Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu bivših zaposlenih i poništava presude redovnih sudova. Utvrđeno je da su sudovi proizvoljno primenili zakonske izmene koje su stupile na snagu nakon donošenja socijalnog programa, čime je povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4639/2012
08.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mikice Novakovića, Milivoja Novakovića i Nade Ožegović, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mikice Novakovića, Milivoja Novakovića i Nade Ožegović i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i nalaže Apelacionom sud u u Beogradu da donese novu odluku o žalbi podnosilaca i ostalih tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mikica Novaković, Milivoje Novaković i Nada Ožegović, svi iz Beograda, podneli su 8. juna 2012. godine, preko zajedničkog punomoćnika, advokata Dragana Blagojevića iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe i ostalih tužilaca za isplatu novčane naknade po osnovu usvojenog Socijalnog programa prvotužene kompanije "International CG" D.P. Beograd, u restrukturiranju i drugotužene kompanije "Generalexport" D.P. Beograd , u restrukturiranju, i to prema prvotuženoj i drugotuženoj kompaniji kao preuranjen, a prema trećetuženoj Agenciji za privatizaciju i četvrtotuženoj Republici Srbiji kao neosnovan, zbog nedostatka pasivne legitimacije; da je osporenom drugostepenom presudom odbijena kao neosnovana žalba tužilaca i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu potvrđena u celini; da je u toku postupka utvrđeno da Ministarstvo finansija Republike Srbije nije nadležno za davanje saglasnosti na isplatu tražene novčane naknade, te da se isplata ne vrši iz budžeta, već od sredstva dobijenih prodajom konkretnih imovinskih celina tuženih kompanija u restrukturiranju; da je uslov za isplatu bila prodaja imovinskih celina "Blok XX" i "Kopaonik", koja je izvršena 25. juna 2008. godine, odnosno 29. maja 2009. godine, nakon čega je obaveza isplate novčane naknade za koju su se tužioci prijavili dospela; da je uslov za isplatu koji se tiče davanja saglasnosti od strane Ministarstva finansija ništav; da se redovni sudovi bez osnov a pozivaju na odredbe člana 41b i člana 43. stav 4. Zakona o privatizaciji, s obzirom na to da su te odredbe stupile na snagu nakon usvajanja predmetnog Socijalnog programa, koji je sastavni deo Programa restrukturiranja tuženih kompanija; da se novčana sredstva ostvarena od prodaje navedenih imovinskih celina nalaze na prelaznom računu trećetužene Agencije za privatizaciju, koja bez ikakvog razloga i nezakonito sprečava isplatu novčane naknade tužiocima i ostalim zaposlenima i bivšim zaposlenima kod tuženih kompanija koji su se prijavili za isplatu novčane naknade; da je Vlada Republike Srbije donela Zaključak o sprovođenju postupka privatizacije nad provotuženom i drugotuženom kompanijom, dok Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja vrši nadzor nad radom terećetužene Agencije za privatizaciju, što četvrtotuženoj Republici Srbiji daje pasivnu legitimaciju; da je Agencija za privatizaciju od Republike Srbije dobila ekskluzivno pravo da u njeno ime i za njen račun posreduje u procesu privatizacije, zbog čega četvrtotužena neograničeno solidarno odgovara za obaveze koje preuzima trećetužena u njeno ime i za njen račun.

Zbog napred navedenih razloga, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im osporenim presudama povređena označena Ustavom zajemčena prava i načelo. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Mikica Novaković, Milivoje Novakovića i Nada Ožegović, ovde podnosioci ustavne žalbe, kao i Slavica Obradović i Pepica Pajić, podneli su 24. decembra 2010. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženih: kompanije "International CG" D.P. Beograd, u restrukturiranju, kompanije "Generalexport" D.P. Beograd , u restrukturiranju, Agencije za privatizaciju i Republike Srbije. Tužbom je tražena isplata neisplaćenih novčanih naknada u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža koju su tužioci kao zaposleni kod prvotužene i drugotužene kompanije ostvarili zaključno sa 31. decembrom 2007. godine, a prema Osnovama socijalnog programa iz Programa restrukturiranja prvotužene i drugotužene kompanije.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine odbijen je kao preuranjen tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je Socijalnim programom, koji je sastavni deo Programa restrukturiranja prvotužene i drugotužene kompanije, bila predviđena isplata novčane naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koju je zaposleni – bivši zaposleni ostvario, uključujući i zavisna društva koja su osnovana od strane kompanija "International CG" D.P. Beograd i "Generalexport" D.P. Beograd, zaključno sa 31. decembrom 2007. godine, a najviše do ukupnog iznosa od 20.660.600 evra, za sve zaposlene – bivše zaposlene u kompanijama, ukoliko su državljani Republike Srbije, uz saglasnost na isplatu Ministarstva finansija, a nakon zaključene transakcije - "dana ispunjenja" za imovinske celine "Blok XX" i "Kopaonik"; da je "dan ispunjenja" za imovinsku celinu "Blok HH" nastupio 25. juna 2008. godine, a za imovinsku celinu "Kopaonik" 29. maja 2009. godine; da je, u skladu sa Programom restrukturiranja, Agencija za privatizaciju 1. juna 2009. godine obavestila Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je nastupio "dan ispunjenja" za obe imovinske celine, te da je potrebno da se ovo ministarstvo obrati Ministarstvu finansija za saglasnost na isplatu novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima prvo i drugotužene; da je Ministarstvo finansija obavestilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je moguće prihvatiti isplatu naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije; da je Ministarstvo finansija obavestilo sud da ne postoji zakonski osnov prvenstva isplate zaposlenih i bivših zaposlenih iz sredstava ostvarenih od prodaje navedenih imovinskih celina, jer bi takva isplata predstavljala oštećenje ostalih poverilaca koji su prijavili svoja potraživanja u postupku restrukturiranja, a da je Programom restrukturiranja kao mogući način isplate predmetnih naknada bila predviđena isplata iz republičkog budžeta, u vidu pozajmice, što ne znači da je isplata tih naknada obaveza budžeta, niti da se neki državni organ obavezao na tu isplatu, te da je namera države bila da se kroz pozajmicu sredstava iz budžeta zaposlenima omogući isplata novčane naknade pre sticanja formalnih uslova za to, ali da Ministarstvo finansija nikada nije dalo saglasnost za takvu isplatu zato što u budžetu Republike Srbije nije bilo sredstava za te namene; da je sud, iz razloga što Ministarstvo finansija nikada nije dalo saglasnost za isplatu novčane naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije koja preostanu posle raspodele iz člana 41b stav 2. Zakona o privatizaciji, a pre uplate na uplatni račun budžeta Republike Srbije, ocenio da je tužbeni zahtev tužilaca preuranjen u smislu odredbe člana 331. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da, po oceni suda, fraza "uz saglasnost Ministarstva finansija" predstavlja uslov bez koga nema ispunjenja obligacije od strane tuženih; da tužioci do zaključenja glavne rasprave nisu priložili, niti predložili dokaze na okolnosti da su od sredstava ostvarenih od prodaje kapitala prvo i drugotuženog namireni svi toškovi prodaje, posebne naknade i poverioci, te da je tokom 2009. godine bila moguća isplata novčane naknade u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu za tu godinu; da je prigovor nepostojanja pasivne legitimacije na strani trećetužene osnovan, s obzirom na to da Agencija za privatizaciju sprovodi restrukturiranje ili upućuje zahtev nadležnom organu da sprovede restrukturiranje u postupku privatizacije, iz kog razloga ne postoji odgovornost na strani trećetužene za eventualne obaveze koje proisteknu iz postupka restrukturiranja subjekta privatizacije; da četvrtotužena Republika Srbija takođe nije pasivno legitimisana u ovom sporu, s obzirom na to da Agencija za privatizaciju, u smislu člana 2. Zakona o Agenciji za privatizaciju, ima svojstvo pravnog lica i samostalno odgovara za svoje obaveze, te prema tome, snosi i odgovornost za eventualne obaveze koje proisteknu iz postupka restrukturiranja subjekta privatizacije; da je Republika Srbija mogla biti pasivno legitimisana samo u slučaju da je Ministarstvo finansija dalo saglasnost za isplatu traženih novčanih naknada.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 8. februara 2012. godine obavezani su tužioci da tuženoj Republici Srbiji, na ime naknade troškova parničnog postupka, solidarno isplate iznos od 56.250,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka rešenja.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine i rešenje o troškovima parničnog postupka pod istim brojem od 8. februara 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da je potraživanje tužilaca buduće, jer pravo na novčanu naknadu koja im nije isplaćena stiču na sredstvima koja preostanu posle namirenja poverilaca, što znači da u skladu sa imperativnim normama, najpre moraju biti namireni poverioci subjekta privatizacije koji se restrukturira, saglasno članu 41b Zakona o privatizaciji; da se uslovi za isplatu novčane naknade, u smislu člana 43. stav 4. Zakona o privatizaciji, takođe nisu stekli iz razloga što tužioci nisu priložili, niti predložili dokaze na okolnosti da su od sredstava ostvarenih od prodaje kapitala prvo i drugotuženog namireni svi toškovi prodaje, posebne naknade i poverioci, te da je tokom 2009. godine bila moguća isplata novčane naknade u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu za tu godinu, što su bili dužni primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio nepostojanje pasivne legitimacije na strani trećetužene i četvrtotužene, jer između tužilaca i trećetužene Agencije za privatizaciju ne postoji dužničko-poverilački odnos, s obzirom na to da su oni bivši zaposleni kod prvo i drugotužene, a takođe tužioci nisu ni u kakvoj pravnoj vezi sa četvrtotuženom Republikom Srbijom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe bitne su i sledeće odredbe zakona i podzakonskih akata, koje su se primenjivale u vreme usvajanja Programa restrukturiranja prvotužene kompanije "International CG" D.P. Beograd, u restrukturiranju i drugotužene kompanije "Generalexport" D.P. Beograd , u restrukturiranju:

Odredbe Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03 i 45/05) propisivale su sledeće: da Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekta privatizacije (član 20đ.); da program restrukturiranja sadrži naročito – podatke o poslovanju, unutrašnjoj organizaciji i vrednosti kapitala i imovine, godišnji račun, konsolidovani godišnji račun, način otplate dugova, bilans otvaranja. položaj delova, odnosno organizacionih jedinica, socijalni program, program zaštite životne sredine, kao i druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja subjekta privatizacije (član 23. stav 1.); da program restrukturiranja iz stava 1. ovog člana donosi nadležni organ subjekta privatizacije (član 23. stav 2.); da je subjekt privatizacije dužan da program restrukturiranja dostavi Agenciji u roku od 90 dana od dana kad Agencija odobri sveobuhvatnu analizu poslovanja subjekta privatizacije (član 23. stav 3); da je Agencija dužna da u roku od najduže 30 dana od dana prijema programa restrukturiranja donese odluku o prihvatanju, odbijanju, vraćanju na ispravku ili o izmeni programa (član 23. stav 5.); da se program restrukturiranja smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa (član 23. stav 8.); da program restrukturiranja donet u skladu sa ovim zakonom ima snagu izvršne isprave i da se smatra ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena (član 23a. stav 1.); da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na račun Agencije (član 41b. stav 1.); da se sredstva iz stava 1. ovog člana, posle izmirivanja troškova prodaje u postupku privatizacije i posebne naknade ostvarene zaključenjem ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine (provizija), kao i prvenstvenog namirenja poverilaca subjekata privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije (član 41b stav 2.); da se troškovima prodaje, u smislu stava 2. ovog člana, smatraju izdaci za angažovanje finansijskih i pravnih savetnika u postupku privatizacije, naknade za oglašavanje javnih poziva i drugih informacija koje su od značaja za sprovođenje postupka privatizacije koje ne snosi subjekt privatizacije u skladu sa Zakonom, kao i drugi troškovi (član 41b stav 3.); da visinu provizije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar nadležan za poslove privatizacije (član 41b stav 4.); da zaposleni imaju pravo na sticanje akcija bez naknade za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije (član 43. stav 1.); da se pravo na sticanje akcija bez naknade može ostvariti najviše za 35 godina radnog staža (član 43. stav 2.); da se pravo na sticanje akcija bez naknade ne ostvaruje u subjektima privatizacije u kojima nije prodato više od 50% društvenog kapitala ni u subjektima privatizacije u kojima se sprovodi restrukturiranje (član 43. stav 3.); da u subjektima privatizacije sa većinskim državnim kapitalom zaposleni stiču pravo na akcije bez naknade, u skladu sa propisom kojim se utvrđuju uslovi i način obavljanja pojedinih delatnosti ili poslova, odnosno u skladu sa propisom kojim je uređen pravni položaj pojedinih oblika organizovanja (član 43. stav 4.).

Odredbom člana 21. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS" broj 123/07 od 26. decembra 2007. godine), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, izmenjen je član 43. stav 4. tako što je predviđao da zaposleni u subjektu privatizacije u kojem je sprovedeno restrukturiranje imaju pravo na novčanu naknadu iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije koja preostanu posle raspodele iz člana 41b stav 2. ovog zakona, a pre uplate na uplatni račun budžeta Republike Srbije. Saglasno odredbi člana 29. istog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, postupak privatizacije započet do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviće se po odredbama ovog zakona.

Zakon o Agenciji za privatizaciju ("Službeni glasnik RS", br. 38/01 i 135/04) propisivao je sledeće: da Agencija posluje u skladu sa propisima o javnim službama, da Agencija ima svojstvo pravnog lica, sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim ovim zakonom i statutom i da Agencija ima žiro račun (član 2.); da Agencija obavlja delatnost posredovanja u prodaji državnog i društvenog kapitala i imovine u postupku privatizacije, kao i poslove – 1) promocije privatizacije, 2) iniciranja privatizacije, 3) sprovođenja privatizacije i 4) kontrole postupka privatizacije (član 6. stav 1.); da pored poslova iz stava 1. ovog člana, Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak (član 6. stav 2.); da u obavljanju poslova sprovođenja privatizacije Agencija, između ostalog, sprovodi restrukturiranje u postupku privatizacije ili upućuje zahtev nadležnom organu da sprovede restrukturiranje u postupku privatizacije (član 9. tačka 7)).

Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije ("Službeni glasnik RS", broj 52/05) je propisivala sledeće: da Agencija za privatizaciju pokreće restrukturiranje subjekta privatizacije donošenjem odluke o restrukturiranju (član 7. stav 1.); da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi naročito u slučajevima – 1) nemogućnosti sprovođenja postupka privatizacije subjekta privatizacije u postojećem statusnom, odnosno organizacionom obliku ili u postojećoj pravnoj formi, 2) nemogućnosti sprovođenja postupka privatizacije subjekta privatizacije sa postojećom strukturom kapitala i 3) kad obaveze subjekta privatizacije prevazilaze ukupnu vrednost aktive umanjenu za iznos gubitaka tekuće i ranijih godina (član 7. stav 2.); da se dan donošenja odluke o restrukturiranju smatra danom početka restrukturiranja subjekta privatizacije (član 8. stav 1.); da se restrukturiranje subjekta privatizacije smatra okončanim kada se program restrukturiranja ostvari u potpunosti, odnosno prodajom kapitala ili imovine subjekta privatizacije, ako programom restrukturiranja nije drugačije predviđeno (član 8. stav 2.); da program restrukturiranja izrađuje Agencija (član 12. stav 1.); da izradu programa restrukturiranja Agencija može da poveri subjektu privatizacije, odnosno pravnom ili finansijskom savetniku (član 12. stav 2.); da se pre izrade programa restrukturiranja sačinjava sveobuhvatna analiza poslovanja subjekta privatizacije (član 12. stav 3.); da ako je izrada programa restrukturiranja poverena subjektu privatizacije, odnosno pravnom ili finansijskom savetniku, analiza iz stava 3. ovog člana se izrađuje u roku koji odredi Agencija (član 12. stav 4.); da program restrukturiranja sadrži, između ostalog, socijalni program (član 13. tačka 10); da program restrukturiranja donosi nadležni organ subjekta privatizacije (član 14.); da se program restrukturiranja smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju programa restrukturiranja (član 18. stav 1.); da je subjekt privatizacije dužan da restrukturiranje sprovede u potpunosti u skladu sa programom restrukturiranja (član 18. stav 2.).

Odredbama člana 24. Uredbe o načinu i uslovima izmirivanja obaveza subjekta privatizacije prema poveriocima ("Službeni glasnik RS", br. 45/06 i 108/07) bilo je propisano: da se sredstva ostvarena od prodaje imovine subjekta privatizacije koji se restrukturira u postupku privatizacije koriste isključivo u skladu sa prihvaćenim programom restrukturiranja (stav 1.); da kupac imovine subjekta privatizacije uplaćuje prodajnu cenu na privremeni račun Agencije za privatizaciju po zaključenju ugovora o prodaji te imovine (stav 2.).

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosioci ustavne žalbe temelje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se oni u suštini žale na proizvoljnu primenu materijalnog prava u osporenim presudama.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Polazeći od sadržine citiranih odredbi zakona i podzakonskih akata, Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10, konstatovao sledeće: da je Agencija za privatizaciju Odluku R-55/07-OD o restrukturiranju kompanija "International CG" D.P. Beograd i "Generalexport" D.P. Beograd, donela 9. avgusta 2007. godine; da je Skupština kompanije "Generalexport" D.P. Beograd 17. decembra 2007. godine usvojila Odluku o donošenju Programa restrukturiranja, čiji je sastavni deo predlog Programa restrukturiranja, dok je Skupština kompanije "International CG" D.P. Beograd takvu odluku usvojila 24. decembra 2007. godine; da je Agencija za privatizaciju rešenjem R-69/07-OD od 26. decembra 2007. godine prihvatila Program restrukturiranja kompanije "International CG" D.P. Beograd, a rešenjem R-70/07-OD od 27. decembra 2007. godine prihvatila Program restrukturiranja kompanije "Generalexport" D.P. Beograd; da je sastavni deo tako usvojenih Programa restrukturiranja navedenih kompanija bio i socijalni program, koji je u Programu restrukturiranja kompanije "Generalexport" D.P. Beograd bio sadržan u poglavlju IX ("Osnovi socijalnog programa"), a u Programu restrukturiranja kompanije "International CG" D.P. Beograd bio u poglavlju VIII ("Osnovi socijalnog programa").

Tačka III Osnova socijalnog programa obe kompanije nosila je naslov "Novčana naknada iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine za sve zaposlene i bivše zaposlene" i glasila je: "Isplata novčane nadoknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koju je zaposleni/bivši zaposleni ostvario u kompaniji DP "Internacional CG" Beograd ili DP "Generalexport" Beograd, uključujući i zavisna društva koja su osnovana od strane DP "Internacional CG" Beograd i DP "Generalexport" Beograd, zaključno sa 31. decembrom 2007. godine, a najviše do ukupnog iznosa od 20.660.600 evra, predviđena je za sve zaposlene i bivše zaposlene u kompanijama DP "Internacional CG" Beograd i DP "Generalexport" Beograd, ukoliko su državljani Republike Srbije, uz saglasnost na isplatu od strane Ministarstva finansija, a nakon zaključenja transakcije (dana ispunjenja) za imovinske celine Blok XX i Kopaonik". Tačka III Osnova socijalnog programa kompanije DP "Generalexport" Beograd je do izmena Programa restrukturiranja koje su usvojene rešenjem Agencije za privatizaciju broj 10-4349/08-987/02 od 23. decembra 2008. godine sadržala vremensku odrednicu za isplatu novčanih naknada "po realizaciji Programa restrukturiranja", a nakon izmena "dan ispunjenja za imovinske celine Blok XX i Kopaonik".

Postupak restrukturiranja kompanija DP "Internacional CG" Beograd i DP "Generalexport" Beograd je, prema izloženom, započeo 9. avgusta 2007. godine, kada je Agencija za privatizaciju o tome donela odluku. Program restrukturiranja kompanije DP "Internacional CG" Beograd donet je 26. decembra 2007. godine, a Program restrukturiranja kompanije DP "Generalexport" Beograd 27. decembra 2007. godine. Datum donošenja programa se, saglasno odredbi člana 23. stav 8. Zakona o privatizaciji, vezivao za dan donošenja odluke Agencije za privatizaciju o prihvatanju Programa restrukturiranja. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da su se na programe restrukturiranja tuženih kompanija mogli primenjivati samo oni propisi koji su bili na snazi u vreme usvajanja programa, zaključno sa 26, odnosno 27. decembrom 2007. godine.

Osporene presude se, između ostalog, zasnivaju na konstataciji redovnih sudova da je novčana naknada koju potražuju podnosioci ustavne žalbe i ostali tužioci zapravo naknada koja se, u smislu člana 21. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2008. godine, isplaćuje zaposlenima u subjektu privatizacije u kojem je sprovedeno restrukturiranje iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije koja preostanu posle raspodele iz člana 41b stav 2. ovog zakona, a pre uplate na uplatni račun budžeta Republike Srbije. Međutim, sudovi su izgubili iz vida da program restrukturiranja donet u skladu sa Zakonom o privatizaciji ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuju visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena (član 23a stav 1.). Tačkom III Osnova socijalnog programa sadržanog u usvojenim programima restrukturiranja obe kompanije utvrđena je visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih na ime novčane naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine subjekata privatizacije "danom ispunjenja" koji je za imovinsku celinu "Blok XX" nastupio 25. juna 2008. godine, a za imovinsku celinu "Kopaonik" 29. maja 2009. godine, te su ta da zaposleni i bivši zaposleni stekli status poverilaca subjekata privatizacije. U pogledu načina namirenja potraživanja, Zakon o privatizaciji u članu 41b stav 2. nije pravio razliku između poverilaca subjekta privatizacije, odnosno nije predvideo redosled prvenstva poverilaca u kome bi zaposleni i bivši zaposleni bili poverioci poslednjeg reda, koji bi novčanu naknadu mogli da namire tek ukoliko preostanu sredstva posle raspodele ostalim poveriocima.

Sledom navedenog, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi o isplati predmetne novčane naknade mogli odlučivati jedino sa aspekta realizacije prihvaćenog socijalnog programa, bez upuštanja u ocenu o ispunjenosti uslova koji su kasnije propisani odredbom člana 21. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2008. godine.

S obzirom na to da predmetni programi restrukturiranja, koji u sebi sadrže i socijalne programe, imaju snagu izvršnih isprava kako u pogledu visine tako i načina izmirenja potraživanja poverilaca koja su u njima utvrđena, to je očigledno proizvoljan zaključak sudova da se potraživanje podnosilaca ustavne žalbe i drugih tužilaca može izvršiti na drugačiji način predviđen izmenama Zakona koje su stupile na snagu nakon donošenja programa restrukturiranja. Ustavni sud ukazuje na to da se prelaznom odredbom člana 29. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2008. godine uređuje pitanje zakona koji će se primenjivati na postupak privatizacije, ali ne i mogućnost primene odredaba tog zakona na programe restrukturiranja tuženih kompanija koji su ranije doneti, koji se smatraju ugovorima i koji imaju snagu izvršnih isprava.

U parničnom postupku koji prethodi podnošenju ustavne žalbe nesumnjivo je utvrđeno da je "dan ispunjenja" za imovinske celine "Blok XX" i "Kopaonik" nastupio, te da se Agencija za privatizaciju obratila Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja radi dalje realizacije socijalnog programa, a u pogledu ispunjenja spornog uslova koji se tiče davanja saglasnosti Ministarstva finansija na isplatu predmetnih novčanih naknada. Ustavni sud konstatuje da se Agencija za privatizaciju, kao trećetužena u predmetnoj parnici, u nekoliko navrata decidno izjasnila da "način realizacije isplate predmetne novčane naknade i izvor sredstava iz kojih bi se vršila isplata nisu bili definisani u programima restrukturiranja". Ceneći ovu činjenicu, Ustavni sud je mišljenja da zaposleni u tuženim kompanijama koje se restrukturiraju ne smeju da trpe štetne posledice zbog propusta koji su u postupku usvajanja socijalnog programa načinili nadležni organi subjekata privatizacije i Agencija za privatizaciju, kao organ nadležan za sprovođenje postupka restrukturiranja. Ukoliko je socijalni program kao takav prihvaćen, a zaposleni i bivši zaposleni tuženih kompanija se nakon javnog poziva prijavili za isplatu predmetnih novčanih naknada i po načelu bona fides stekli pravo na isplatu novčane naknade, bez značaja je "nesporazum" koji je nastao između subjekata privatizacije i Agencije za privatizaciju o tome kako će ta isplata i iz kojih sredstava biti realizovana, te da li Ministarstvo finansija treba da se saglasi sa isplatom iz republičkog budžeta ili iz sredstava dobijenih prodajom imovinskih celina "Blok XX" i "Kopaonik".

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka S), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Tvrdnje podnosilaca o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava proističu iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Kako je utvrđena povreda prava podnosilaca na pravično suđenje, to o povredi prava na imovinu Sud nije posebno odlučivao.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim presudama podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima ustavne žalbe zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i nalaganjem da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odlu či o žalbi podnosilaca i ostalih tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Uzimajući u obzir da je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocima, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti