Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se ostali navodi žalbe i zahtev za materijalnu štetu odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . i Z . S , obojice iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i Z . S . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6383/10 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . P . i Z . S , obojica iz Beograda , podne li su Ustavnom sudu, 14. juna 2016. godine, preko punomoćnika V. M. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 160/16 od 26. februara 201 6. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporen a presuda donet a.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, između ostalog, navode: da su u osporenim presudama sudovi pogrešno i na njihovu štetu primenili zakon; da s u ih na taj način stavili u neravnopravan položaj u odnosu na sudije, koje su za istu činjeničnu i pravnu situaciju „sebi dosudile“ razliku u nei splaćenoj zaradi; da im je zarada umanjena bez donošenja odgovarajućeg akta; da su tužbu u ovom predmetu podneli pre 14 godina, a meritorna odluka je doneta u roku koji je suprot an odredbama Zakona o radu , koj ima je propisano da se radni sporovi moraju okončati u roku od šest meseci, kao i da je bilo neop ravdanih odugovlačenja postupka.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presud u i dosudi im naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Prvog osnovnog sud a u Beogradu P1. 6383/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. P . i Z . S , obojica iz Beograda, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 21. oktobra 2002. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Vlade Republike Srbije – Avio službe Vlade, radi naknade štete zbog neisplaćene razlike u zaradi.

U ovom delu postupka Četvrti opštinski sud u Beogradu je održao pet ročišta, dok su dva ročišta odložena, izveden je dokaz finansijskim veštačenjem, a na ročištu držanom 28. oktobra 2004. godine zaključena je glavna rasprava i istog dana je do neta presuda P1. 937/02 kojom su usvojen i tužbeni zahtev i tužilaca i tužen a obaveza na da im naknadi štetu nastalu kao posledica neisplaćene razlike u zaradi , te da im naknadi troškove postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž 1. 264/05 od 9. februara 2005. godine prvostepenu presud u ukinu o i predmet vra tio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku u toku 2005, 2006. i 2007. godine , održano je pet ročišta, dva su odložena i izvedeni su dokazi dopunskim veštačenjima.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P1. 1652/06 od 4. juna 2007. godine, kojom je ponovo usvojio tužbene zahteve tužilaca .

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2138/08 od 8. januara 2009. godine ukinuta je ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1652/06 od 4. juna 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u toku 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014. i 2015. godine održano je devet ročišta, dok je 12 ročišta odloženo (neka ročišta su odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a neka zbog nedolaska uredno pozvanog tuženog ili veštaka), izvedeni su dokazi dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Na ročištu održanom 21. aprila 2015. godine Prvi osnovni sud u Beogradu je zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo (treću po redu) presudu P1. 6383/10 kojom je: u stavu prvom izreke odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda ; u stavu drugom odbi jen je tužbeni zahtev tužilaca; u stavu trećem odbijeni su zahtevi tužilaca za naknadu troškova postupka; u stavu četvrtom obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužilaca Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 160/16 od 26. februara 2016. godine kojom su žalbe tužilaca odbijene kao neosnovane i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6383/10 od 21. aprila 2015. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno: da su tužioci bili u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene , u avio službi Savezne Vlade ; da su rešenjem direktora tužene od 1. aprila 1997. godine tužiocu M . P . utvrđena 82 boda i određeno da se mesečna neto zarada zaposlenog obračunava množenjem broja bodova mesečnom vrednošću boda koju utvrđuje direktor Avio službe , polazeći od visine sredstava za zarade zaposlenih utvrđenih od strane komisije Savezne Vlade za administrativna pitanja, s tim što se tako dobijeni iznos zarade uvećava za sredstva po osnovu minulog rada zaposlenog; da tužilac Z. S . nije dostavio rešenje o raspoređivanju radnika na radno mesto i određivanju zarade kojim mu je utvrđen koeficijent za obračun mesečne zarade od 3,45; da je u utuženom periodu tužiocima isplaćivana zarada obračunata množenjem broja bodova utvrđenih rešenjem tužene sa vrednošću boda, ali da je utvrđena vrednost boda bila niža od pros ečno ostvarenih ličnih dohodaka pilota letača u drugim avio kompanijama i zbog nedostatka sredstava u saveznom budžetu određivana je u okviru sredstava opredeljenih avio službi saveznim budžetom za naznačeni period; da tužioci tužbom potražuju razliku između zarade obračunate po vrednosti boda dobijenoj na osnovu prosečne mesečne zarade odgovarajućeg osoblja u vazduhoplovnim preduzećima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije i zarade koja je njima isplaćena u utuženom periodu.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, zbog čega je pobijanu presudu potvrdio . Naime, u obrazloženju osporene presude je navedeno: da se odredbom člana 290D Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave ne utvrđuje visina plate zaposlenih u državnim organima SRJ, već se određuje način utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava za plate tih zaposlenih u okviru sredstava odobrenih saveznim budžetom ( na osnovu Zakona o finansiranju SRJ), koji propisi su bili merodavni u periodu na koji se odnosi sporno potraživanje tužilaca, te i da je savezna vlada svojim opštim aktom, odnosno Uredbom uredila uslove i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja tih zaposlenih na osnovu koje je Savezna vlada donosila odluke u kojima su utvrđeni iznosi i osnovica za obračun mesečnih neto zarada svih zaposlenih u saveznim organima ; da iz sadržine člana 290D Zakona proizlazi da je navedenom normom samo utvrđen osnov za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate zaposlenih u saveznim organima; da se i z mase tih sredstava izdvojenih iz saveznog budžeta zaposlenima u navedenim službama, plata isplaćivala na osnovu merila i kriterijuma utvrđenih uredbom i odlukama savezne vlade prema vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračun plata koju utvrđuje Savezna vlada odnosno savezni mini star zadužen za određenu oblast; da naznačena norma ne određuje neposredno platu zaposlenima, pa ni tužiocima već samo ukupan izno s sredstava za naznačenu namenu; da tužioci u toku postupka nisu pružili dokaze da im je zarada u spornom periodu obračunavana i isplaćivana suprotno rešenjima o zaradi, niti da su bili diskriminisani u odnosu na ostale zaposlene kod tužene, niti da je u saveznom budžetu bilo sredstava iz kojih je tužiocima mogla biti isplaćivana zarada u iznosima većim od isplaćenih.

Drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužilaca 17. maja 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci , parnični postupak pokrenuli podnošenjem tužbe , 21. oktobra 2002. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je parnični postupak pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Beogradu donošenjem osporene presude 26. februara 2016. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao skoro 14 godina, što nesumnjivo ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je pravnosnažna presuda u radnom sporu doneta tek nakon skoro 14 godina , ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosioci ustavne žalbe ni su doprine li prekomernoj dužini trajanja postupka.

U prilog tome, govori i činjenica da su tokom ove parnice donete čak tri prvostepene presude, od kojih su dve bile ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da svako ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja osporenog postupka, kao i činjenicu da podnosioci svojim ponašanjem nisu doprineli dužini trajanja osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je uvidom u osporenu presud u utvrdio da sadrž i detaljno i jasno obrazloženje , zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava čijom primenom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su podnosioci tražili isplatu naknade štete za neisplaćenu razliku u zaradi za period od jun a 2000. do juna 2003. godine , odnosno od juna 2000. do decembra 2002. godine za podnosioca Z. S . Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen e presud e (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo, između ostalih, u svojim odlukama Už-10726/2013 od 3. marta 2016. godine, Už-1911/2013 od 15. septembra 2016. godine i Už-3708/2014 od 8. decembra 2016. godine ).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosioci povredu prava iz čl. 21, 36. i 60. Ustava Republike obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navode.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe nisu dokazali da su pretrpeli materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti