Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici koja traje preko 15 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, primarna odgovornost je na sudovima zbog neefikasnosti i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Živkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Živkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 189/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak po reviziji u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Živković iz Beograda je 26. marta 2009. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 189/07. Podnosilac je osporio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2240/96 od 28. juna 2006. godine, dopunsku presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 189/07 od 28. maja 2007. godine, rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 189/07 od 5. juna 2007. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 11920/07 od 8. septembra 2008. godine, smatrajući da su osporenim aktima povređene odredbe čl. 18, 20, 21, 23, 25, 32, 36, 39, 42, 58. i 66. Ustava.

U podnesku od 8. oktobra 2009. godine naslovljenom kao „uređenje ustavne žalbe“ je, pored ostalog, navedeno je da predmetna parnica traje već 14 godina, što se ničim ne može opravdati i da mu je zbog toga povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i istaknut je zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 189/07 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11721/11) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Jovanka Živković je 22. aprila 1996. godine podnela Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zahtevajući njegovo iseljenje iz stana koji se nalazi u Novom Beogradu u ulici Džona Kenedija broj 17/3. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 19. septembra 1996. godine, da bi na sledećem ročištu održanom 18. oktobra 1996. godine, Opštinski sud spojio tu parnicu i parnicu u predmetu P. 5092/96, u kojoj je podnosilac ustavne žalbe bio tužilac i gde je tužbenim zahtevom tražio utvrđivanje susvojine na predmetnom stanu koji se nalazi u Novom Beogradu, u Ulici Džona Kenedija broj 17/3.

Nakon devet zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (11. novembar 1996. godine i 6. januar 1998. godine), a dva zbog toga što tuženi-protivtužilac (u daljem tekstu: tuženi), koga je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke nije pristupio, a nije bilo dokaza da je bio uredno pozivan, Opštinski sud je 2. septembra 1998. godine doneo prvu po redu prvostepenu delimičnu presudu P. 2240/96, kojom je u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene (u daljem tekstu: tužilja) kojim je zahtevala iseljenje tuženog iz predmetnog stana, kao neosnovan, dok je u drugom stavu izreke presude konstatovano da će se o protivtužbenom zahtevu tuženog odlučiti docnijom presudom.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo rešenje Gž. 4886/99 od 8. decembra 1999. godine kojim je ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda P. 2240/96 od 2. septembra 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Tuženi je zatim 3. maja 2000. godine izjavio reviziju protiv rešenja Okružnog suda Gž. 4886/99 od 8. decembra 1999. godine, koju je Opštinski sud rešenjem P. 2240/96 od 8. maja 2000. godine odbacio kao nedozvoljenu.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je 20. juna 2000. godine održao ročište za glavnu raspravu, a šest dana kasnije uputio dopise Javnom preduzeću za stambene usluge Zemun, gradskoj opštini Novi Beograd, Infostanu RJ Novi Beograd i Ministarstvu unutrašnjih poslova - Odeljenju za registar stanovništva, tražeći različite relevantne podatke.

Tuženi je 24. jula 2000. godine izjavio žalbu protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2240/96 od 8. maja 2000. godine kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena, a koju je Okružni sud rešenjem Gž. 9420/2000 od 23. novembra 2000. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje. U međuvremenu, Opštinski sud je 24. oktobra 2000. godine održao ročište za glavnu raspravu.

Druga po redu prvostepena (delimična) presuda P. 2240/96 je doneta 12. aprila 2005. godine kojom je u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca (pravnog sledbenika tužilje), dok je u stavu drugom izreke postupak po tužbi tuženog prekinut. U međuvremenu, tužilja je preminula 2003. godine, pa je na mesto tužilje stupio njen pravni sledbenik - Dragan Živković. Do donošenja navedene presude pred Opštinskim sudom je od 13 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održano deset, a od tri ročišta koja nisu održana, dva nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“ (24. jun 2003. godine i 5. februar 2004. godine).

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud je 5. oktobra 2005. godine rešenjem Gž. 10220/05 ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda P. 2240/96 od 12. aprila 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, 28. juna 2006. godine, doneta je treća po redu, ustavnom žalbom osporena prvostepena presuda P. 2240/96, kojom je u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca, dok je u stavu drugom izreke postupak po protivtužbi prekinut.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud je 13. decembra 2006. godine rešenjem Gž. 15209/06 u stavu prvom izreke ukinuo rešenje o prekidu postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude P. 2240/96 od 28. juna 2006. godine i u stavu trećem u pogledu odluke o troškovima i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, dok je u stavu drugom izreke rešenja odlučeno da će se o žalbi na presudu iz stava prvog izreke odlučiti nakon donošenja odluke po protivtužbenom zahtevu.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je 16. marta 2007. godine održao ročište za glavnu raspravu, dok je tuženi podneskom od istog datuma zahtevao da Okružni sud ispravi rešenje Gž. 15209/06 od 13. decembra 2006. godine. Postupajući po navedenom predlogu, Okružni sud je spise predmeta vratio prvostepenom sudu 25. aprila 2006. godine, uz konstataciju da nema mesta ispravci rešenja.

Konačno, 28. maja 2007. godine nakon održanog ročišta na kome je glavna rasprava zaključena, Opštinski sud je doneo osporenu dopunsku presudu P. 189/07 kojom je u stavu prvom izreke odbio protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se utvrdi da je on suvlasnik predmetnog stana sa 1/2, dok je u stavu drugom obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Tri dana kasnije, punomoćnik tuženog je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, uz obrazloženje da je morao da otkaže punomoćje za zastupanje tuženog iz razloga što nije mogao da pristupi na ročište za glavnu raspravu održano 28. maja 2007. godine, koji je Opštinski sud 5. juna 2007. godine osporenim rešenjem P. 189/07 odbio kao neosnovan. Istoga dana, tuženi je podneo predlog sudu da se glavna rasprava ponovo otvori. Punomoćnik tuženog je 19. juna 2007. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude P. 189/07 od 28. maja 2007. godine, a 25. juna 2007. godine žalbu protiv iste presude je izjavio i tuženi lično. Dva dana kasnije punomoćnik tuženog je izjavio žalbu protiv rešenja kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a 2. jula 2007. godine, to je isto učinio i tuženi lično.

U postupku po izjavljenoj žalbi, Okružni sud je rešenjem Gž. 11920/07 od 12. oktobra 2007. godine zakazao raspravu pred tim sudom za 24. decembar 2007. godine.

Tuženi je zatim 24. decembra 2007. godine izjavio žalbu protiv rešenja Okružnog suda Gž. 11920/07 od 12. oktobra 2007. godine, ujedno ističući i zahtev za izuzeće predsednika Okružnog suda i postupajućeg veća istog suda. Zbog istaknutog zahteva za izuzeće, Okružni sud nije održao ročište zakazano za 24. decembar 2007. godine, već je prekinuo postupak do donošenja odluke po navedenom zahtevu. Rešenjem Okružnog suda VII Su. 229/07 od 25. decembra 2007. godine odbačen je kao nedopušten zahtev za izuzeće predsednika Okružnog suda i postupajućeg veća istog suda, dok je rešenjem istog suda Gž. 11920/07 od 26. decembra 2007. godine odbačena kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena protiv rešenja tog suda Gž. 11920/07 od 12. oktobra 2007. godine. Tuženi je zatim 28. januara 2007. godine izjavio žalbu protiv rešenja Okružnog suda VII Su. 229/07 od 25. decembra 2007. godine i reviziju protiv rešenja Okružnog suda Gž. 11920/07 od 26. decembra 2007. godine, a ročište zakazano za isti dan nije održano, zbog odlučivanja o reviziji tuženog. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 380/08 od 20. februara 2008. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog.

Okružni sud je 8. septembra 2008. godine održao ročište u odsustvu uredno pozvanog tuženog, na kome je rešenjem odbacio predlog za izuzeće postupajućeg veća i predlog za stavljanje van snage poziva za ročište, koji je predat sudu istoga dana. Na ročištu je saslušan tužilac, rasprava zaključena i doneta osporena presuda Gž. 11920/07 kojom su odbijene kao neosnovane žalbe tuženog i potvrđene presuda Opštinskog suda P. 2240/96 od 28. juna 2006. godine, u stavu prvom izreke, kao i dopunska presuda istog suda P. 189/07 od 28. maja 2007. godine, dok je u stavu drugom izreke odbijena žalba tuženog i potvrđeno rešenje Opštinskog suda P. 1189/07 od 5. juna 2007. godine.

Tuženi je 11. septembra 2008. godine podneo predlog da se odredi drugi stvarno nadležni sud za postupanje u ovom predmetu, koji je rešenjem Vrhovnog suda R. 789/08 od 14. novembra 2008. godine odbijen. Tuženi je zatim 23. marta 2009. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, a četiri dana kasnije. preko punomoćnika, i reviziju protiv presude Okružnog suda Gž. 11920/07 od 8. septembra 2008. godine, koju je Opštinski sud 2. aprila 2009. godine rešenjem P. 189/07, odbacio kao neblagovremenu.

Tuženi je 22. aprila 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja Opštinskog suda P. 189/07 od 2. aprila 2009. godine, da bi 8. jula 2009. godine podneo zahtev za ukidanje potvrde pravnosnažnosti i izvršnosti presuda Opštinskog suda. Ročište zakazano za 8. jul 2009. godine povodom predloga za ponavljanje postupka nije održano, jer je sud pozvao punomoćnika tuženog koji bio ovlašćen samo da sačini reviziju, ali ne i da zastupa tuženog u tom postupku. Istoga dana, Opštinski sud je rešenjem P. 189/07 odbio zahtev kojim je traženo ukidanje potvrde pravnosnažnosti i izvršnosti presuda Opštinskog suda, protiv koga je 24. jula 2009. godine tuženi izjavio žalbu. Opštinski sud je četiri dana kasnije održao i zaključio ročište povodom predloga za ponavljanje postupka u odsustvu uredno pozvanog tuženog i doneo rešenje P. 189/07 kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka. Opštinski sud je rešenjem P. 189/07 od 24. avgusta 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženog izjavljenu protiv rešenja istog suda P. 189/07 od 8. jula 2009. godine, kojim je odbijen zahtev kojim je traženo ukidanje potvrde pravnosnažnosti i izvršnosti presuda Opštinskog suda.

Tuženi je zatim 28. avgusta 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja Opštinskog suda P. 189/07 kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, a 17. septembra 2009. godine i žalbu protiv rešenja istog suda P. 189/07 od 24. avgusta 2009. godine.

Postupajući po žalbama tuženog, Viši sud u Beogradu je 19. januara 2011. godine doneo rešenje Gž. 6400/10 kojim je: u stavu prvom izreke ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 189/07 od 24. avgusta 2009. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 189/07 od 8. jula 2009. godine; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 189/07 od 28. jula 2009. godine u stavu prvom izreke; u stavu četvrtom izreke uvažio žalbu tuženog i ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 189/07 od 2. aprila 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; u stavu petom izreke ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 189/07 od 28. jula 2009. godine u stavu drugom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava iz člana 3, člana 6. stav 1, člana 8. stav 1, člana 14. i člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredbe člana 25, člana 32. stav 1. i člana 21. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 3, člana 6. stav 1. i člana 14. Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava. Odredbom člana 8. stav 1. Konvencije je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, dok je odredbom člana 17. propisano da se ništa u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ostalim odredbama Ustava na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, da pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije, da se ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuje zakonom, da stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom (član 39.); da je zajemčena zaštita podataka o ličnosti, da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju zakonom, da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom, da svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom, i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe (član 42.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja, da se posebna zaštita pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju, da deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena niti, ako su mlađa od 18 godina, mogu da rade na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral (član 66.).

5. Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom, kao i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da žalba nije dozvoljena protiv odluka o upravljanju postupkom, koje donosi sud u toku pripremanja glavne rasprave (član 275. stav 3.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

6. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka, u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen oko pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 22. aprila 1996. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao 12 godina i 11 meseci, ali da o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio 26. marta 2009. godine protiv presude Okružnog suda Gž. 11920/07 od 8. septembra 2009. godine, još uvek nije odlučeno.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi opravdala trajanje postupka od preko deceniju i po.

Dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim postupanjem sudova. Naime, Opštinskom sudu je bilo potrebno pet punih godina – u periodu od aprila 2000. godine do aprila 2005. godine, da donese drugu po redu delimičnu presudu. U tom periodu Opštinski sud punih deset meseci nije održao ročište za glavnu raspravu, već je tri puta rešenjem odlučivao da se ročišta ne održe, što zbog sprečenosti postupajućeg sudije (ročišta zakazana za 24. juna 2003. godine i 5. februara 2004. godine), što bez ikakvog obrazloženja (ročište zakazano za 14. novembar 2003. godine). Pored toga, Opštinski sud je rešenjem od P. 189/07 od 2. aprila 2009. godine odbacio kao neblagovremenu reviziju tuženog izjavljenu 26. marta 2009. godine protiv presude Okružnog suda Gž. 11920/07 od 8. septembra 2009. godine, da bi navedeno rešenje Viši sud u Beogradu ukinuo rešenjem od 19. januara 2011. godine, nalazeći da je revizija blagovremena, što je takođe doprinelo odugovlačenju postupka.

U prilog ocene o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, pre svega, govori i činjenica da je Okružni sud tri puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet vraćao na ponovni postupak, čime je trajanje postupka značajno produženo. Ustavni sud smatra da, iako Okružni sud kao drugostepeni sud u postupku po žalbi nije bio dužan da otvori raspravu, jer to po pravilu ne čini (član 369. stav 1. ZPP), taj sud je ipak imao zakonsku mogućnost to da učini (član 369. stav 2. ZPP), što je i učinio, ali tek nakon 11 i po godina od podnošenja tužbe i donete četiri prvostepene presude. Ustavni sud nalazi, s obzirom na dugo trajanje postupka, da je Okružni sud trebao i ranije da otvori raspravu i sam otkloni nedostatke za koje je smatrao da su bili prepreka donošenju pravilne i na zakonu zasnovane presude. Ovo zbog toga što svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je ocenio da je i podnosilac ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tuženog, svojim ponašanjem donekle doprineo odugovlačenju predmetne parnice. Naime, tuženi je podneo nekoliko zahteva za izuzeće, što predsednika sudova, što predsednika veća koji su sudili u predmetnoj parnici, kao i predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, što je uslovilo odugovlačenje postupka. Pored toga, ponašanje tuženog u postupku pred Okružnim sudom koji je usledio nakon donošenja rešenje Gž. 11920/07 od 12. oktobra 2007. godine, kojim je zakazana raspravu pred tim sudom za 24. decembar 2007. godine, može se okarakterisati kao zloupotreba prava u postupku. Tuženi je Okružnom sudu podnosio podneske različite sadržine i sa različitim zahtevima, i to redovno na dane kada su bila zakazana ročišta, pa je tako, 24. decembra 2007. godine tuženi istakao zahtev za izuzeće predsednika Okružnog suda i postupajućeg veća Okružnog suda. Istim podneskom je izjavio žalbu protiv rešenja Okružnog suda Gž. 11920/07 od 12. oktobra 2007. godine, protiv koga se žalba inače ne može izjaviti, jer je u pitanju rešenje kojim se upravlja postupkom (član 275. stav 3. ZPP). U takvoj situaciji, Okružni sud nije mogao da održi ročište, već je morao sačekati da se odluči o zahtevima tuženog. Slično ponašanje tuženi je iskazao i sledeći put kada je Okružni sud zakazao ročište. Tuženi je istog dana kada je bilo zakazano ročište pred Okružnim sudom - 28. januara 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja tog suda VII Su. 229/07 od 25. decembra 2007. godine kojim je odbačen kao nedopušten zahtev za izuzeće predsednika Okružnog suda i predsednika postupajućeg veća i reviziju protiv rešenja Okružnog suda Gž. 11920/07 od 26. decembra 2007. godine kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena protiv rešenja Okružnog suda Gž. 11920/07od 12. oktobra 2007. godine. Okružni sud ponovo, zbog ponašanja tuženog nije održao ročište. Konačno, ročište zakazano za 8. septembar 2008. godine je održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog. Na istom ročištu rešenjem je odbačen predlog tuženog podnesen istoga dana, za izuzeće postupajućeg veća, kao i predlog za stavljanje van snage poziva za ročište, i doneta presuda Gž. 11920/07 kojim je parnični postupak pravnosnažno okončan. U vezi sa ovakvim ponašanjem podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud napominje da je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dužna da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, te da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja postupka. S obzirom na izloženo, Ustavni sud konstatuje da za odugovlačenje postupka u periodu od 12. oktobra 2007. godine do 8. septembra 2008. godine, isključivu odgovornost snosi tuženi, kome očigledno nije bilo u interesu da se postupak pravnosnažno okonča, sumnjajući u povoljan ishod spora.

7. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naloženo nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak po reviziji u predmetu Opštinskog suda P. 189/07, okončao u najkraćem roku.

8. Odlučujući o zahtevu ustavne žalbe u delu izjavljenom protiv presude Opštinskog suda P. 2240/96 od 28. juna 2006. godine, dopunske presude Opštinskog suda P. 189/07 od 28. maja 2007. godine i presude Okružnog suda Gž. 11920/07 od 8. septembra 2008. godine, zbog povreda čl. 18, 20, 21, 23, 25, 32, 36, 39, 42, 58. i 66. Ustava, te odredbe člana 8. stav 1. i člana 17. Evropske konvencije, Ustavni sud konstatuje sledeće:

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Odredbom člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da, ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje zajemčenog prava za koje se tvrdi da je povređeno.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da ona ne sadrži sve podatke propisane odredbom člana 85. Zakona o Ustavnom sudu, pa je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 22. septembra 2009. godine, obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi i zatražio da u roku od 15 dana od dana prijema dopisa uredi ustavnu žalbu, tako što će navesti u čemu se sastoji povreda navedenih Ustavom zajemčenih prava, razloge žalbe, kao i zahtev o kome Sud treba da odluči. Istim dopisom upozoren je da će ustavna žalba u odnosnom delu biti odbačena, ukoliko u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda.

Postupajući po nalogu iz navedenog dopisa Suda, podnosilac ustavne žalbe je 8. oktobra 2009. godine dostavio podnesak naslovljen kao „uređenje ustavne žalbe“, u kome je pored citiranja svih odredaba članova Ustava i Evropske konvencije za koje smatra da su povređena osporenim aktima, kao razloge ustavne žalbe naveo: da je u izreci osporene presude Okružnog suda kao tužilac označen Dragan Živković, koji je tužilac-protivtuženi, dok se podnosilac samo označuje kao tuženi, a u stvari je tuženi-protivtužilac; da se u presudi neistinito navodi da je tužba zbog iseljenja, a što je suprotno samoj tužbi, kao i to da sud utvrđuje da se tuženi-protivtužilac iselio iz predmetnog stana „a na takvu činidbu sud nije ovlašćen, jer to nije predmet tužbenog zahteva“; da je na opisani način osporena drugostepena presuda dovedena do apsurda, jer je u uvodu označeno da je tužba radi iseljenja, a sud neovlašćeno utvrđuje da se tuženi iselio što je, po njegovom mišljenju „logički nemoguće, jer je besmisleno, a pravno nedozvoljeno, jer je tako što nepostojeće“.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije u ostavljenom roku postupio po nalogu Suda, jer ni podneskom od 8. oktobra 2009. godine nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom i Evropskom konvencijom zajemčenih prava ili sloboda, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Suda, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Opštinskog suda P. 189/07 od 5. juna 2007. godine, Ustavni sud ocenjuje da osporenim rešenjem Opštinskog suda P. 189/07 od 5. juna 2007. godine, kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjene procesne pretpostavke za primenu navedenog instituta u konkretnom parničnom postupku. Dakle, osporeno rešenje ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, odnosno iz člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, protiv kojeg se ustavna žalba može izjaviti zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava ili nekog drugog Ustavom zajemčenog prava (videti Rešenje Ustavnog suda Už-3851/2010 od 4. novembra 2010. godine). Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti