Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Povreda se ogleda u narušavanju načela pravne sigurnosti, jer je Apelacioni sud odstupio od ustaljene sudske prakse u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama bez ikakvog obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. B. protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5515/10 od 30. decembra 2010. godine i utvrđuje se da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B. iz B. je 11. maja 2011. godine, preko punomoćnika M. B, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9192/06 od 3. juna 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5515/10 od 30. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i “prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava“. Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 30. oktobra 2013. godine istakla zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je u predmetnom parničnom postupku, u kome su donete osporene presude, povređeno i njeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca, radi poništaja rešenja kojim joj je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda i na ime pretrpljenog straha; da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2423/2004 od 20. juna 2005. godine poništeno navedeno rešenje tuženog poslodavca, te je podnositeljka ustavne žalbe vraćena na rad, ali da je osporenim presudama odbijen tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete; da su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije odluke, tako što su usvojili istovetni tužbeni zahtev kolega podnositeljke, nalazeći da je radnjama tuženog poslodavca tim tužiocima narušena čast i ugled i prouzrokovan strah za njihovu budućnost i materijalnu egzistenciju, pa podnositeljka smatra da je, u konkretnom slučaju, povređeno njeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje i njeno pravo na jednaku zaštitu prava . Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj eno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 3. juna 2008. godine doneo osporenu presudu P. 9192/06, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da joj tuženo G. s. p. “B.“ iz B. na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i pretrpljeni strah isplati odgovarajuće novčane iznose. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je tužilji nezakonito prestao radni odnos zbog toga što je učestvovala u štrajku kod tuženog poslodavca u periodu od 20. do 28. jula 1998. godine i da su parnične stranke 12. januara 2001. godine zaključile vansudsko poravnanje prema kome su stavljene van snage odluke kojima je tužilji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, te je tužilja vraćena na rad i ugovoren je način naknade prouzrokovane materijalne štete zbog nezakonitog otkaza; da su u toku štrajka i nakon obustave štrajka u dnevnim listovima objavljivani tekstovi sa informacijama raznih autora u vezi spornog događaja, s tim da je u listu “Nedeljni telegraf“, osim teksta sa naslovom “Grupna poternica za 25 radnika“, objavljena i fotografija tužilje sa slikama ostalih radnika; da informacije koje su objavljivane u sredstvima javnog informisanja u pogledu obustave rada kod tuženog, odnosno o organizatorima štrajka, ne mogu predstavljati okolnost zbog koje bi tuženi snosio odgovornost za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti tužilje iznošenjem neistinitih informacija, s obzirom na to da tuženi nije autor ovih tekstova; da je sud čitanjem spornih tekstova utvrdio da se njima prenose izjave članova Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda date na konferenciji za štampu, za čiju istinitost odgovornost mogu snositi autor teksta, odgovorni urednik, izdavač i osnivač; da je prvostepeni sud imao u vidu da je u sredstvima javnog informisanja objavljena i fotografija tužilje kao učesnika u štrajku, pa je utvrđivao okolnosti u pogledu eventualnog učešća tuženog u dostavljanju fotografija medijima; da je svedok B.S, fotoreporter “Nedeljnog telegrafa“ u potpunosti potvrdio navode tuženog i svedoka koji su rukovodili službom obezbeđenja kod tuženog, prema kojima predmetna fotografija tužilje nije pribavljena službenim putem od tuženog, već je rukovodstvo sindikalne organizacije čiji je aktivista bila i tužilja, pozvalo navedenog svedoka da slika spisak radnika sa njihovim fotografijama i o tome objavi tekst, te da se spisak nalazio sa unutrašnje strane portirnice kod tuženog, zbog čega je prvostepeni sud ocenio da ne postoji građansko–pravna odgovornost tuženog kao poslodavca zbog objavljivanja fotografije tužilje u sredstvima javnog informisanja, a posebno iz razloga što su korist od objavljivanja upravo imali članovi sindikata u cilju obaveštavanja javnosti na koji način se postupa prema radnicima koji su obustavili rad.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je 30. decembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž1. 5515/10, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i da je suprotno navodima žalbe, pravilno prvostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost tuženog i da zato tužilja nema pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog udaljenja sa posla i pretrpljenog straha zbog neizvesne budućnosti, u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer su disciplinski organi ovlašćeni da sprovedu disciplinski postupak u kome važi pretpostavka nevinosti, a delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2423/2004 od 20. juna 2005. godine je tužilja vraćena na rad, čime je ona doživela satisfakciju zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, te disciplinske odluke tuženog nisu mogle proizvesti povredu ugleda i časti, odnosno strah kao afektivnu reakciju na ovaj događaj; da tuženi ne može da odgovara za netačnu vest iz razloga što on nije autor teksta, niti autor informacije niti osnivač medija u kome su te informacije objavljene; da je tačno da je spornu fotografiju sačinila nadležna služba tuženog, ali da drugostepeni sud nalazi da je fotografija istaknuta u unutrašnjem delu portirnice upravo iz razloga kako bi portiri mogli znati kojim licima je prestao radni odnos radi sprečavanja ulaska neovlašćenih lica u pogon; da nema uzročno–posledične veze između radnji tuženog koji je sproveo disciplinski postupak protiv tužilje i informacija objavljenih putem medija gde je tužilja označena kao jedan od organizatora štrajka.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je pravnosnažnim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9979/03 od 11. jula 2006. godine i P1. 1365/98 od 11. juna 2003. godine usvojen tužbeni zahtev tužilaca N.M. i P.A, kolega podnositeljke ustavne žalbe, i obavezan tuženi poslodavac da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati odgovarajuće novčane iznose. Postupajući sudovi su u ovim predmetima ocenili da je tuženi poslodavac odgovoran za naknadu nematerijalne štete koja je pričinjena tužiocima na taj način što je grupna fotografija tužilaca koju je sačinila nadležna služba tuženog dospela u sredstva javnog informisanja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da je svakome zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka prvenstveno ukazuje na različito postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu, Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude i time doveli podnositeljku u neravnopravan položaj u odnosu na njene kolege čiji je tužbeni zahtev pravosnažno usvojen, narušavajući pravnu sigurnost.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, polazeći od toga da je u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba i u predmetima Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9979/03 i P1. 1365/98 utvrđeno da su tužioci zaposleni kod istog tuženog poslodavca, te da su oni podneli tužbe radi naknade nematerijalne štete zbog istovremenog nezakonitog otkaza, Ustavni sud je našao da u ova tri predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž1. 5515/10 od 30. decembra 2010. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, a da je presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9979/03 od 11. jula 2006. godine i P1. 1365/98 od 11. juna 2003. godine pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju navedenih presuda je istaknuto da postoji kauzalitet između radnji tuženog poslodavca i nematerijalne štete koja je povredom ugleda i časti naneta tužiocima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da su navedeni sudovi doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom i pravnom stanju i da su na taj način podnositeljku ustavne žalbe, kojoj je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu izreke.

Izuzimajući razloge koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu i povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu uskratili podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da tuženi poslodavac nije dostavio medijima spornu fotografiju podnositeljke ustavne žalbe, već predstavnik sindikata čiji je aktivista bila i podnositeljka, a u cilju obaveštavanja javnosti na koji način se postupa sa zaposlenima koji su učestvovali u štrajku i da ne postoji uzročno–posledična veza između radnji tuženog poslodavca i sadržaja informacija objavljenih u sredstvima javnog informisanja koje se odnose na podnositeljku.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5515/10 od 30. decembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, upravo navedena presuda dokazuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala i da je iskoristila pravno sredstvo (žalbu) o kome je odlučio nadležni drugostepeni sud, a pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke po žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud ocenio relevantne žalbene navode podnositeljke i da je jasno, potpuno i nearbitrerno dao razloge zbog kojih je našao da je žalba neosnovana.

S obzirom na iznete razloge, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

Postupajući po zahtevu podnositeljke kojim je tražila da se utvrdi da je u predmetnom parničnom postupku povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud podseća na svoj pravni stav prema kome se zahtevi koji su istaknuti nakon podnošenja ustavne žalbe u roku od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta, imaju smatrati blagovremenim, saglasno članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Međutim, uzimajući u obzir da je podnositeljka nesporno primila osporenu drugostepenu presudu pre 11. maja 2011. godine, kada je podnela ustavnu žalbu, te da je zahtev za utvrđenje povrede navedenog ustavnog prava istakla tek podneskom od 30. oktobra 2013. godine, Ustavni sud je odbacio navedeni zahtev kao neblagovremen, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu izreke.

6. Budući da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava i da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da se odluka po ovoj ustavnoj žalbi objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije“, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da ne postoji način na koji bi se ostvarilo pravično zadovoljenje podnositeljke zbog povrede njenog prava na pravično suđenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.