZOO koje se odnose na naknadu materijalne štete. Ustavni sud najpre ukazuje da ni prvostepeni niti drugostepeni parnični sud nisu naveli , niti citirali bilo koju odredbu materijalnog propisa koja reguliše situacije u kojima je isključena primena Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, odnosno nisu naveli odredbu same Uredbe koja predviđa da se navedeni materijalni propis može primeniti samo u slučaju kada Vojska , prilikom oduzimanja motornog vozila , izdaje validan dokument vlasniku stvari sa pozivom na navedenu Uredbu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj nedostak čini osporenu dr ugostepenu presudu neobrazloženom sa aspekta standarda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zatim, podnosiocu ustavne žalbe je predmetno motorno vozilo bilo oduzet o od strane Vojske, koja je državni organ, za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja, što je nesumnjivo predstavljalo činjenični osnov za primenu navedene Uredbe. Na kraju, pretpostavka je da državni organi u vršenju svojih javnih ovlašćenja postupaju u skladu sa zakonom i drugim materijalnim propisima, sve dok se u posebnom parničnom postupku pokrenutom po tužbi iz člana 172. ZOO ne utvrdi nezakonitost , odnosno nepravilnost rada državnog organa ( tj. njegova protivpravnost).

Takođe, u osporenoj drugostepenoj presudi je navedeno da i u slučaju i da ima mesta primeni Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze , podnosiočevo potraživanje na ime naknade za korišćenje motornog vozila bi bilo zastarelo, zbog isteka objektivnog roka zastarelosti za naknadu štete. Ustavni sud konstatuje da je odredbama Zakona o odbrani, važećim u vreme oduzimanja predmetnog vozila od podnosioca ustavne žalbe, bilo propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, čime je zakonodavac u konkretnom slučaju napravio razliku između ovakve naknade i naknade štete, a što Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi nije imao u vidu.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju , potražuje naknadu za korišćenje oduzete stvari, te se ne može govoriti o naknadi štete u smislu Z OO, koja je rezultat nekog štetnog događaja ili povrede ugovorne obaveze. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je podnosiocu ustavne žalbe predmetno vozilo bilo oduzet o za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za korišćenje predmetnog vozila , mora biti rešeno primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu stvar, kao i naknadu za korišćenje stvari. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. ZOO, budući da naknada za korišćenje predmetnog vozila ne predstavlja naknadu štete, već dug tužene prema podnosioc u ustavne žalbe . Međutim, Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja.

Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi dati u osporenoj presudi za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Ustavni sud je ovakav stav o prirodi spornog potraživanja zauzeo, pored ostalih, u svojoj Odluci Už-3511/10 od 29. maja 2013. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3039/11 od 12. januara 2012. godine povređeno podnosiocu ustavne žalbe pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3039/11 od 12. januara 2012. godine i odredio da taj drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 989/10 od 10. marta 2011. godine.

6. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu ostalih ustavnih prava navedenih u ustavnoj žalbi za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučeno, čime će i eventualna povreda označenih ustavnih prava biti ispitana po navedenom pravnom leku u parničnom postupku pred nadležnim drugostepenim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti