Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu ustavne žalbe je zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Boriše Vukosavljevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Boriše Vukosavljevića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 12139/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boriša Vukosavljević iz Beograda podneo je, 12. juna 2013. godine, preko punomoćnika Miloša M. Vladisavljevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 12139/11 i protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 5835/95 od 4. maja 1998. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 120/99 od 15. novembra 1999. godine, rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 3385/99 od 15. novembra 2002. godine, rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 3385/99 od 10. aprila 2003. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 4716/03 od 17. marta 2004. godine, presude Privrednog suda u Beogradu P. 12139/11 od 16. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2755/12 od 28. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je Privredni sud u Beogradu bio dužan da donese presudu u razumnom roku; da u ovom predmetu nije bilo pravnih ni činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak; da je parnični postupak bio u prekidu do okončanja ostavinskog postupka koji se vodio iza smrti drugotuženog; da sudovi nisu u zakonskom roku dostavljali pismene otpravke presuda i rešenja; da je parnični postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut u odnosu na prvotuženog, bez mogućnosti da se nastavi; da je drugostepena presuda nepravična, jer iznos od 181.483,98 dinara u vreme podnošenja tužbe „iznosi približno u evrima bez kamata za protekli period“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 12139/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Privrednom sudu u Beogradu, 9. oktobra 1995. godine, protiv tuženih – Građevinsko zanatskog preduzeća „Perspektiva“ sa p.o. iz Barajeva i Ilije Živića iz Beograda, radi izvršenja ugovora i naknade štete.

Do donošenja presude održano je osam ročišta na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim i građevinskim veštačenjem, saslušanjem parničnih stranaka i sudsk ih veštaka, dok tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5835/95 od 4. maja 1998. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan prvotuženi da tužiocu isplati iznos od 181.483,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. juna 1995. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog, a stavom trećim izreke je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Pismeni otpravak navedene presude dostavljen je punomoćnicima parničnih stranaka 9. novembra 1998. godine.

Odlučujući o žalbi prvotuženog, Viši trgovinski sud je osporenim rešenjem Pž. 120/99 od 15. novembra 1999. godine ukinuo ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5835/95 od 4. maja 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom da prvostepeni sud oceni okolnost da su stranke zaključile vansudsko poravnanje, 23. maja 1995. godine.

U ponovnom postupku je održano sedam ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, dopunskim građevinskim veštačenjem i saslušanjem sudskih veštaka ekonomske i građevinske struke, dok tri ročišta nisu održana usled nepostojanja procesnih pretpostavki.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3385/99 od 15. novembra 2002. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo Narodnoj banci Jugoslavije - ZOP - Filijala Čukarica da omogući raspolaganje na bilo koji način sredstvima tuženog koji se nalaze na njegovom računu sve do pravnosnažnog okončanja spora.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 3385/99 od 10. aprila 2003. godine prekinut je parnični postupak usled smrti drugotuženog kao zakonskog zastupnika prvotuženog do okončanja ostavinskog postupka koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 1741/92.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je osporenim rešenjem Pž. 4716/03 od 17. marta 2004. godine potvrdio prvostepeno rešenje.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 18. juna 2008. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici, navodeći da je ostavinski postupak okončan pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, 14. decembra 2004. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 3385/99 od 27. juna 2008. godine je vraćen podnesak punomoćniku tužioca od 18. juna 2008. godine i naloženo mu je da isti uredi, tako što će označiti tačan naziv prvotuženog i drugotuženog i njihove adrese, kao i da dostavi rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 1741/02.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 4. jula 2008. godine označio pravne sledbenike drugotuženog, ali kako je dostava vraćena sa naznakom „nepoznat“, to je Trgovinski sud u Beogradu rešenjem P. 3385/99 od 21. avgusta 2008. godine ponovo naložio punomoćniku tužioca da označi tačnu adresu pravnih sledbenika drugotuženog.

Nakon izvršenog uvida u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu O. 1741/02, Trgovinski sud je rešenjem P. 3385/99 od 8. decembra 2008. godine odbio kao preuranjen predlog tužioca za nastavak postupka u ovoj parnici, jer je ostavinski postupak u prekidu po rešenju istog suda O. 1741/02 od 9. januara 2003. godine.

Podneskom od 19. jula 2011. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka , navodeći da je ostavinski postupak prema pravnim sledbenicima drugotuženog prav nosnažno okončan rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 4009/11 od 31. januara 2011. godine.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 3385/99 od 31. oktobra 2011. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Nakon jednog održanog ročišta, osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 12139/11 od 16. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke , prekinut je postupak u odnosu na prvotuženog Građevinsko preduzeće „Perspektiva“ DOO, Beograd. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da mu tuženi (pravni sledbenici drugotuženog) solid arno isplate iznos od 181.483,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. juna 1995. godine do isplate, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca u iznosu 181.483,98 dinara po osnovu izvedenih građevinskih radova; da je tužilac, kao naručilac, sa tuženim kao izvođač em zaključ io ugovor broj 0672/2 od 18. jula 1994. godine kojim se izvođač obavezao da za naručioca izvede zidarsko-fasaderske radove na objektu železnički čvor "Vukov spomenik" u svemu po ugovoru sa opis om radova , zaključeno m između "Energoprojekt" i Građevinsko zanatskog preduzeća "Perspektiva" i ponud i izvođača "Delatnost" i tužioca, a prema opisu usvojene ponude izvođača broj 067/2 od 18. jula 1994. godine koja je sastavni deo ugovora; da je članom 2. ugovora predviđen način obračuna izvedenih radova , a članom 5. ugovora da se prijem i obračun radova vrši po istom principu i metod u kao i između "Energoprojekta" i "Perspektive", dok su se članom 7. ugovora stranke sporazumele da je, sve što nije predviđeno ovim ugovorom, regulisano ugovorom između "Energoprojekta" i "Perspektive" u pogledu kvaliteta i obračuna radova koji će se ovde primenjivati kao sastavni deo ugovora. Prvostepeni sud je uvidom u konačan obračun od 6. maja 1995. godine, koji je sačinjen između parničnih stranaka za izvršene radove, utvrdio da je istim konstatovana vrednost radova u iznosu od 548.191,32 dinara, a vrednost troškova u iznosu od 548.196,32 dinara, te da za povraćaj ostaje 5,00 dinara, a po ovom obračunu je konstatovano da su istim regulisana međusobna potraživanja između "Perspektive" i "Delatnosti", odnosno tužioca. Pored navedenog, iz zapisnika-sporazuma od 23. maja 1995. godine, zaključenog između parničnih stranaka , utvr đeno je da ovaj dokument predstavlja vansudsko poravnanje prema kome samostalna radnja "Delatnost" (odnosno radnja tužioca) nema nikakvih potraživanja prema GZP "Perspektiva" u vezi sa izvršenim radovima. Pred prvostepenim sudom je prethodno izveden dokaz građevinskim, a potom i ekonomskim veštačenjem na okolnost po kojim cenama je trebalo obračunati radove koje je izveo tužilac, da li prema ponudi tužioca, ili prema cenama koje su važile između prvotuženog i „Energoprojekta" i utvrđeno je da tužilac na dan 2. februar 1995. godine duguje izvođaču iznos od 181.483,98 dinara. U toku postupka, prvostepeni sud je utvrdio da je prvotuženi brisan iz registra Agencije za privredne registre 16. juna 2006. godine kao neaktivni privredni subjekat, te je u odnosu na njega prekinuo postupak. Prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca pozivajući se na odredbe člana 17, 148 . i 262. Zakona o obligacionim odnosima, kao i na čl. 140a i 54. Zakona o preduzećima , odnosno član 15. Zakona o privrednim društvima , uz obrazloženje da pravni prethodnik drugotuženih nije svojim radnjama ili mešanjem svoje imovine i imovine prvotuženog, u spornom periodu, stvorio kod tužioca privid privrednog identiteta , u kom slučaju bi eventualno postojala njegova odgovornost, pa samim tim i odgovornost tuženih kao njegovih sledbenika za obaveze prvotuženog prema tužiocu po osnovu ugovora od 18. jula 1994. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 2755/12 od 28. marta 2013. godine potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 12139/11 od 16. decembra 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugstepene presude proizlazi: da su parnične stranke 23. maja 1995. godine zaključile vansudsko poravnanje prema konačnom obračunu od 6. maja 1995. godine kojim su obuhvaćeni svi izvedeni radovi koje je „Delatnost" izvela za tužioca prema ugovoru broj 067/2 od 18. jula 1994. godine; da je u zapisniku konstatovano da tužilac prihvata u svemu izvršen konačni obračun i da je saglasan sa svim utvrđenim količinama, datim cenama i obračunatim vrednostima radova, kao i učinjenim troškovima navedenim u obračunu i da je saglasan da prema „Perspektivi" nema nikakva potraživanja povodom i u vezi sa tim radovima. Pozivajući se na odredbe čl. 1089. i 1090. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je našao da navedeni zapisnik sadrži upravo izjavu tužioca da je saglasan da prema prvotuženom nema nikakva potraživanja povodom i u vezi sa izvedenim radovima, te da tužilac posle ove izjave ne može potraživati utuženi iznos od tuženih kao pravnih sledbenika Građevinskog preduzeća „Perspektiva".

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „ Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se postupak prekida kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika u toj parnici kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, a stranka nema punomoćnika u toj parnici (član 212. tač. 1) i 2.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tač. 1) do 4 ) ovog zakona nastavi ti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 215. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastavi ti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) je propisano: da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (član 17.); da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane i da ugovor ima dejstvo i za univerzalne pravne sledbenike ugovornih strana, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili što drugo proizlazi iz prirode samog ugovora (čl. 148. st . 1. i 2 .); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); da se ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze, da postoji neizvesnost i kad je ostvarenje određenog prava nesigurno (član 1089.); da se popuštanje može sastojati, između ostalog, u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva, u uzimanju na sebe neke nove obaveze , u smanjenju kamatne stope , u produženju roka , u pristajanju na delimične otplate , u davanju prava na odustanicu , a da popuštanje može biti uslovno i da kad samo jedna strana popusti drugoj, na primer, prizna pravo druge strane, to nije poravnanje, te ne podleže pravilima o poravnanju (član 1090.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe Privrednom sudu u Beogradu, 9. oktobra 1995. godine, i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2755/13 od 28. marta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak ukupno trajao 17 godina i pet meseci, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, jer je odluka suda zasnovana na sudskom poravnanju.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Privrednog, odnosno Trgovinskog suda u Beogradu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 17 godina i pet meseci (ne računajući period od osam godina i šest meseci, koliko je trajao prekid postupka zbog smrti drugotuženog, odnosno vlasnika prvotuženog), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud nalazi su pred prvostepenim sudom pre donošenja prve presude izvedeni dokazi građevinskim i ekonomskim veštačenjem, saslušanjem parničnih stranaka i sudskih veštaka, a da je u žalbenom postupku ista presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, sa nalogom da prvostepeni sud oceni da li je zaključeno vansudsko poravnanje od 23. maja 1995. godine takvo da ispunjava uslove iz čl. 1089. i 1090. Zakona o obligacionim odnosima. U ponovnom postupku prvostepeni sud je do prekida postupka, i pored naloga datog u rešenju drugostepenog suda, izvodio dokaze dopunskim građevinskim i ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskih veštaka, a u nastavku postupka doneo je presudu kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, koja je potvrđena u postupku po žalbi.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i činjenicu da isti nije bio činjenično i pravno složen . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje Ustavni sud i ovaj put naglašava da u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda na koje ukazuje podnosilac, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije cenio istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5835/95 od 4. maja 1998. godine, rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 120/99 od 15. novembra 1999. godine, rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 3385/99 od 15. novembra 2002. godine, rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 3385/99 od 10. aprila 2003. godine i rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 4716/03 od 17. marta 2004. godine, jer navedenim aktima parnični postupak nije okončan.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi lac ustavne žalbe nije dokaza o da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja izvršnog postupka.

Shodno navedenom, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti