Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u sporu zbog smetanja poseda. Sud je ocenio da ne postoje Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, jer odluka nije doneta proizvoljnom primenom prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Laličić iz Sremske Kamenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Laličić iz Sremske Kamenice je 27. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Dragana M. Simića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5933/10 od 8. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: „da Viši sud činjenice koje su relevantne za smetanje poseda uopšte nije ni obrazlagao, a to je: ko je bio u poslednjoj mirnoj državini predmetnog stana, da li su tuženi izvršili smetanje poseda tužiteljice provaljivanjem u zaključani prostor i da li je tužba podneta u zakonskom roku od 30 dana od saznanja za smetanje poseda“. Od Ustavnog suda zahteva da usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje
zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priložene dokaze, utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5933/10 od 8. septembra 2010. godine usvojena žalba tuženih M.M, B.M. i B.Ž. i rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10541/10 od 7. jula 2010. godine preinačeno, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da su tuženi M.M. i B.M. izvršili smetnje poseda tužilje tako što su samovlasno provalili u zaključan stan tužilje i promenili bravu, da se obavežu tuženi da otklone smetnje poseda tako što će tužilji predati ključeve od stana koje su promenili, da se tuženima zabrani svako dalje smetanje poseda, kao i da se tuženi obavežu tuženi da tužilji solidarno nadoknade troškove parničnog postupka, osporenim rešenjem odbijen je predlog za određivanje privremene mere kojom će se naložiti tuženima da predaju ključeve od stana, a tužilja je obavezana da tuženima nadoknadi parnične troškove u naznačenom iznosu.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj osporenim rešenjem povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i 58. Ustava, Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
   
5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je osporenim rešenjem podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, pri čemu formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.
Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene sudske odluke. Naime, Ustavni sud ukazuje da iz sprovedenog prvostepenog postupka i utvrđenih činjenica proizlazi da radnjama tuženih nije došlo do smetnje državine prema tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, odnosno da tužilja nikada nije bila onemogućena da ulazi u sporni stan i da ga koristi u celini. Ove činjenice su učinjene nespornim između parničnih stranaka na ročištu koje je održano 23. aprila 2010. godine.
   
Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, „da činjenice koje su relevantne za smetanje poseda sud uopšte nije ni obrazlagao“, Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri tome ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja.
   
Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
   
S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava.
   
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 12438/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4952/2019: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu
• Už 3390/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog stvarne nenadležnosti parničnog suda
• Už 10596/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5082/2012: Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 981/2011: Odbacivanje ustavne žalbe radi priznavanja svojstva zakupca bez formalnog ugovora
• Už 3190/2011: Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za utvrđivanje prava svojine održajem