Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je dosuđenim iznosom od 500 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku povređeno pravo na pravično suđenje, jer naknada nije adekvatna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. G . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 166/20 od 14. decembra 2020. godine povređeno pravo podnositeljke u stavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 166/20 od 14. decembra 2020. godine , kao i za ostale iznose koji su podnositeljki eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev S. G . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G . iz Leskovca je , 14. januara 2021. godine, preko punomoćnika I. P, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 166/20 od 14. decembra 2020. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije . Podnositeljka usta vne žalbe je istovremeno istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom podnositeljki dosuđeno 500 evra na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10, dok je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa; da je iznos, koji je podnositeljki ustavne žalbe dosuđen, ned ovoljan i neadekvatan. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra i pravo na naknadu materijalne štete, te da joj dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1244 /19 od 11. aprila 2019. godine je utvrđena povreda p rava predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10, a u kome je predlagaču priznato potraživanje iz radnog odnosa. Podnositeljka ustavne žalbe je na osnovu navedenog rešenja podnela tužbu protiv tužene Republike Srbije – Privredni sud u Leskovcu, radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 1069/19 od 6. marta 2020. godine je usvojen tužbeni zahtevi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezana tužena da joj na ime novčan og obeštećenja isplati iznos od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Leskovcu je osporenom presudom Gžrr. 166/20 od 14. decembra 2020. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da na ime novčanog obeštećenja isplati tužilji 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti , nalazeći da se dosuđeni iznos zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može smatrati pravičnim .

4. Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre zaključio da podnositeljka osporava drugostepenu presudu u delu u kom e je odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev za isplatu novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10, a koja joj je prethodno utvrđena u postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka. U konkretnom slučaju, Viši sud u Leskovcu je osporenom presudom Gžrr. 166/20 od 14. decembra 2020. godine odbio kao neo snovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne ž albe preko dosuđenog iznosa od 500 evra, a do traženog iznosa od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na tvrdnjama da je visina novčanog obeštećenja, koja joj je dosuđena, nedovoljna i nepravična.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/18 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju. Ustavni sud smatra da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Naime, Evropski sud za ljudska prava se u toj odluci prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je dosuđena od strane „redovnih“ sudova na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom), dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor tužene države o gubitku statusa „žrtve“, Evropski sud za ljudska prava je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje taj sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Evropski sud za ljudska prava odbacio tu predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je podnositeljki dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja joj je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda prava na pravično suđenje mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete u ovoj ustavnopravnoj stvari nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je, u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog s pornog pitanja, doneo Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine (koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavnu žalbu M.K, D.M. i S.J. i utvrdio da je osporenim rešenjima, kojima im je dosuđena naknada nematerijalne štete primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina nije predstavljala dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu navedenog ustavnog prava, pa je Sud ocenio da se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom je podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu i da je podnositeljki ustavne žalbe pre pokretanja parničnog postupka radi isplate novčanog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca koji je preduzeće u društvenoj svojini – DP „I.“ Leskovac, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom, kojom je podnositeljki dosuđen iznos od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, povređeno njeno pravo na pravično suđenje. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, to Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

5. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je takođe uzeo u obzir stavove iznete u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

U tom kontekstu, Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Međutim, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u ta čki 2. izreke utvrdio podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 166/20 od 14. decembra 2020. godine , kao i za sve ostale iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnositeljka ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je podnositeljka zaštitu prava iz č lana 32. stav 1. Ustava ostvarila u redovnom sudskom postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka, što potvrđuje rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1244 /19 od 11. aprila 2019. godine . Ustavni sud nalazi da je dosuđenjem naknad e nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku, a u visini koju je on a tražila i u parnici radi isplate novčanog obeštećenja, postignuto pravi čno zadovoljenje za podnositeljku zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni s ud dalje ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe nakon donošenja navedenog rešenja na osnovu odredbe člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku imala pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime se suštinski ostvaruje i zaštita prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Polazeći od navedenog, a posebno uzimajući u obzir da je podnositeljka ustavne ža lbe donošenjem ove odluke izgubila status žrtve povrede prava na suđenje u razumnom roku i da je on a imala na raspolaganju poseban pravni put u redovnom sudskom postupku za zaštitu prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, zbog čega je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.