Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 16 godina. Odlučujući doprinos dužini postupka dao je prvostepeni sud zbog neaktivnosti i gubitka spisa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4638/2010
31.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko v eće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudij e dr Bosa Nenadić, Katarin a Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članov i Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandre Starčević iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandre Starčević i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1.1815/95 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandra Starčević iz Sombora je 27. oktobra 20 10. godine, preko punomoćnika Strahinje Milića, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 1815 /95.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da osporen i parnični postupak traje od 1995. godine, da ima podataka da je doneta prvostepena presuda 30. oktobra 2008. godine ali da joj još uvek nije uručena. Predlaže da Ustavni sud usvoji njenu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i nadoknadi joj nematerijalnu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 50/11 ( ranije Opštinskog suda u Somboru P1. 1815/95), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe (koja se tada prezivala Krasuljak) je 1 8. decembra 1995. godine, u svojstvu tužilje, podnela Opštinskom sudu u Somboru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu , radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i isplate naknade ličnog dohotka , protiv Trgovinske radnje "Reza" iz Sombora. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1815/95. Posle dva neodržana ročišta jer tužena nije primila uredno poziv niti primerak tužbe, Opštinski sud je na trećem zakazanom ročištu za glavnu raspravu zaključio raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1815/95 od 12. februara 1996. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje u celosti, kao neosnovan , te odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tužilje od 16. maja 1996. godine, Okružni sud u Somboru je rešenjem Gž1. 1021/96 od 27. novembra 1996. godine vratio spise prvostepenom sudu 4. decembra 1996. godine radi otklanjanja procesnog nedostatka u pogledu zastupanja tužilje. Po dostavljanju punomoćja za tužilju, Okružni sud u Somboru je rešenjem Gž. 113/97 od 4. februara 1997. godine usvojio žalbu tužilje i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje 10. februara 1997. godine.

U ponovnom prvostepnom postupku, na ročištu zakazanom za 18. april 1997. godine, tužilja je u jednom delu povukla tužbu, a Opštinski sud je doneo presudu P1.184/97 od 18. aprila 1997. godine na osnovu izostanka i poništio odluku tužene kojom je tužilji prestao radni odnos. Odlučujući o žalbi tužene od 5. maja 1997. godine Opštinski sud je rešenjem P1. 184/97 od 24. septembra dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo navedenu presudu zbog izostanka.

Od 24. septembra 1997. godine do 14. novembra 2001. godine sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu. Na ročištu održanom 14. novembra 2001. godine tužilja je preinačila tužbeni zahtev, a Opštinski sud odredio izvođenje dokaza po predlogu tužilje. U 2002. godini, predmet je u Opštinsk om sudu dobio broj P1. 1683/02 i održano je jedno ročište na kome je konstatovano da ne postoji mogućnost poravnanja u ovoj parnici u nedelji medijacije, te su ponovo zatraženi dokazi od Zdravstvenog centra i Fonda PIOZ. Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta zbog neodazivanja uredno pozvane tužilje radi saslušanja, Opštinski sud je na trećem zakazanom ročištu zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 1683/02 od 17. juna 2003. godine kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje u celosti i tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove postupka.

Okružni sud u Somboru je , odlučujući o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 26. septembra 2003. godine, rešenjem Gž. 95/04 od 30. septembra 2004. godine usvojio žalbu tužilje, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P1. 547/04 i jedino zakazano ročište u 2004. godini nije održano zbog izostanka uredno pozvane tužilje, koju je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke. I naredno ročište zakazano za 28. januar 2005. godine nije održano iz istih razloga. Nakon jednog održanog ročišta 30. marta 2005. godine, Opštinski sud je doneo rešenje P1. 547/04 od 20. maja 2005. godine kojim se tužba smatra povučenom (na ročište nije pristupila, pored punomoćnika, ni tužilja iako je bila uredno pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke). Po žalbi tužilje na navedeno rešenje od 8. juna 2005. godine spisi predmeta su prosleđeni Okružnom sudu u Somboru , koji je rešenjem Gž1. 723/05 od 28. jula 2005. godine vratio spise prvostepenom sudu radi odlučivanja po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje.

Na ročištu održanom 7. decembra 2005. godine Opštinski sud je doneo rešenje da se usvaja predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ukida rešenje od 20. maja 2005. godine, s tim da će se predmet voditi pod brojem P1. 499/05. Na sledećem zakazanom ročištu za glavnu raspravu 16. januara 2006. godine, nakon saslušanja parničnih stranaka, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu, ali je istog dana doneo rešenje da se rasprava ponovo otv ara i novo ročište zakazuje za 19 . april 2006. godine radi dopune dokaznog postupka, uz poziv tužilji da uredi tužbu na način što će kao tuženog označiti osnivača ZTR "Glamur" , s obzirom na to da se radi o zanatsko-trgovinskoj radnji koja ne može biti stranka u postupku jer nema svojstvo pravnog lica.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 499/05 od 19. aprila 2006. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužilje protiv tužene K.T. - osnivača ZTR "Glamur" iz Sombora, te odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Somboru je rešenjem Gž1. 1414/06 od 21. februara 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 499/05 od 19. aprila 2006. godine i predmet vratio drugom veću prvostepenog suda na ponovno suđenje. U obrazloženju ove odluke se između ostalog navodi da prvostepeni sud nije postupio po ranijem nalogu drugostepenog suda.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 121/07, pa je Opštinski sud nakon dva zakazana i održana ročišta u 2007. godini i pet ročišta u 2008. godini, zaključio glavnu raspravu 30. oktobra 2008. godine.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 121/07 od 30. oktobra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj odluke o prestanku radnog odnosa i obavezivanje tužene da joj na ime naknade za bolovanje umesto ličnog dohotka isplati iznos po 90,00 dinara za mesece jul, avgust i septembar 1995. godine, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki dospeli iznos od prvog narednog dana za prethodni mesec. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Rešenjem Osnovnog suda u Somboru - Sudske uprave Su. I - 1/2010-265 od 11. novembra 2010. godine naređeno je obnavljanje predmeta toga suda P1. 127/07, jer je od strane v.f. predsednika suda konstatovano da spisi predmeta nisu pronađeni nakon pregleda parnične pisarnice, kao i kancelarije postupajućeg sudije. Re šenjem Osnovnog suda u Somboru P1. 50/11 od 3. februara 2011. godine određena je rekonstrukcija predmeta P1. 127/07 i sud je pozvao stranke 19. maja 2011. godine radi dostavljanja dokumentacije iz predmeta. Otac tužilje se odazvao pozivu, pravdajući izostanak tužilje bolešću, uz obećanje da će dostaviti dokumentaciju. R ešenjem Opštinskog suda u Somboru od 10. avgusta 2011. godine obustavljena je rekonstrukcija jer su spisi pronađeni u arhivi suda 8. jula 2011. godine.

Protiv presude Opštinskog suda u Somboru P1. 121/07 od 30. oktobra 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužilje 24. avgusta 2011. godine, tužilja je izjavila žalbu 1. septembra 2011. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2616/11 od 26. decembra 2011. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Somboru P1. 121/07 od 30. oktobra 2008. godine. Punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, drugostepena presuda je dostavljena 23. februara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) U Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, o dredba člana 435. ima gotovo identičnu sadržinu.

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak o d podnošenja tužbe tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, do uručenja drugostepene presude kojom je pravosnažno okončan postupak trajao 16 godina dva meseca i pet dana.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom radnom sporu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obimniji dokazni postupak .

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju za lica kojima je prestao radni odnos, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnositeljku, bez obzira što nije uspela u sporu.

Ustavni sud je ocenio da na strani podnositeljke ima doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka jer se, iako uredno pozvana, četiri puta nije odazvala pozivu suda radi saslušanja u svojstvu parnične stranke .

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka dao je nadležni prvostepeni sud. U periodu od četiri godine nije zakazao nijedno ročište, u 2002. godini zakazao je samo jedno ročište , a posle donošenja presude Opštinskog suda u Somboru P1. 121/07 od 30. oktobra 2008. godine, predmet je bio izgubljen pa nađen tek 8. jula 2011. godine, što je dovelo do toga da ova prvostepena presuda posle skoro četiri godine od dana donošenja bude uručena punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud, najpre Opštinski sud u Somboru pa kasnije Osnovni sud u Somboru, u ovom radnom sporu koji je trajao preko 16 godina očigledno nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju ''Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske'' o d 13. jula 1983. godine ( broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 1815/95, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sud a, uzimajući u obzir i propuste u radu suda i doprinos same podnositeljke ustavne žalbe dugom trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti