Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1734/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10112/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P. iz K. je 6. oktobra 2011. godine preko punomoćnika B. N, advokata iz K, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10112/10 od 17. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2617/11 od 7. jula 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je 14. jula 2003. godine podneo tužbu protiv tuženog, svog poslodavca Javnog preduzeća „S.“, radi isplate zarade; da je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo presudu P1. 1734/03 od 25. decembra 2007. godine koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4327/10 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je Prvi osnovni sud u Beogradu osporenom presudom P1. 10112/10 od 17. juna 2010. godine odbio tužbeni zahtev, a Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2617/11 od 7. jula 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu; da mu je zbog trajanja predmetnog postupka od osam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je Četvrti opštinski sud u Beogradu presudom P1. 767/04 od 2. oktobra 2009. godine u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije odlučio tako što je usvojio tužbeni zahtev drugog tužioca, čime je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava; da je pogrešeno obrazloženje u osporenoj drugostepenoj presudi da se podnosilac nije pismenim putem obraćao tuženom sa zahtevom da bude raspoređen na drugo radno mesto i da nije tražio sudsku zaštitu radi vraćanja na rad, imajući u vidu da se on u više navrata obraćao lično i telefonskim putem direktoru radi raspoređivanja; da je u osporenoj presudi pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo jer je prema Zakonu o radu podnosilac imao pravo naknade zarade u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede označenih ustavnih prava, poništi osporene presude i zahteva naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10112/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. juna 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Javnog preduzeća „S.“, radi isplate zarade. Predmet je dobio broj P. 4776/03.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4776/03 od 6. oktobra 2003. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu kao nadležnom sudu. Spisi su 3. februara 2004. godine dostavljeni Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, gde se predmet vodio pod brojem P1. 1734/03.

Pred prvostepenim sudom održano je deset ročišta, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska tužioca, jedno na zahtev tužioca, jedno zbog nedolaska zastupnika tuženog, dva zbog nedolaska svedoka, jedno zbog obustave rada zaposlenih u sudu.

Na ročištima su saslušane parnične stranke u više navrata saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, izvršen je uvid u normativna akta tuženog.

Podnosilac ustavne žalbe je 5. januara 2007. godine opredelio glavni tužbeni zahtev, a istakao je i eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1734/03 od 25. decembra 2007. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P1. 1734/03 od 22. oktobra 2009. godine, zbog očigledne greške u pisanju, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan glavni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu plati 100% zarade za radno mesto inkasanta sa srednjom stručnom spremom za period od jula 2000. godine do jula 2006. godine u iznosu od 984.857,00 dinara, sa kamatom; stavom drugim izreke delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati zaradu za radno mesto inkasanta sa nižom stručnom spremom za period od jula 2000. godine do jula 2006. godine, sa kamatom; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa zarade iz stava drugog izreke za period od jula 2000. godine, do jula 2006. godine od 399.691,00 dinara, sa kamatom, pa do traženog iznosa od 936.313,00 dinara sa traženom kamatom; stavom četvrtim izreke utvrđeno je da tužba povučena u delu za isplatu zarade za period od marta 1999. godine do juna 2000. godine; stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 130.800,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4327/10 od 24. marta 2010. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1734/03 od 25. decembra 2007. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 1734/03 od 22. oktobra 2009. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, pa je predmet u tom delu vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred tada nadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P1. 10112/10, održano je jedno ročište i osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10112/10 od 17. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati 100% zarade za rad na mestu inkasanta sa srednjom stručnom spremom, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati 100% zarade za rad na mesto inkasanta sa nižom stručnom spremom, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke utvrđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2617/11 od 7. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.10112/10 od 17. juna 2010. godine; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.750,00 dinara.

U obrazloženju presude je navedeno: da je na osnovu rešenja direktora V. c. „R.“ koji je bio u sastavu tuženog, tužilac koji poseduje srednju stručnu spremu raspoređen na poslove inkasanta na neodređeno vreme od 20. maja 1998. godine, a da u periodu od juna 2000. godine do jula 2006. godine nije radio kod tuženog niti je ostvarivao zaradu; da je tuženi uputio obaveštenje tužiocu broj 580/2 od 21. juna 2000. godine kojim ga je pozvao na sastanak u Nišu u cilju razmatranja mogućnosti izvršavanja radnopravnog statusa zaposlenih u V. c. „R.“, a da u zahtevu za razmeštaj od 6. juna 2000. godine u potpisu „podnosilac zahteva“ nema imena tužioca; da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta utvrđeno da se za radno mesto inkasanta vodosnabdevanja predviđa niža stručna sprema, da tužilac nije tražio sudsku zaštitu radi vraćanja na rad kod tuženog i nije tražio pisanim putem da bude raspoređen na drugo radno mesto niti da se vrati na rad, a takođe je na ročištu od 17. juna 2010. godine odbio da se izjasni na okolnost zašto se nije obraćao sudu u vezi vraćanja na rad i nije pružio dokaze da je podnosio zahtev radi ostvarivanja prava na rad kod tuženog poslodavca; da je na ovakvo pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da se za konstituisanje građansko-pravne odgovornosti tuženog poslodavca za naknadu štete primenom pravila iz odredbe člana 172. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno da je njegov nadležni organ bilo pojedinačnim pravnim aktom ili faktičkom radnjom, protivpravno sprečio zaposlenog da radi; da ako se zaposleni prećutno saglasi sa stanjem nerada i ne podnosi zahtev u pisanom obliku za vraćanje na rad niti sudskim putem traži restituciju, tada on svojim ponašanjem isključuje odgovornost poslodavca za sopstvenu štetu; da je ovde zaposleni prihvatio da ne radi pa se na taj način ponašao i sam suprotno dužnosti zaposlenog da radi; da pravilno zaključuje prvostepeni sud da ne postoji građansko-pravna odgovornost na strani tuženog za naknadu štete; da je ovo posebno u situaciji kada sam tužilac u svom iskazu datom u svojstvu stranke nije objasnio razloge zbog čega ne traži vraćanje na rad i zašto nije podnosio pisani zahtev u tom cilju; da je priložena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 767/04 od 2. oktobra 2009. godine kojom je usvojen tuženi zahtev tužilaca u daljoj parnici bez značaja s obzirom na to da se iz njenog obrazloženja utvrđuje da je drugačiji činjenični osnov i da se odluka u toj parnici nije bavila pitanjem da li su tužioci iz te parnice podnosili zahtev za vraćanje na rad ili ne.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepeni sud je odlučio posle tri i po godine i u tom periodu bilo je održano deset ročišta za glavnu raspravu, dok osam ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je odlučio posle dve godine i tri meseca tako što je ukinuo prvostepenu presudu i u ponovnom postupku prvostepeni sud je odlučio posle tri meseca, a drugostepeni sud posle godinu dana. Dakle, parnični postupak koji nije bio posebno složen okončan je posle osam godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je u određenoj meri doprineo trajanju postupka jer nije prisustvovao jednom ročištu za glavnu raspravu, a jedno ročište nije održano na njegov zahtev, što je za posledicu imalo nepostupanje suda u periodu od šest meseci. Takođe, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, koji se odnosio na naknadu značajnog novčanog iznosa, nema sumnje da je ishod spora bio od značaja za podnosioca.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10112/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1734/03), te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i u samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa navodima podnosioca o različitom postupanju redovnih sudova u identičnim situacijama, podnosilac ustavne žalbe je u prilog svojim tvrdnjama, dostavio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 767/04 od 2. oktobra 2009. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava može utvrditi samo u onim slučajevima kada su sudovi poslednje instance donosili različite odluke u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Različite odluke prvostepenih sudova nisu dovoljne da bi se mogla utvrditi povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer takve odluke nisu prošle proveru pred višom sudskom instancom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti