Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Iako je postupak trajao deset godina, sud je utvrdio da je bio izuzetno složen i da je podnosilac doprineo dužini trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4637/2013
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tah irović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Milutina Milivojevića iz Korenite, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milutina Milivojevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Šapcu u predmetu K. 12/07, kasnije pred Višim sudom u Šapcu u predmetu K. 12/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milutin Milivojević iz Korenite, preko punomoćnika Dušana Vladića, advokata iz Loznice, podneo je Ustavnom sudu , 4. jula 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbij u postupku koji je vođen pred pred Okružnim sudom u Šapcu u predmetu K. 12/07, kasnije pred Višim sudom u Šapcu u predmetu K. 12/10.

Podnosilac ustavne žalbe je hronološki izložio tok krivičnog postupka koji je protiv njega vođen i naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je krivični postupak trajao skoro deset godina.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalb u, spise predmeta Višeg suda u Šapcu u predmetu K. 12/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još petoro lica vođen je krivični postupak, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 21. marta 2003. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. st. 3. i 4. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 22 . KZ SCG i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. st . 1. i 4. KZ RS. U toku istrage saslušano je 69 svedoka, obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, dopuna tog veštačenja i građevinsko veštačenje. Sud je četiri puta donosio rešenja o proširenju istrage (8. i 29. aprila i 26. maja 2003. i 22. aprila 2005. godine).

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Šapcu je 21. januara 2007. godine podiglo optužnicu protiv podnosioca ustavne žalbe i još petoro lica zbog krivičnih dela primanje mita iz člana 254. stav 4. u vezi stava 2. KZ RS, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2, 3 i 4. u vezi stava 1. KZ, falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. KZ i krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4. KZ. Optužnica je ukupno sadržala 18 radnji izvršenja. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnih dela primanje mita iz člana 254. stav 4. u vezi stava 2. KZ RS, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 4. u vezi stava 1. KZ u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1 KZ, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. KZ u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ i krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4. KZ, ukupno 12 radnji izvršenja. Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Ki. 45/03 od 21. marta 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor koji je trajao do 8. maja 2003. godine.

Optužnica je stupila na pravnu snagu 4. oktobra 2007. godine, kada je odlučeno o izjavljenim prigovorima.

Do donošenja prvostepene presude, sud je glavni pretres zakazao 17 puta, a održao samo četiri puta. Glavni pretres samo jednom nije održan zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Najčešći razlog zbog kog sud nije bio u mogućnosti da održi glavni pretres bio je izostanak nekog od okrivljenih i njihovih branilaca. Podnosilac ustavne žalbe je izostao četiri puta. Dva puta je bio uredno pozvan, a dva puta nije, nakon čega je sud izvršio proveru njegove adrese. Iz izveštaja službenika policijske stanice proizilazi da podnosioac nije obavestio sud o promeni adrese. Glavni pretres je dva puta odložen i zbog izostanka njegovog branioca. Kako bi obezbedio prisustvo okrivljenih na glavnom pretresu sud je, još u početnom stadijumu postupka, naložio da se obavi lekarski pregled podnosioca ustavne žalbe (13. novembra 2008. godine je obavljen i utvrđeno je da trenutno nije sposoban da prisustvuje glavnom pretresu, da je nesposobnost ograničenog trajanja i da će u roku od mesec i po dana prestati) i okrivljenog N.B. (za koga je utvrđeno da može da prisustvuje glavnom pretresu), izdao je naredbu o privođenju okrivljenog N.B, kome je odredio i pritvor. U toku postupka sud je izveo dokaz saslušanjem okrivljenih, šestoro svedoka i obavljeno je ekonomsko veštačenje.

Nakon reforme pravosuđa, postupak je vođen pred Višim sudom u Šapcu u predmetu K. 12/10.

Rešenjem Višeg suda u Šapcu K. 12/10 od 30. novembra 2010. godine, iz razloga celishodnosti, krivični postupak je prema okrivljenima razdvojen za pojedina krivična dela i nastavljen je pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu K. 1650/10.

Presudom Višeg suda u Šapcu K. 12/10 od 18. aprila 2011. godine podnosilac je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od godinu dana, dok je u odnosu na krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 4. u vezi stava 2. KZ RS i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 4. u vezi stava 1. KZ RS optužba prema njemu i okrivljenoj M.P. odbijena.

Navedena presuda je ukinuta u ožalbenom postupku, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3364/11 od 1. oktobra 2012. godine.

Presudom Višeg suda u Šapcu K. 119/12 od 18. januara 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4. KZ.

Navedena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1045/2013 od 6. marta 2013. godine, u odnosu na osuđujući deo.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka koji je podnosilac osporio ustavnom žalbom, od 21. marta 2003. godine, kada je doneto rešenje da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, do 6. marta 2013. godine, kada je postupak prema njemu pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao deset godina , što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavnih žalbi tokom postupka, postupanj a nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak bio izuzetno složen. Naime, krivični postupak je vođen protiv šestoro lica, kojima je stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela – primanje mita, zloupotreba službenog položaja, falsifikovanje isprave, falsifikovanje službene isprave i zloupotreba ovlašćenja u privredi, koja u načelu, po samoj svojoj prirodi, iziskuju niz činjeničnih i pravnih pitanja na koja sud u postupku treba da odgovori. Pored toga, optužnica je u konkretnom slučaju obuhvatala 18 radnji izvršenja, a podnosiocu je stavljeno na teret 12 radnji izvršenja. Sud je izveo dokaz saslušanjem okrivljenih, velikog broja svedoka, sprovedeno je ekonomsko-finansijsko i građevinsko veštačenje, postojali su obimni pisani dokazi, što ukazuje na izuzetnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja je sud morao raspraviti, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe , kao okrivljenom , bilo u interesu da se postupak što pre okonča, ali i da je svojim ponašanjem, zajedno sa ostalim okrivljenim licima, doprineo njegovom dužem trajanju. Naime, do odlaganja glavnog pretresa je dolazilo zbog izostanka nekog od okrivljenih i njihovih branilaca. Podnosilac je izostao četiri puta, a njegov branilac dva puta. Sud je, u cilju obezbeđivanja prisustva podnosioca, naredio da izvrši veštačenje njegove zdravstvene sposobnosti da prisustvuje pretresu, izvršio je proveru njegove adrese i uručenje poziva za glavni pretres preko službenika policijske stanice. Iako je veštačenjem zdravstvene sposobnosti podnosioca ustavne žalbe utvrđeno da u jednom kratkom periodu nije bio sposoban da prisustvuje glavnom pretresu, te se njegovi izostanci u jednom delu postupka mogu smatrati opravdanim, činjenica da je do odlaganja glavnog pretresa došlo usled razloga koji se njega tiču, ne može se staviti na teret sudu.

Razmatrajući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ocenjuje da je sud pokazao marljivost u nastojanju da se glavni pretres održi, zakazujući ga u kratkim vremenskim razmacima, preduzimanju svih mera na koje je zakonom ovlašćen kako bi obezbedio prisustvo okrivljenih u postupku i donošenjem rešenja o razdvajanju postupka. Kako sa glavnog pretresa nisu uvek izostajala ista lica, već po nekoliko optuženih i nekoliko branilaca, sud nije bio u mogućnosti da prema svima okrivljenima primeni drastičnije mere obezbeđivanja prisustva.

Do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ako je za nerazumno trajanje krivičnog postupka pretežno odgovoran sud. Samo ona odlaganja za koja se država može smatrati odgovornom mogu opravdati nalaz da je prekoračen razumni rok (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Napijalo protiv Hrvatske, broj 66485/01, od 13. novembra 2003. godine, stav 61.). Od stranke u postupku se očekuje da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju relevantne i da se uzdrži od taktike odlaganja, ali se od okrivljenog ne može očekivati da aktivno doprinese ubrzanju postupka koji može dovesti do njegove osude. Ipak, postupci podnosioca mogu predstavljati objektivnu činjenicu koja se ne može pripisati sudovima, što se mora uzeti u obzir pri određivanju da li je postupak trajao duže od razumnog roka (videti presudu Eckle protiv Nemačke, broj 8130/78 , od 15. jula 1982. godine, stav 82.). Stoga, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, činjeničnu i pravnu složenost pitanja koja su se pred sud postavila, ponašanje okrivljenih i njihovih branilaca u toku postupka, te mere koje je sud preduzeo kako bi se postupak okončao, Ustavni sud je ocenio da se odgovornost za trajanje krivičnog postupka ne može pripisati sudu, pa stoga podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

5. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odre daba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu i doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine krivičnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti