Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o prestanku radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Potvrđen je stav redovnih sudova da je prigovor protiv odluke o prestanku radnog odnosa bio neblagovremen, jer je odluka uredno dostavljena punomoćniku, čime je izgubljeno pravo na sudsku zaštitu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. I. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1529/10 od 23. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I. iz B. je 10. oktobra 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1529/10 od 23. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 4. maja 2010. godine podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku koji je okončan osporenim revizijskom odlukom, ali da Ustavni sud nije odlučio o izjavljenoj ustavnoj žalbi; da u osporenoj presudi Vrhovni kasacioni sud nije dao odgovore o tome da li joj je na zakonit i pravilan način dostavljena odluka tuženog od 8. marta 1994. godine s obzirom na to da joj ista nije dostavljena na način kako je to zakonom propisano; da Vrhovni kasacioni sud nalazi da joj je na osnovu člana 74. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, sporna odluka tuženog od 8. marta 1994. godine uredno dostavljena time što je dostavljena samo braniocu a ne i njoj kao okrivljenoj u disciplinskom postupku; da je ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda potpuno pogrešan i protivan ne samo odredbi člana 74. Zakona o radnim odnosima koja predviđa da se odluka dostavlja radniku već i odredbama Zakonika o krivičnom postupku po kojima se odluka disciplinskog organa mora dostaviti okrivljenom radniku; da iz svega proizlazi nedvosmislen zaključak da punomoćjem od 6. januara 1994. godine koje je dala advokatu nije moguće derogirati odredbe člana 74. Zakona o radnim odnosima; da je osporena odluka Vrhovnog kasacionog suda u celini nerazumljiva i protivrečena sama sebi i zahteva da Ustavni sud poništi osporenu odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da Ustavni sud nije odlučio o ustavnoj žalbi koju je podnela 4. maja 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je o navedenoj ustavnoj žalbi odlučeno Odlukom Už-2175/2010 od 21. marta 2013. godine kojom je u tački 1. izreke usvojena ustavna žalba D. I. i utvrđeno da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8756/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i u tački 2. izreke utvrđeno je pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporenu presudu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 391/96 od 11. februara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud poništi odluke tuženog broj 4010/6-93 od 4. maja 1994. godine i broj 4010/93 od 14. aprila 1994. godine; stavom drugim izreke je odbačena tužba tužilje za poništaj odluke broj 4010/2-93 od 8. marta 1994. godine, kao nedozvoljena, a stavom tri izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na rad.

Protiv navedene presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 121/10 od 10. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 391/96 od 11. februara 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1529/10 od 23. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 121/10 od 10. februara 2010. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme i obavljala je poslove kontrolora; da je 31. decembra 1993. godine radeći na pripremi pošiljaka i dostava, tužilja ubacila u svoju tašnu međunarodne pošiljke koje su prispele za dostavu; da je zbog toga protiv tužilje pokrenut disciplinski postupak kod tuženog; da je u krivičnom postupku pravnosnažnom presudom K. 831/94 tužilja osuđena na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca – uslovno na dve godine zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja; da je u disciplinskom postupku protiv tužilje, tuženi doneo odluku broj 410/2-93 od 8. marta 1994. godine kojom je tužilji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je odlukom tuženog broj 4010/93 od 14. aprila 1994. godine odbijen prigovor koji je izjavila tužilja 5. aprila 1994. godine; da je prema punomoćju od 6. januara 1994. godine tužilja u disciplinskom postupku imala branioca – advokata, koji je prvostepenu odluku od 8. marta 1994. godine primio 14. aprila 1994. godine, a prigovor protiv te odluke je podneo po proteku roka od osam dana, 25. aprila 1994. godine; da je prigovor odbijen kao neblagovremen odlukom tuženog broj 4010/6-93 od 4. maja 1994. godine; da je tužilji odluka od 8. marta 1994. godine pravilno dostavljena, imajući u vidu da Zakon o radnim odnosima ne sadrži pravila o dostavljanju i da dostavljanjem odluke advokatu koji je dostavio punomoćje za zastupanje tužilje i izričito tražio dostavu svih pismena njemu, tuženi nije povredio odredbu člana 74. Zakona.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na koju se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 63. do 76. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91) bile su propisane disciplinske mere, disciplinski organi i disciplinski postupak. Članom 74. Zakona o radnim odnosima bilo je propisano da se odluka o utvrđivanju odgovornosti i izrečenoj meri sa obrazloženjem i uputstvom o pravu na prigovor dostavlja radniku i podnosiocu zahteva u pismenom obliku. Prema članu 75. stav 1. Zakona, protiv odluke prvostepenog disciplinskog organa radnik može izjaviti prigovor organu upravljanja u roku od osam dana od dana dostavljanja odluke, da prema članu 76. Zakona postupak pred nadležnim sudom pokreće se protiv odluke disciplinskog organa donesene u drugostepenom postupku.

6. Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2. 1529/10 od 23. marta 2011. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da je podnositeljki sporna odluka tuženog od 8. marta 1994. godine pravilno dostavljena imajući u vidu da dostavljanjem odluke advokatu kome je podnositeljka dala punomoćje za zastupanje i koji je izričito tražio da se njemu dostave sva pismena, tuženi nije povredio odredbe iz člana 74. Zakona o radnim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav suda u osporenoj presudi da je rok iz člana 75. stav 1. Zakona o radnim odnosima prekluzivni rok i da se njegovim propuštanjem ili neblagovremenim podnošenjem prigovora gubi pravo na sudsku zaštitu, a odluka koju radnik nije pobijao ili je pobijao neblagovremenim prigovorom postaje ne samo konačna, već i pravnosnažna, te je stoga blagovremeno podnošenje prigovora protiv prvostepene odluke donete u disciplinskom postupku uslov za sudsku zaštitu, s obzirom na to da se u smislu člana 76. Zakona o radnim odnosima postupak pred nadležnim sudom pokreće protiv odluke disciplinskog organa donesene u drugom stepenu. Takođe, po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljiv i stav revizijskog suda po kome nije bilo razloga da se sporna odluka od 8. marta 1994. godine dostavlja i tužilji, budući da je njen punomoćnik dostavio punomoćje tuženom koje podnositeljka nije opozvala, a koje se odnosilo za zastupanje tužilje u postupku suspenzije, disciplinskom i svakom drugom postupku koji se protiv nje bude vodio, te dostavljanjem odluke advokatu koji je dostavio punomoćje za zastupanje tužilje i izričito tražio dostavu svih pismena njemu, tuženi nije povredio odredbu člana 74. Zakona.

Dakle, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi dao jasne i dovoljno obrazložene razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju revizijski sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoj stav, kao i da je dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

Kako je nadležni sud dao detaljne i jasne razloge za svoju odluku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili arbitrernim, Sud smatra da tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1529/10 od 23. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu. Imajući u vidu da povredu prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnositeljka ustavne žalbe zasniva na istim razlozima na kojima zasniva i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud se nije ni upuštao u postojanje ove povrede.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.